Početna stana
  
 
 
   

Čuvari oktroisane stvarnosti: od res publica do cosa nostra

Srbiji je potrebna nova politička paradigma
„Normalan život nam se učinio kao nedokučiva obala koju zaklanjaju opsene političkih elita.“
Svetozar Cvetković
  

 Proces samoinauguracije srbijanskih elita u čuvare oktroisane stvarnosti – koja se ozbiljuje kao stvarnost koju „živimo pod okriljem zombi institucija“ (Urlik Bek) – neumitno teče već 38. mesec, koliko je prošlo od konstituisanja Vlade Republike Srbije. Vrednosna infrastruktura koju čine sloboda, pravednost, solidarnost i poverenje je razorena, a ključne institucije porodica, školski sistem, prijateljstvo, autonomija, zakoni, diskreditovane su u toj meri, da predstavljaju tek odblesak falsifikovane realnosti – čini se da postoje i da ispunjavaju elementarne uloge, ali u suštini, one su obesmišljene.

Naši čuvari oktorisane stvarnosti su u posedu tajni – i pokroviteljski, po milosti svojoj, sugerišu novinarima kojim temama se imaju baviti, ekonomskim analitičarima otvaraju prave perspektive razumevanja privrednog kolapsa sa kojim se Srbija suočava, a građanima, po milosti svojoj – bilo bi neistina reći da uskraćuju sve – građanima otvaraju narodne kuhinje i mesečno, preko Centara za socijalni rad dodeljuju ispisnice iz ekonomskog, socijalnog i penzionog sistema, a pod zvaničnim nazivom socijalna pomoć. Od pre koji mesec uvećanim sumama socijalne pomoći, jednom mesečno se saučesništvo u procesima kvarenja demokratije potvrđuje “socijalno odgovornom” omertom – poljupcem čuvara oktroisane stvarnosti na lice osiromašene, prezrene, gubave Srbije.
Nema sumnje da naši čuvari oktroisane stvarnosti znaju odgovor i na pitanje: poseduje li Srbija kapacitete da izgradi pretpostavke “pristojnog društva” - društva u kojem se niko ne ponižava? Da, odgovor znaju, ali ga taje. Jer ukoliko bi posvetili energiju jednom cilju – da u Srbiji ostvare ideju dobrog, pravednog i pristojnog društva, onda bi politika mogla da se razume kao prostor ostvarenja ljudske slobode, prostor u kojem se kreiraju pretpostavke ostvarenja najvećeg broja životnih mogućnosti za najveći broj građana. Onda bi se politika razumela kao res publica – javna stvar. Ali, naši čuvari oktroisane stvarnosti politički angažman razumeju ne kao res publica – već kao cosa nostra – ne dakle, javna, već naša stvar.

Smisao slobodnog, otvorenog i kreativnog društva

U tananom balansu između javnog i privatnog sadržan je smisao slobodnog, otvorenog i kreativnog društva. Autonomna politička zajednica zahteva autonomnog pojedinca i počiva na solidarnosti i dostojanstvu – teži konceptu “pravednog društva” (Zigmunt Bauman) - društva koje je „trajno osetljivo i u stanju pripravnosti za sve slučajeve nepravde te spremno da
Vijoslav Stanojčić, Fatal error
poduzima korake za njihovo ispravljanje bez čekanja da se dovrši potraga za univerzalnim modelom pravde.“ Pravedno društvo je otvoreno, politika je javna stvar. Ali to nije slučaj sa našom političkom zajednicom. Iskvarenost u temeljima, korupcija, nepotizam, autokratija, pohlepa, častohleplje, sve to ukazuje da u Srbiji politika nije javna, već naša stvar – cosa nostra. A cosa nostra ne zahteva građanina, zahteva socijalnog pariju, apatičnog i pokornog podanika, političkog zombija, primaoca socijalne pomoći. Cosa nostra ne stvara pretpostavke pristojnog društva, društva bez ponižavanja, već pretpostavke feudalne zavisnosti u kojoj ulogu feudalca, preuzimaju glavni odbori političkih stranaka.
U Srbiji, „sentimentalni jad u koji zapada svest lumpenproletarijata“ (Zlatko Paković) predstavlja jedan od uzroka blokiranog uvida i blokiranog saznanja o alternativnim pravcima razvoja. Odgovor na pitanje šta sprečava politički i društveni sistem da se prilagodi novim okolnostima, da okonča procese uzurpiranja naših života od strane svemoćnih partijskih despota, nije jednostavan.
Naši čuvari oktroisane stvarnosti demonstriraju nekompetentnost i deficit razumevanja globalnog konteksta, što ne iznenađuje, budući da su usled nedostatnosti odgovora na izazove promenjenog političkog, ekonomskog i socijalnog konteksta za poslednje 22. godine najmanje dva puta propustili priliku za modernizaciju: 1989. godine kada su umesto u procese demokratske tranzicije i institucionalne konsolidacije sve društvene resurse usmerili ka ratnom ostvarenju koncepta „Velike Srbije“1, a druga izgubljena šansa se očituje kroz ponovno nerazumevanje globalnih procesa promena sa kojima se suočavamo u poslednje tri godine: globalni svet se radikalno prestruktuira, jedan broj teoretičara govori o staklenom plafonu koji su dosegli postojeći koncepti ekonomskih integracija u EU, promišljaju se novi koncepti prevazilaženja (sve ukazuje na to) dugoročne krize.

