Kada smo neki autori i ja, pre desetak godina, govorili o propadanju SAD u svetskom sistemu, nailazili smo, u najboljem slučaju, na ljubazne osmehe našoj naivnosti. Zar nisu SAD jedina supersila, umešana u sve, u svakom ćošku ove planete, koja poznaje i prati svoj cilj? Takav je bio stav svih u političkom spektru.
Danas, stav da su SAD propale, ozbiljno propale, predstavlja banalnost. Svi redom to govore, osim nekoliko američkih političara, koji se plaše da će ih optužiti za širenje loših vesti. Činjenica je da danas skoro svako veruje u realnost propadanja.
Ono o čemu se, međutim, daleko manje raspravlja je koje su i koje će biti posledice ove propasti na svetskom planu. Naravno da propadanje ima ekonomske korene. Ali gubitak kvazimonopola geopolitičke sile, kakav su SAD ranije uživale, svuda ima velike političke posledice.
Krenimo sa jednom anegdotom koja je ispričana u Biznis sekciji Njujork Tajmsa od 7. avgusta. Jedan finansijski menadžer iz Atlante „pritisnuo je dugme za paniku“ jer su mu dvojica bogatih klijenata tražili da proda sve njihove akcije i novac uloži u izdvojeni zajednički fond. (Menadžer kaže da za 22 godine svog posla nikada pre nije imao takav zahtev. “Bilo je ovo bez presedana“) Novine su ovaj događaj nazvale Volstritovim ekvivalentom izboru „nuklearnog rešenja“. Događaj je pokazao da se tu ide protiv svetinje tradicionalnog saveta o „opreznosti kada se približavaš“ buri na berzi.
Agencija Standard&Poor smanjila je kreditnu sposobnost SAD od AAA na AA+, što je, takođe,“ bez presedana“ Ali, bila je ovo vrlo blaga akcija. Ekvivalentna agencija u Kini, Dagong, već je smanjila kreditnu sposobnost SAD prošlog novembra na A+, a sada je smanjila još više, na A-. Peruanski ekonomista, Oskar Ugarteče, izjavio je da su SAD “banana republika”. Kaže da su SAD “izabrale politiku zakopavanja glave u pesak, nadajući se da im tako neće pobeći nade (u boljitak)”. A u Limi, prošle nedelje, okupljeni ministri finansija država Latinske Amerike razgovarali su o tome kako da se hitno i najbolje izoluju od efekata ekonomske propasti SAD.
Problem svih, međutim, jeste što je vrlo teško ostati pošteđen tih efekata. Uprkos ozbiljnosti svoje ekonomske i političke propasti, SAD ostaju gigant na svetskoj sceni, i sve što se tamo dešava podiže velike talase svuda uokolo.
Sigurno je da da se najveći uticaj propadanja SAD oseća i osećaće se u samim SAD. Političari i novinari otvoreno govore o “disfunkcionalnosti” političke situacije SAD. Ali šta drugo i može biti osim disfunkcionalnosti? Najelementarnije je da su građani SAD omamljeni udarcem same činjenice propadanja. To ne znači samo da građani SAD i sami materijalno ne trpe zbog toga, i da su duboko uplašeni da će trpeti i više kako vreme prolazi. Radi se o tome da su oni duboko verovali da su SAD “izabrana nacija” kojoj su Bog ili istorija namenili ulogu nacije-modela u svetu. I da ih Predsednik Obama i dalje uverava da da su SAD „tri-A“.
Problem Obame i svih političara je što vrlo mali broj ljudi još u to veruje. Šok za nacionalni ponos i sliku o sebi je strašan i neočekivan. Zemlja se teško hvata u koštac s tim. Narod traži onoga na kome će se „kola polomiti“, na koga će divlje udariti, i, ne baš inteligentno, na pretpostavljeno krive partije.
Uopšte, izgleda da su savezne vlasti te koje treba kriviti - Predsednika, Kongres, obe velike partije. Vrlo je jak trend prema odobravanju više oružja pojedincima i prekidanju vojnog mešanja izvan SAD. Svaljivanje krivice na sve i svakoga u Vašingtonu vodi političkoj površnosti i lokalnim borbama, čak i nasilnijim. Rekao bih da su SAD danas jedan od najmanje stabilnih političkih entiteta u svetskom sistemu.
Ovo čini da SAD nisu samo zemlja čije su političke borbe disfunkcionalne, već i zemlja koja nije u stanju da održava veću realnu vlast na svetskoj sceni. Jer, postoji veliki pad poverenja u SAD i njenog Predsednika kod tradicionalnih američkih saveznika, ali i veliki pad poverenja kod kuće, u predsednikovoj političkoj bazi. Novine su pune analiza o greškama Baraka Obame. Ko bi to osporavao? Ja bih lako naveo desetine odluka Obame koje je doneo a koje su, po meni, bile pogrešne, kukavičke i, ponekad, očigledno nemoralne. Ali pitam se, da li bi i da je donosio mnogo bolje odluke to donelo i bolji ishod. Propast SAD nije rezultat loših odluka njihovog Predsednika, već strukturalnih realnosti u svetskom sistemu. Obama još može biti najjači pojedinac na svetu, ali nijedan predsednik SAD danas nije niti može biti onoliko jak koliko su bili predsednici do juče.
Ušli smo u eru akutnih, konstantnih i brzih fluktuacija - u menjanju odnosa konkurencije, stepena zaposlenosti, geopolitičkih savezništava, ideoloških definicija situacije. Širina i brzina ovih fluktuacija vodi u nemogućnost kratkoročnog predviđanja. A bez neke prihvatljive kratkoročne stabilnosti (bar tri godine) predviđanja, svetska ekonomija je paralizovana. Svako će gledati da bude više protekcionist i da gleda što je moguće više sebe. A životni standard će padati. To nije lepa slika. I iako ima i puno pozitivnih aspekata za mnoge zemlje zbog propadanja SAD, nije izvesno da će u divljem ljuljanju svetskog čamca, druge zemlje biti sposobne da izvuku profit, kome se nadaju, iz ove nove situacije.
Vreme je za mnogo trezvenije dugoročne analize, mnogo jasnije moralne sudove o rezultatima analize, i mnogo efektivnije napore političke akcije u sledećih 20-30 godina, da bi se stvorio bolji svetski sistem nego što je ovaj u kome smo svi danas zaglibljeni.