Apokalipsa životne sredine kao ideološka zaloga*

Počev od određene tačke, proizvodne snage otkrivaju, dakle, naličje, koje je u njima uvek bilo skriveno, i pokazuju se kao destruktivne snage, ne samo u posebnom smislu proizvodnje naoružanja i veštačke maloprodaje, nego u jednom mnogo opštijem značenju: dokle god zavisi od tih deformisanih proizvodnih snaga, industrijski proces ugrožava sopstvene temelje, a time i životne temelje ljudskog društva. Taj razvoj, međutim, ne šteti samo savremenosti nego i budućnosti, a time – bar što se tiče naših „zapadnih društava“ – i istorijskom vidu komunizma. Kad se dostigne izvesna (svakako teško utvrdiva ) mera uništavanja prirode, i kad to uništenje postane nepopravljivo, predstava o „carstvu slobode” po svoj prilici će izgubiti smisao. Izgleda mi potpuno apsurdnoda se u kratkoročnoj perspektivi govori o mogućnosti „društva izobilja“ ili o ukidanju oskudice, kao što je to činio Markuze. Izuzetno razvijena potrošačka društva duguju svoje „bogatstvo“ – ukoliko ono, kao za većinu stanovništva, nije puka himera – zanosu haranja i pljačke, koji u istoriji nema primera i čije su žrtve s jedne strane narodi Trećeg sveta, a s druge budući ljudi. Reč je, dakle, o bogatstvu koje proizvodi nezamislivu oskudicu.

Oskudica – jezgro ekološke krize

Vijoslav Stanojčić, Global warming

Ka „unutrašnjem imperijalizmu“

Slepu glad za materijalnim dobrima proizvela je industrija materijalnih dobara; ta glad se, u svakom slučaju, može snažno suzbijati. Treba računati na to da će građanska politika sistematski iskorišćavati mistifikacije što odatle proizlaze, i to utoliko više ukoliko ekološka kriza bude dobijala opakije oblike. Da bi postigla taj cilj, ona treba samo da demagoški prihvati i politički iskoristi predloge ekologa. Pozivanje na opšte dobro, u ime kog se svako mora nečeg odricati i nečemu potčinjavati, postaće u istoj meri sastavni deo takvih pokreta, kao i reakcionarni populizam, koji je rešen da kapitalizam brani antikapitalističkim frazama.
U stvari, buduća kapitalistička energetska i sirovinska politika, kao i politika životne sredine i stanoništva učiniće kraj i poslednjim liberalnim iluzijama. Ona se ne može zamisliti bez sve veće represije i nadzora. Fažiza, se već jednom potvrdio kao spasilac u situaciji krajnje krize, i kao administrator oskudice. Kad zavladaju panika i nekontrolisane emocije, što znači - u slučaju neposredne ekološke katastrofe koje su svesne i mase, vladajuća klasa neće oklevati da posegne za sličnim rešenjima. Hoće li mase biti kadre da u takvoj situaciji prozru vezu između načina proizvodnje i krize, i da odgovore napadom – teško je predskazati; to će zavisiti od stepena poplitizacije i organizacije koji je do tog trenutka postignut.
Globalizirajuća metafora o “svemirskom brodu Zemlja” baš ništa ne kazuje o stvarnim perspektivama i izgledima da se preživi. Svakako, postoje ekološki činioci od globalnog uticaja; tu spadaju makroklimatske promene, zagađivanje atmosfere i okeanaradioaktivnim česticama i otrovnim materijama. Propast čovečanstva ne može se, dakle, shvatiti samo kao proces koji se zbiva u okviru prirodnih nauka; on se takođe ne može ukloniti propovedima naučnika koji samo pokazuju sopstvenu nemoć i zaslepljenost čim prekorače uske granice svojih stručnih kompetencija.

Skriveno “ljudsko biće prirode”

“Ljudsko biće prirode” postoji tek za društvenog čoveka; jer tek tu priroda za njega postoji kao savez sa čovekom, kao njegovo postojanje za druge i drugih za njega… Društvo je, dakle, savršeno suštinsko jedinstvo čoveka i prirode, istinsko vaskrsnuće prirode, ostvareni čovekov naturalizam i ostvareni humanizam prirode” (Karl Marx, Ekonomsko-filozofski manuskripti, prvi deo, str. 537).
Ako je ekološka hipoteza tačna, kapitalistička društva su verovatno definitivno proigrala šansu da ostvare Marksov projekt o izmirenju čoveka i prirode. Proizvodne snage koje je oslobodilo građansko društvo sustigle su i prevazišle destruktivne snage, koje su se oslobađale u isto vreme. Cenu za za svoju propuštenu revoluciju visokoindustrijalizovane zemlje “Zapada” ipak neće plaćati same. Borba protiv oskudice je nasleđe koje su one zaveštale čitavom čovečanstvu, i tamo gde ljudi uspeju da prežive katastrofu. Socijalizam, koji je nekad obećavao oslobođenje, postao je pitanje preživljavanja. Međutim, ako se jednačina ekologije otvara bez ostatka, carstvo slobode dalje je nego ikada.

* Hans Magnus Encesberger: Nemačka, Nemačka između ostalog, BIGZ 1980.

Skraćivanja i međunaslovi su redakcijski.