Najela se pepela!

Moral tzv. „političke korektnosti je zapravo stari, zatucani moral
jer je njegov imperativ ili uglađenost ili ćutnja

Petnaestogodišnja devojka drži za ruke svog jednogodišnjeg sina, ljudi je zovu drolja. Niko ne zna da je silovana kada je imala trinaest godina. Ljudi nazivaju devojku debelom. Niko ne zna da ona ima ozbiljnu bolest koja to uzrokuje. Ljudi nazivaju starca ružnim. Niko ne zna za teške povrede na licu dok se borio za našu zemlju.

Iza ovog i sličnih proglasa kojima nas bombarduje “belorukavičarski” aspekt aktuelnog svetskog poretka, krije se karakterističan, sasvim neočekivan mehanizam. Gore spomenuta devojka, kako navod postavlja, zaista je nesrećnica čija je gojaznost jedan od simptoma bolesti. Ali šta da je devojka naprosto odlučila da se posveti jelu (a što se u ovoj eri terora svete trijade mladosti-zdravlja-lepote drži da je nemoguće), da je, dakle, “projekatska” žderačica? Ili da naprosto nije mogla odoleti žderačkom porivu? Bila je, recimo, emotivno neispunjena pa se nadopunjavala mesnim prerađevinama – noću je ustajala, iskradala se u špajz i gulila “ispunjavajuću” švarglu.

Obziri političke korektnosti

Vijoslav Stanojčić, Treće oko

Paranoidna skrupuloznost “političke korektnosti”

U gornjem navodu se, kako vidimo, iznalaze situacije, malo verovatne, ali logički svakako mogućne, koje bi trebalo da podriju našu uverenost u pravo da se sprdamo (uzgred da kažem, karakteristično je slepilo autora navoda za eventualne kontraprimere – ne pomišlja se da se gore spomenuta devojka možda podgojila svakodnevno pržeći “na korejski način” u tiganju male, slatke kučiće i praveći sebi moče). Apel na filozofsku (čak paranoidnu) skrupuloznost u otklanjanju svake, pa i najmanje, mogućnosti pre nego što se odluči da se sprda je, naprosto, sulud! Na taj način bilo bi, recimo, devastirano čitavo biće komediografije – da je to sledio, Molijer se ne bi usudio napisati svog Tvrdicu jer bi ga proganjala pomisao na mogućnost da je njegov junak zapravo jadnik opsednut patološkim strahom od toga da će postati siromah i skončati u bedi. Međutim, zagovornici političke korektnosti ne shvataju da bi jedan takav sprdač kao što je Molijer napisao svoju komediju svejedno i da je bio svestan, kao što verovatno i jeste bio, tužne psihološke geneze tvrdičluka.
Zašto se, dakle, ne treba sprdati na račun debelog? Zato, tvrde uterivači političke korektnosti, da ga ne bismo uznemiravali, da ne bismo povređivali njegovu tananu dušu.– Jer stanovište političke korektnosti bez izuzetka gleda na gojaznu osobu kao na žrtvu, nemoćnu spodobu koja nužno želi biti mršava! Bitno je, dakle, jedino ne uznemiriti debelog nevoljnika. Stoga, bilo koji da je razlog debljine (opravdan ili ne – bolest, dakle, ili slabost volje, samozapuštenost), predlaže se uzdržavanje od sprdanja. A istovremeno, i u tome počiva koren nedoslednosti, drži se da je bolje da pojedinac nije debeo tj. ne podržavaju njegovu sklonost da mu noge izviruju iz frižidera usled odluke ili pokleknuća volje. Pokret političke korektnosti, kako uviđamo – a uvid je krajnje neočekivan, jer bi se očekivalo upravo suprotno – ne zagovara partikularizam u mišljenju, slobodu različitih mišljenja.

Kočenje slobode mišljenja

	Ivan Kovač