Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

- Posle svega, kako posmatrati svoj život? Kao borbu u kojoj ni za šta nemaš garancije! Biraš svoj tabor i ostaješ u njemu, ili se prodaješ i odlaziš u drugi. Nisam od tih koji menjaju tabore, ostao sam dosledan svojim idejama, a nikada nisam ni video razlog za njihovo odbacivanje, priča za Republiku Pavluško Imširević (1948), prevodilac, čovek impresivne doslednosti, i bogate zatvorske biografije. Mnogo puta je hapšen, suđeno mu je, u talasu represije prema organizovanom studentskom pokretu, u tzv. procesu trockistima, 1972. a jedan je od šestorice iz tzv. procesa šestorici, 1984.

U Beograd sam došao iz Tuzle, 1967. i upisao Saobraćajni fakultet. Imam buntovničku predistoriju, peticije i štrajkove iz srednje škole. Moja porodica je imala komunistička ubeđenja, ali ja sam veoma rano postao antikomunista. Moje to baca u očaj, dete im propagira antikomunizam, iz sve snage pljuje po komunizmu. Nisam lud, ni blesav: nastavnici pričaju jedno, rade drugo... Svi nešto lažu, autoriteti se baziraju na strahu, sve je nasilno u tom “socijalizmu s ljudskim licem“.
U godini pre gibanja, u studentskim krugovima, veoma su popularni praksisovci, ali niko od njih ne ulazi u radikalniju kritiku režima. Zapravo, pristali su da budu Titov karanfil, lojalna opozicija njegovog veličanstva. Kao što su i danas. Kod njih je uvek prisutna neka reformistička linija. Ali, u prvi plan su isticali demokratska, građanska prava, pa je tadašnja država morala da ih zatire. U krajnjoj konsekvenci to je značilo slobodu političkog organizovanja, ono čega se totalitarni režimi boje ko đavo krsta.
Često se, pogrešno ili zlonamerno, studentski pokret iz 68. smatra egalitarističkim. Odbacivanje hipokrizije svojstveno je mladosti, a socijalna nejednakost (u društvu proklamovanih jednakosti), koja se naglo pojavljuje početkom 1960-ih, prosto bode oči. Državni funcioneri dovlačili su, čak, i morsku vodu u bazene svojih vila. Korupcija se omasovljuje, događaju se velike novčane pronevere... Posle smene Rankovića državni aparat počinje da puca. Socijalno i političko nezadovoljstvo, uvek i svuda, najbrže izbija kroz mlade. I, dogodila se eksplozija – 50 hiljada mladih je grunulo – nosite se! Dosta nam je laganja, muvanja, krađa! Broz se veoma uspaničio, trebalo mu je sedam dana da reaguje. Studentske demonstracije počnu u nedelju uveče, već u utorak mediji objave odluku savezne vlade – radnički minimalac se povećava za 200 odsto. Vlast je svesna da, ukoliko radnici izađu na ulice, može se dogoditi Budimpešta iz 1956.
Studenti nisu sebe doživljavali kao veliku snagu. I ja sam postao svestan koliko je sve ozbiljno, tek poslednjih dana demonstracija. Samo treba opstati, istrajati i polomićemo ih – razbiti te kordone, a pitanje dana je kad će nam se radnici pridružiti! Ali, svaki masovni pokret ima energetske granice, do kada može da traje. Oni to znaju – izoluj, lokalizuj, zamaraj. Devet dana to traje, svi smo već umorni a nemamo masovniju podršku spolja. Onda je Broz održao svoj čuveni govor, u kome je stao na stranu mladih – valjda protiv sebe. Kada je rekao: 95 odsto naše omladine je zdravo, a samo pet odsto je tako nekih mutivoda, znali smo da će mu tih “pet odsto” poslužiti kao izgovor za represiju. Ko su tih “pet odsto”? Na celom univerzitetu, na prstu jedne ruke mogla su se izbrojati antikomunistička istupanja s pozicija desnice, i odmah su bili izviždani.

