Slučaj Soho pokazuje do koje mere su kultura i umetnost danas postale resurs u društveno-političkoj i ekonomskoj dobiti. Zahtev istorijskih umetničkih avangardi konačno je u potpunosti ostvaren, ali na žalost kroz dominaciju kapitala. Kultura i umetnost su prožele sve aspekte života, naravno sa nešto drugačijim ekonomskim okvirom. Egzistencija umetnika je na taj način privatizovana, atomizovana i samogetoizirana. U takvim uslovima je retko suočeljavanje sa stvarnim svetom, jer ono ništa ne obećava.

Grupa umetnika i umetnica potpisana kao Svetska komunalna baština uputila je 15. juna 2011. godine poziv javnosti i umetnicima koji rade u ateljeima u Sohou u Beogradu, da prestanu da podržavaju privatne interese krupnih kapitalista, vlasnika Luke Beograd. Istog dana, grupa je upala na tribinu Lice grada: Zaštita ateljea i galerija u Luci Beograd, koju je organizovala Kulturno-prosvetna zajednica Beograda i Srbije zajedno sa umetnicima iz Sohoa na Kolarčevom narodnom univerzitetu i pročitala javno protestno pismo protiv zloupotrebe zajedničkog dobra i davanja legitimiteta od strane umetnika u gašenju Luke. Opisana scena dogodila se nekoliko dana nakon što je Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku, na zahtev Saveta za borbu protiv korupcije, donelo odluku o iseljenju umetnika zbog nepravilnosti poslovanja Luke Beograd, koja je suprotno propisima vršila delatnosti koje nisu lučke i koje nisu zakonom propisane.

Tajkuni i njihovi umetnici

magacina u Luci Beograd. Projekat je tek nedavno predstavljen javnosti, kada su umetnici oformili grupu Soho BG Powered by Luka Beograd, preuzevši upravljanje nad novih 14.000 kvadrata prostora u luci za čije korišćenje je raspisan javni konkurs. Kompaniju Luka Beograd, koja je inicirala ovaj projekat, je 2005. godine od malih akcionara i Republike Srbije kupila firma Worldfin sa sedištem u Luksemburgu, čiji je najveći pojedinačni suvlasnik poznati tajkun Milan Beko. Od samog početka plan novih vlasnika je bio da Luku zatvore i da se na njenom mestu podigne elitni poslovno-stambeni kompleks pod nazivom Grad na vodi. U saradnji s biroom svetski poznatog arhitekte Danijela Libeskinda i urbanistom Janom Gehl izrađen je projekat prema kome na području industrijske zone koja gravitira Luci Beograd treba da
		Vijoslav Stanojčić, Landscape

Kompanija Luka Beograd nije vlasnik zemljišta na kome obavlja lučku delatnost, a od 1975. godine nema ni pravo korišćenja, jer ga je nakon izgradnje akvatorijuma vratila gradu. Ovde je važno primetiti da je čak i u socijalističkoj Jugoslaviji, u kojoj je napetost između društvenih preduzeća i partijske države bila neuporedivo manja nego što bi danas morala biti između privatnih kompanija i zastupnika javnog interesa, ipak postojala svest da lučki operater ne može biti vlasnik, niti ekskluzivni korisnik prirodnih dobara i infrastrukturnih objekata u opštoj upotrebi. Međutim, zbog aljkavosti administracije, grad (Beograd) se nije valjano uknjižio kao korisnik jednog dela lučkog zemljišta, što su kupci Luke iskoristili da pred sudom ospore uknjiženje. Iako se radi samo o sporu oko uknjižbe, a ne oko vlasništva i prava korišćenja, uprava Luke je prvostepenu presudu u svoju korist u javnosti predstavila kao pobedu, proglasila se za korisnika lučkog zemljišta i počela sama da sabotira lučku delatnost kako bi izgubila licencu za rad, zatvorila luku i na njenom zemljištu započela izgradnju Grada na vodi.

