Prvi korak u postupku priznavanja onoga što se sve češće eufemistički naziva „faktičko stanje“ ili „realnost“ na Kosovu, biće izmena delova Ustava Srbije koji je unapred tu realnost odbacio. U posebno neugodnoj situaciji nalazi se i predsednik Republike koji je polažući zakletvu na osnovu člana 114. izgovorio “Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju”. Faktičko stanje i realnost na Kosovu zahteva stoga ili ostavku predsednika Republike, ili usklađivanje sa realnošću i izmene Ustava.
Naravno, Ustav će se menjati i zbog mnogih drugih potreba, tako da se očekuje da će sve izmene biti usvojene „u paketu“. Ipak, za razliku od korekcije Ustava zbog usaglašavanja sa stvarnošću, koji će sigurno izazvati najviše političke bure, mnogi drugi detalji proći će nezapaženo. Ti drugi detalji su bitniji zbog toga što oni zaista mogu da doprinesu promenama u srbijanskoj realnosti, za razliku od pomenutog stava u preambuli koji na kosovsku realnost više ne može uticati. Jedan od tih „detalja“ u postojećem Ustavu je i član 115. koji govori o nespojivosti funkcija predsednika Republike sa drugim javnim i profesionalnim delatnostima. Ovaj član Ustava je u susednoj Hrvatskoj dopunjen još jednim stavom: „Nakon izbora Predsjednik Republike podnosi ostavku na članstvo u političkoj stranci, o čemu obavještava Hrvatski sabor.“
Po mnogim mišljenjima ovo pitanje predstavlja jednu od najvažnijih tačaka u određivanju stepena razvijenosti demokratije. Logično je da politička partija koja je osvojila najviše narodnih glasova formira vladu, izvršnu vlast, i da sprovodi politiku za koju je od većine naroda dobila mandat. Ali, sasvim opravdano postavlja se pitanje da li predsednik Republike, izabran neposredno od većine građana, može da bude u isto vreme i veoma aktivan lider svoje političke stranke, koja upravlja i Vladom. Predsednik Republike izborom prevazilazi partijske

Jugoslavije (o kraljevima da ne govorimo), zatim komunističkih lidera sa „drugom Titom na čelu“, naravno Slobodanom Miloševićem, pa, evo, do današnjih dana. Demokratija, izbori, interesi građana, društva, podređeni su interesima vlasti, pojedinaca i grupa, političkih partija, koje su se vlasti domogle. Na žalost, ovakav u osnovi feudalni način vladanja postaje jedna od najvećih kočnica razvoju demokratije zbog toga što omogućuje sve vrste zloupotrebe vlasti, korupcije, nestručnosti, podređivanja interesa građana sebičnim potrebama interesnih grupa koje se organizuju u političke partije. Feudalizacija društva se ogleda u raznim oblicima. Političke partije deleći vlast prisvajaju ovlašćenja neprikosnovenog odlučivanja u svom dobijenom političkom „feudu“. Meni energetika, tebi vojska i policija, njemu ekonomija, onome prosveta, nekome lokalna samouprava i tako dalje, po svim resorima. Štete od ovakve vladavine su opšte poznate, i istorijski. Naravno da se feudalci među sobom još od srednjeg veka sukobljavaju u interesima, a naravno da se (najčešće tajno i jedni protiv drugih) iz interesa i udružuju.
Najveća šteta ipak tek može da nastane. Ona bi se ogledala kad posle isteka drugog mandata aktuelnog predsednika, na vlast dođe neko drugi, koji će, naravno, naslediti i nastaviti ovakav odnos prema javnoj funkciji predsednika Republike i to sa punim legitimitetom (ustav je tu izgleda namerno nedorečen) koji je svojim ponašanjem iza sebe ostavio odlazeći predsednik. A onda, ma kako se čini da neka sadašnja mešanja izvan nadležnosti izgledaju opravdana, neka buduća mogu se izroditi u mešanja koja bi mogla da utiču na tok savremene srpske istorije. Pogotovo kad su krizne situacije u pitanju, kao što je bila nedavna na severu Kosova. Savetnici predsednika Republike marketinški razmišljaju pa računaju da će predsednik svojim ličnim ugledom (i izgledom) doprineti da njegova partija pobedi na izborima. Ali, šta ako se to ne desi? Kao što se to često u istoriji dešava – podsetimo da je Čerčil izgubio izbore upravo kad je pobedio u Drugom svetskom ratu. Strategija trenutnog partijskog interesa nije nikakva strategija, to je politička kratkovidost koja je na duži rok gubitnička. Rukovođena je borbom za očuvanje vlasti, a ne interesom za javnu stvar, za Republiku. S druge strane, potreba za apsolutnom kontrolom koja se se sprovodi sa dve najuticajnije funkcije govori i stvarnoj slabosti sistema.
Ustavne promene su neizbežne, i za razliku od potpuno deplasiranog pitanja iz postojeće preambule, najveći značaj treba dati ustavnoj zaštiti univerzalnih principa na kojima počiva građansko demokratsko društvo – a to je da zakoni budu iznad vladara, da političari služe zakonima, kako bi bili od koristi svim građanima. Zbog toga, zahtev da kandidat za predsednika Republike po Ustavu ne može da bude član ili funkcioner političkih partija, (a da ne govorimo o istovremenom vršenju funkcije predsednika partije) treba da bude jedan od temelja buduće demokratije u Srbiji.
Ovakvom izmenom Ustava bilo bi omogućeno da kandidovanjem i izborom za predsednika Republike u politiku uđu partijski nezavisne, ličnosti od integriteta, koje su svojim radom u nekoj struci i javnim delovanjem tokom vremena potvrdili svoje ljudske i stvaralačke kvalitete i koje će svojim iskustvom i zrelošću moći da budu garant očuvanja principa na kojima počiva Ustav i slovo zakona, pa i sam član 111 Ustava. Možda je to jedan od puteva izlaska iz lavirinta lutanja demokratije u Srbiji i obnove sistema vrednosti.
Kao znak da se u ovom rešenju krije veliki demokratski potencijal i potencijalna opasnost za sve uzurpatore vlasti, jeste činjenica da je posle početnih kritika Tadićevog ponašanja opozicija ovu temu gurnula pod tepih, jer je verovatno postala svesna da time samoj sebi, ako jednom dođe na vlast, oduzima neslućene mogućnosti vladanja.
Vremena nema mnogo, izbori na svim nivoima su sve bliži pa nije svejedno kad će se i kako dogoditi suočavanje sa realnošću - od one na Kosovu koja je vidljiva golim okom, do one koja Srbiji preti u bliskoj budućnosti. Između ostalog i u vidu zahteva za zamenu ovakvog, prelaznog oblika vladavine, srednjevekovnim, monarhističkim.