Posle događaja 1968, studentski pokret se deli na liberale, revolucionare, anarholevičare, anarhomarksiste. Svi se zalažemo za obnovu radničkog pokreta. Nisam sebe smatrao avanturistom koji bi da se igra revolucije i političkog terorizma. Za mene je bavljenje politikom ozbiljan posao, a ne sport i zajebancija. Javno i otvoreno zastupam svoje ideje, na šta imam pravo prema svim pravnim i političkim dokumentima tadašnje države. Nisam jedni trockista, usamljen slučaj. Na Filozofskom fakultetu učestvujem u jednom takvom kružoku. Ljilja Mijanović je diplomirala na Trockom, njegovom shvatanju socijalne revolucije – permanentne revolucije. Imala je simpatije za Crvene brigade, ja nisam. Udba može samo da poželi da se među nama pojavi neko iz Rafa ili Crvenih brigade, i da odmah raspali po nama – eto ko su liberali i demokrate!
Vlada Mijanović je prednjačio u smišljanju spektakularnih akcija, bio je pravi gošista, anarhistički. Milion puta imali smo čarke, uzajamno se sumnjičili. Tvrdio sam: policija priželjkuje da učiniš to, što želiš! Zastupao sam političku liniju koja ide na omasovljenje; ako si u manjini izolovaće te i počistiti ili te gurnuti u Bader-Majnhof i manipulisati tobom. Gradska gerila je propagirana u medijima; levičari su gurani u to, kako bi ih lakše izolovali.
Na Filozofskom fakultetu je organizovana akcija solidarnosti sa štrajkom kakanjskih rudara. Pored mitinga i usvajanja saopštenja, jedan od oblika te akcije bio je i sedmodnevni štrajk glađu. Bilo je dovoljno reći da je to znak naše solidarnosti, međutim, Milan Nikolić je predložio da štrajkujemo sve do ispunjenja zahteva, rudarskih i naših. Neko je konstatovao da bi to bilo besmisleno – trebalo bi da štrajkujemo glađu do uvođenja novog društva socijalne pravde!?
Tribine na Kolarcu, u Domu omladine, na fakultetima i privatnim stanovima tzv. Otvoreni univerzitet, bile su veoma posećene. Na njima se govorilo o antipsihijatriji, književnosti i elementarnim političkim pitanjima: mogućnost antistaljinističke revolucije u SSSR-u i drugim totalitarnim državama, uključujući i Jugoslaviju, čiji sistem smo smatrali derivatom staljinizma. Režim je trpeo tribine, koristio ih je za sondažu političkih tendencija. Najčešće sam polemisao sa praksisovcima (čiji je lider bio Mihajlo Marković), bili su namerni da se cenjkaju sa režimom. Meni je bila bliska strategija ruskog disidenta Grigorenka: Mi nismo ilegalni, već je to vlast, jer je nelegitimna i nećemo dozvoliti da nas gurne u ilegalu!

Dva dana posle Mandelove tribine, Branko Pribićević sazove sednicu Univerzitetskog komiteta i kaže: Krajnje je vreme da se obračunamo sa trockistima! To kaže čovek koji je, praktično, doveo Mandela. A neposredno pre toga Jovica Aćin i Milorad Vučelić, objavljuju tematski broj Studenta o andergraund štampi na Zapadu. Na moj predlog dobijem dve strane za ruski andergraund, i ne da mi đavo mira: udenem pismo Ignacija Rajsa KP SS-u i Staljinu iz 1937. On je bio šef zagrebačke ispostave NKVD, ubijen je dva meseca posle tog pisma u Lozani. Pobegao je tamo kada je Staljin izdao direktivu: pobiti nestaljinističke elemente u svim komunističkim partijama.
Šest meseci traju pripreme oko proslave 50 godina SKJ i 35 godina Titovog dolaska na njegovo čelo; prezentujem podatak da je Tito to učinio na vrhuncu Staljinovih čistki, kada je čitav tadašnji CK KPJ pobijen. Pepca Kardelj ispriča Miri Alečković, šta je čula od Kardelja, ova to kaže Nedi Nikolić, koja dotrči nama i kaže: Broz je uleteo, tresnuo Studentom i zaurlao: - Ko je ovo smeo da štampa?! Odmah mi je bilo jasno da ću nadrljati.
Rade Radovanović moj cimer nagovara me da zbrišem u inostranstvo – Neću! Idem u zatvor makar trajao i deset godina. Oni neće trajati toliko, a kad izađem iz zatvora smejaću im se. Krenem da uklanjam sve što bi me kompromitovalo. Joca Anđelković, profesor sociologije, sakrio je letke i časopise ispod dušeka, Jelka Kljajić (kasnije Imširević), ispod ormana. U jurnjavi zaboravim da sam od Jelke uzeo nekoliko primeraka Proleterske avangarde, časopis za odbranu 4. Internacionale, za Istočnu Evropu, s namerom da ih spalim u Zvezdarskoj šumi. Prilikom pretresa setim se da sam to zaboravio da uradim. Ne gine mi pet godina robije - za neprijateljsku propagandu s podrškom iz inostranstva.

