naizgled krajnje običnim i svakodnevnim. Pred njim je kvadratni prostor, oivičen vratima, u koji se ulazi sa bilo koje strane. Taj prostor je zapravo izlomljeni kubus, sa simetrično ugrađenim nišama, istog izgleda ma s koje da mu se priđe. Potrebno je samo otvoriti prva vrata i ući u neku od četiri niše. Jednom ušavši unutra, pred tim istim posmatračem - koji sada nije više samo posmatrač nego i aktivni učesnik (učesnik eksperimenta) i istražitelj (istražitelj običnog koje nije više obično) - preostaju samo dve mogućnosti: da se vrati tamo kuda je ušao ili da nastavi da ispituje klaustrofobični prostor u koji je upao kao u klopku. Pregradni zidovi raspoređeni su oktagonalno, pod pravim uglom, i dok otvara svaka sledeća vrata zatvarajući prethodna za sobom, posetilac sve više ima osećaj kao da je zatočen u nekoj vrsti minijaturnog lavirinta. Na koju god stranu da krene, pred njim se uvek iznova pojavljuju vrata, iza kojih ga čekaju opet sledeća vrata i tako redom, sve dok na kraju, nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da izađe, ne počne već da se oseća kao kakav kukac, uhvaćen u klopci bez izlaza. No kada bi taj imaginarni posetilac-kukac nekim čudom, nekim čudesnim slučajem uspeo da se vine za trenutak u visinu gore (pre svega, u duhu), iznad sebe, kada bi mu pošlo za rukom da sagleda svoj položaj iz neke astralne perspektive, shvatio bi u istom času šta je to što ga je celo vreme tako uznemiravalo – da zapravo pregradni zidovi sa vratima formiraju krake izlomljene svastike i da je, dok je tako hodao zarobljen u tom kvadratnom prostoru, on zapravo celo vreme šetao iz jednog tesnog, klaustrofobičnog sektora kukastog krsta u drugi.
Posetilac bi tada, ne bez zebnje, uvideo da je svaki prostor klopka, koji se može pretvoriti u centar terora: ono što je dotle izgledalo kao običan plakar, vrata od sobe, odjednom postaje daleka, umanjena replika sobe za mučenje ili minijaturni odeljak gasne komore. Linearno kretanje postaje kružno; posetilac kruži unutar kukastog krsta. Izlomljeni kvadrat postaje krug, osmostruka vrata postaju klopka bez izlaza. No jednom oslobodivši se centripetalne sile tog prostora-klopke, ponovo na sigurnom i izvan, na obali svakodnevnog i običnog sa koje se otisnuo, ošamućeni posetilac, izašavši napokon kroz poslednja vrata, sa sobom nosi novo iskustvo sveta. U pitanju je iskustvo neke temeljne nesigurnosti koje kaže da ništa nije onako kako u prvi mah izgleda: da zlo vreba iza svakih vrata i da je svet uvek na granici samouništenja.
Gde je u tom slučaju izlaz, ako sama vrata ne vode ka izlazu? Instalacija Darije Radaković ne nudi odgovor na to pitanje, što je dobro i za svaku pohvalu, što je samo znak autorkinog visokog umetničkog poštenja. I nužnog opreza. Jer ona zna da umetničko delo ne sme podleći iskušenjima propagande i jeftinih rešenja. Ono je tu da postavlja pitanja, a ne i da nudi odgovore. Umetnost nije politika.