Prikaz filmskih programa Sarajevo Film Festivala

Žene žrtve, angažovani dokumentarci i skrivena blaga

Sarajevo Film Festival već niz godina po gostima i programima slovi za najznačajniju smotru regionalnog filma i pregled svetskih filmskih tendencija. Ono što bi se moglo izdvojiti kao najvažniji deo programa SFF-a nisu crveni tepih i gostujuće zvezde, već fokus na regionalnu filmsku produkciju, što preko programa za mlade filmske autore i programe finansiranja debitantskih ostvarenja, što preko takmičarskih programa u kategorijama dugometražnog, kratkometražnog i dokumentarnog filma.

Takmičarski igrani filmovi na ovom festivalu izbacili su u žižu dve teme koje su se iznova ponavljale – a to su (auto)egzotizacija Balkana i viktimizacija žene. Posle pogledanih nekoliko filmova iz takmičarskog igranog i kratkog programa, u oči upada nemoć reditelja da se izbore sa konstrukcijom ženskih likova (čak i kada one nose ceo film tj glavne su junakinje).

Blakanska egzotika

Autoegzotizaciju srećemo u nizu filmova od Amnestije do Polomljenih školjki. Na osnovu prikazanog izgleda da ovakav tip filmova već odavno ima svoje žanrovske odrednice. Filmovi prenaglašeno insistiraju na prikazivanju teškog života, sve uključujući neizbežno crnilo i najopskurnije običaje. Jedan od primera je film Amnestija, inače pun rediteljski zanimljivih rešenja, i urađen u dobrom sporom i lagano elegičnom ritmu. Amnestija je priča o dvoje ljudi koji se sreću i započinju vezu prilikom poseta zatvoru, u kome služe kaznu njihovi supružnici. I sve bi verovatno bilo dobro da država najednom ne proglasi amnestiju koja šalje njihove bračne drugove natrag na slobodu. U Amnestiji enterijer junakinjine kuće nam svedoči o kiču i siromaštvu (pa i kiču siromaštva). Nekako se sve mora stući u jedno: i težak život i radost žene, i sobe kakve su, i smederevac šporet nasred kuće, i ugovoreni brakovi i prodaje neveste, treš kafane sa lošim vinjakom, i ubistvo iz časti, i sve što zamišljamo da Albanija jeste će se šematizovano naći u filmu reditelja debitanta Bujara Alimanija.
Polomljene školjke je jedan od filmova koji se opasno približavaju eksploataciji siromaštva i, slobodno možemo reći, i seksizma. Zvučaće kao generalizacija, ali izgleda da kinematografija nikako ne uspeva da se odlepi od starih poznatih rodnih stereotipa koji kažu da žena ne može biti lik dok ne postane žrtva. Kada se svedu svi računi ispada da filmski autori i dalje imaju teškoće sa elementarnim rodnim problemima, posebno prilikom portretisanja likova. Ovo se odnosi i na kratkometražne filmove iz takmičarskog programa; tako u mađarskom filmu Something Blue pratimo junakinju slobodnog duha koja odlazi na svadbu svoje prijateljice iz detinjstva u neko malo selo u Mađarskoj. Ona pije i flertuje sa lokalnim zavodnikom i kumom, a njena prijateljica koja se udaje i ne izgleda baš da to radi iz sreće nego zato što je tako red, to posmatra sa neodobravanjem. Naravno, muški će se zaigrati te kazniti preslobodnu junakinju silovanjem, dok njena prijatejica koja sve to tajno posmatra neće reći ni reč i pustiće da se silovanje dogodi. Po poznatom starom šablonu, opet će žena ženi biti krvnica, opet će „slobodna“ devojka biti kriva za ono što joj se dogodi, i opet će muški junaci biti abolirani za to što rade jer su zaboga bili izazvani.

Žena kao metafora nacije

Dalibor Matanić u svom kratkom filmu Mezanin, koji je i pobedio u konkurenciji, takođe poseže za ženom kao glavnom junakinjom. Mezanin nam je osim predivnih snimaka Rijeke ponudio vrlo malo, odnosno dao nam je šemu koju smo i u prethodnim Matanićevim filmovima sretali (najbolji primer: Fine mrtve djevojke, 2002), po kojoj se kroz ženu u nevolji/ženu žrtvu, prelamaju odnosi moći u društvu. U Mezaninu, glavna junakinja koja živi sa tipičnom balkanskom dobroćudno zabrinutom, pasivno-agresivnom majkom pokušava da nađe posao, i jedini put je da pristane na seks sa budućim gazdom. Matanić nam tako isporučuje plastičnu i simplifikovanu metaforu gde je nemoćna žrtva odraz mladosti koja je zaglavljena između nezdravog života sa roditeljima i nemogućnosti da se osamostali, i silovanja od strane moćnika. Tradicionalno identifikacije nacije (ili jednog njenog dela) sa ženom žrtvom je prosto dosadno, a i uvredljivo. Nije problem u prikazivanju seksizma i nejednakog položaja žene, naprotiv, toliko ga je i mora se govoriti o njemu. Problem je što ga filmski autori reprodukuju svojim neutemeljenim i jednodimenzionalnim ženskim likovima, koji po nekom šablonu naprosto moraju da slove za metaforu u filmskom narativu – za društvo, za nepravdu u životu, i tako dalje.

Angažovani dokumentarci

Dokumentarni filmovi sa druge strane, ipak su ponudili malo fokusiraniji obračun sa gorućim društvenim temama: postratnim društvom, nasleđem rata, položajem pojedinca u tranzicionom društvu, itd. Tako je Bosanska rapsodija na rubu znanosti izuzetno zanimljivi projekat Vesne Ljubić. Jedna od retkih rediteljki u staroj Jugoslaviji napravila je posle dosta godina pauze pedestominutni dokumentarac, koji počinje sa pričom o ljekarušama – knjigama narodne medicine koje su negovali svi narodi BiH – i onda ulazi duboko u probleme sujeverja, beznađa, bolesti društva... Teza Ljubićeve koju provlači kroz snimke i intervjue je da su bolesti i odnos prema njima takođe i refleksija društva. Krenuvši od toga, Vesna Ljubić gleda na postratno bosansko društvo kroz divlju i energičnu montažu lažnih iscelitelja, predizbornih mitinga i sukoba, intervjua sa stručnjacima i „stručnjacima“, masovnih histerija. Film vrišti istovremeno i bes i nemoć, i izuzetno je zanimljiv uradak u kom, kako priča i ludilo odmiču i intenziviraju se, pred kraj postaje vrlo mutno razaznati ima li ikakvog smisla šta bilo ko govori; i sve tone u ludilo bosanskohercegovačkog savremenog društveno-političkog trenutka.
Heroj našeg doba je novinarski ispričano demaskiranje lažnog heroja Slobodana Pejovića, policijskog inspektora koji se hvalio da je lično spasio trojicu izbeglih Muslimana od deportacija iz Crne Gore i skoro izvesne smrti koja ih je čekala u Republici Srpskoj. Reditelj Šeki Radončić polazi od nelogičnosti iz priče lažnog heroja, da bi kroz intervjue sa učesnicima i preživelima otkrio Pejovićevu prevaru i identitet pravog spasioca bosanskih izbeglica. Film je pravi dokumentarac kome doduše treba malo bolje filmske dramaturgije, ali je ipak direktan i potresan u svom istraživanju jednog slučaja amoralnosti i prikrivanja istine iz ratnih događaja devedesetih, kao i priče iz drugog plana o deportacijama o kojima se malo govori.

Regionalni multikulturalizam

	Olga Dimitrijević