Problematična uloga države

Na ovom mestu je potrebno istaći da država nije nevažan faktor. Slučaj Sohoa u Beogradu odraz je problematične državne politike koja je dozvolila kriminalizovanu privatizaciju i mimo demokratskih praksi ugrozila prirodne i infrastrukturne resurse poput priobalja, obaloutvrde i akvatorijuma. To je samo jedan od primera spektakularne transformacije i nasilnog uništavanja potencijala javnog, kolektivnog i zajedničkog, kroz sprovođenje procesa brutalne kapitalističke akumulacije. U slučaju Luke Beograd država i Grad Beograd igraju dvostruku igru, o čemu jasno govore izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana usvojene 2009. godine. Naime, istovremeno dok gradski pravobranilac vodi spor sa Lukom oko zemljišta, a gradonačelnik se u javnosti pompezno predstavlja kao zaštitnik interesa Grada od pohlepnih vlasnika Luke, vladajuća većina u Skupštini Grada je izmenama i dopunama GUP-a drastično smanjila područje za obavljanje lučke delatnosti i promenila namenu pretežnog dela priobalja iz privredne u stambeno-komercijalnu. Indikativno je i ponašanje struktura na vlasti povodom sprovođenja iseljavanja „umetničke elite“ iz ateljea u Luci. Nakon što im je krajem maja Ministarstvo za infrastrukturu naložilo da u roku od 60 dana napuste prostorije, ništa se nije promenilo. Inspektori koji bi trebalo da utvrde da li je to učinjeno još uvek nisu otišli na teren.
Kada su nam poznate ove činjenice nije teško prepoznati ulogu umetnika u procesu gašenja Luke. Soho u Beogradu je primer prakse de-industrijalizacije uz pomoć umetnosti. U pitanju je davanje značajnog legitimiteta lokalnom tajkunu da zatvori ono što je nazivao ruglom Beograda, da ga ,,kultivizira" i privuče druge investitore. Radi se o globalnoj tendenciji neoliberalno-kapitalističke transformacije urbanog prostora u kojoj se umetnost pojavljuje kao glavni protagonista. Umetnici su poznati kao pioniri u pokretanju procesa urbane revitalizacije deindustrijalizacijom gradova u Americi još od sedamdesetih godina XX veka. Kultura, kreativne industrije i umetnost su stvarale uslove za privlačenje investitora, rast cena nekretnina u kvartovima u kojima su se nalazile umetničke galerije i umetnički ateljei, čime je pokretala klasni rat – nasilno iseljavanje najsiromašnijeg stanovništva i beskućnika, a kasnije i samih umetnika.

Razbijanje solidarnosti i intenzivna eksploatacija

Neki od efekata tih transformacija su više nego evidentni. U pitanju je razbijanje solidarnosti na kulturnoj sceni i omogućavanje lakše i intenzivnije eksploatacije. Projekat Soho je umetnost u medijima predstavio kroz staru predrasudu o njenoj izuzetnosti koja je situira izvan klasnih odnosa. Ta „lepa i autonomna umetnost“ je nosilac izraza univerzalne ljudske suštine i univerzalnih ljudskih vrednosti od opšteg značaja za imidž nacije. S takvim alibijem, pripadnice i pripadnici takozvane „kreativne klase“ proizvedeni su u nedužne „kolateralne žrtve“ represije koju državni aparat sprovodi nad njihovim „mecenom“, biznismenom Milanom Bekom. Važno je stalno imati u vidu da savremena umetnost nikako nije nevina i da je ideja o autonomiji
		Grupa umetnika i umetnica potpisana kao Svetska komunalna baština upala je 15. juna 2011. na tribinu Lice grada: Zaštita ateljea i galerija u Luci Beograd, koju je organizovala Kulturno-prosvetna zajednica Beograda i Srbije zajedno sa umetnicima iz Sohoa na Kolarcevom narodnom univerzitetu i procitala javno protestno pismo protiv zloupotrebe zajednickog dobra gašenju Luke. Snimak čitanja izjave i reakcije prisutnih: http://vimeo.com/25240645

Autoritarnost u sprovođenju kulutrne politike

Stvarno stanje stvari koje je nastalo napredovanjem neoliberalng kapitalizma samo je zabašureno viktimizacijom „umetničke elite” u slučaju Soho. U pitanju je autoritarnost u sprovođenju kulturne politike, isključivanje manjina, progon umetnika koji se bave političkim i kritičkim praksama, ukidanje nepoželjnih institucija i osnivanje novih u istom prostoru ali sa posebnom političkom agendom, cenzuru i najzad, kriminalizaciju umetnosti, autsorsovanje odgovornosti za finansiranje nekomercijalnih praksi u domen privatnih inicijativa i stranih fondera, maltretiranje od strane menadžera upravljača, bedne honorare. Problem uslova za rad umetnika i njihovih radničkih prava u Beogradu i u Srbiji je veliki, a u medijskoj fami oko Sohoa instrumentalizovan je na najgori mogući način. Činjenica je da je procesom privatizacije otuđena većina ateljea koji su umetnicima nekada stajali na raspolaganju. Neki od njih su danas pretvoreni u stambeni prostor na elitnim lokacijama u gradu i izdaju se po viskim cenama. U procesu tranzicijske otimačine, koja se odvijala u saradnji političkih partija i krupnih kapitalista, uništeno je i ono malo zajedničkog na koje su građanke i građani država na području nekadašnje Jugoslavije mogli da računaju. Na taj način je korumpiran i devastiran državni aparat otvorio prostor za manipulacije lokalnim i globalnim tajkunima. U lokalnoj sredini sindikalno samoorganizovanje umetnika i umetnica gotovo da ne postoji. Tu i tamo se pojavi po neka inicijativa, ali su svakome sindikalne aktivnosti na poslednjem mestu.

Kultura - samo resurs za profit

	Ana Vilenica