Ignorisanje stvarnosti

U srbijanskoj političkoj zajednici u kojoj postoji znak jednakosti između ignorisanja stvarnosti, proklamovanih ideologija i interesa građana, solidarnost kao vrednost na kojoj počiva društvo u kojem se niko ne ponižava, ne postoji, izuzev u partijskim programskim dokumentima. Analiza značaja kategorije solidarnosti u razvoju određene političke zajednice, posledice deficita kao i činjenica da zajednice ne mogu da funkcionišu ukoliko se prekorače izvesne granice međusobnog nepoverenja ili osećaja pojedinih njihovih pripadnika da su ih ostali članovi napustili, u srbijanskom javnom diskursu nije tema.
Ignorisanje stvarnosti i temeljnih vrednosti političke zajednice nije tema, jer oktroisana stvarnost zahteva zajednicu koja ostaje u zamrznutom sukobu sa sopstvenim osnovnim vrednostima i razvija strategije zaborava; zajednicu koja u skorijoj budućnosti neće okončati procese demokratske konsolidacije i koja će političku energiju trošiti na dekretiranje zaborava: dekretira se oportunističko pacifikovanje prošlosti – istovremeno strategija kontinuiteta sa nacionalističkim politikama i kvazi-pragmatska okrenutost budućnosti.
Srbija treba novu političku paradigmu: novi kontekst 21. veka zahteva nove elite koje će biti spremne da demokratski stabilnu zajednicu izgrade na osnovu “razočaranja i malih očekivanja” (Samjuel Hantington); nove elite koje će biti spremne da zaokruže institucionalni dizajn konsolidovane demokratije: suštinu procesa ukidanja oktroisane stvarnosti čini upravo vraćanje političkog u arenu javnosti – u kojoj se politički angažman prepoznaje kao zalaganje za opšte dobro i kreiranje ozračja jednakih mogućnosti razvoja i samoaktualizacije autonomnog pojedinca. Novo ozračje 21. veka zahteva politiku kao res publica, a ne cosa nostra duboko iskvarenih i kompromitovanih čuvara naše oktroisane stvarnosti.
  Jelena S. Mihajlovska
1 Lazar Vrkatić vidi četiri uzroka rata i raspada SFRJ:
a. konzervativizam pobeđen prilikom uspostavljanja druge Jugoslavije ostao je jak u krugovima intelektualne elite, a povremeno je dobijao i političku podršku unutar socijalističkog pokreta. Takođe, postojala je određena neiživljenost nacija, koja je čekala trenutak za ostvarenje svoga cilja. b. podrška ratu kao faktoru prevage konzervativne ideje od strane bitnih faktora međunarodne zajednice. c. velika je verovatnoća da bi rat bio izbegnut da je u Jugoslaviji pobedila liberalna ideja, što ne znači da u pojedinim delovima zemlje ne bi pobedila autoritarna politička opcija. d. u drugoj Jugoslaviji funkcionisala je određena vrsta svojine, koja je iznedrila menadžersku ekonomiju, koja se ne bi mogla uništiti bez rata! Duško Radosavljević, Konzervativizam i proizvodnja “čudovišta društvenog života”, Republika br. 498-499
 
Prećutani odgovori
1. 09. -31. 10. 2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011