Obrađivanje na saslušanju izgleda tako što te drže na stolici i ne daju ti da spavaš. Trojica islednika smenjuju se sa istim pitanjima: Koga znaš? Kad si bio? Šta si radio? Gde si bio tog dana? – Pazi da ti ne kažem, nisam pao s kruške! Čitao sam stenograme svih političkih procesa, od Staljinovih dana, i poznajem tehnologiju montiranih procesa. Ako hoće da te optuže da si nekog ubio, ne smeš da imaš alibi za taj dan. Pomeriće “ubistvo“ za neki drugi dan. Moju odbranu će čuti na sudu, javno, a da im se sada branim, da vide šta imam u rukavu... Najgluplja moguća stvar je ulaziti sa njima u diskusiju, uveravati ih. Oni dobro znaju šta im je zadatak, koja vrsta informacija im treba i šta može da smeta optužnici. A te podatke samo od mene mogu da dobiju.
Na suđenju, sudija slavodobitno podiže desetak fotokopiranih stranica, kaže: da li je ovo nađeno kod vas?! Jeste! To je trockičkije od svega što ste našli, glavom i bradom pisao je Lav Trocki – poglavlje iz knjige Izdana revolucija. Možete je videti u izlozima knjižara. Naime, počeo sam da je prevodim, imam u rukopisu pola knjige, ali je Otokar Keršovani objavio, i ja sam prekinuo sa prevođenjem. Kod mene nisu našli nikakav materijal, osim tih nekoliko časopisa; kod Milana Nikolića našli su nekakav partijski program koji je on pisao i sa kojim stvarno nisam imao veze. Sad, mene optužuju da sam ga pravio zajedno s Milanom. Protiv Jelke nisu imali niti jedan dokaz. Sve vreme trudio sam se da odvojim svoje suđenje, ako bih u tome uspeo,
Jelka izlazi iz priče i nema grupe.

Ustali smo da saslušamo presudu, Jelka nije dobro čula, pita me: koliko si dobio? Kažem: sedam! Ona klone. – Ma, dve godine. Kaže: kretenu, našao si sada da se zajebavaš! Milan i ja osuđeni smo na po dve godine. Jelka je dobila godinu i po. Bio sam presrećan, jer sam bio ubeđen da ću dobiti najmanje pet godina zatvora.

Ukupno sam proveo devet meseci u samici, šest meseci neprekidno. Računam: pred sobom imam 1500 dana u zatvoru, jedan dan je 0,75 promila; prođe prvih 50 dana, već sam u procentima, nema više promila – al’ ovo leti! Samo se ne treba predavati čamotinji. Kad nisam imao knjige radio sam računske operacije u glavi, vežbam logaritme i vadim kvadratne korenove. Ne jedanput nisam čuo šta me pitaju na saslušanju. Kažem svoju priču i odoh u računske operacije. Nemam pojma o čemu pričaju, niti ih slušam. Kad neko podigne ton, opsujem ga u sebi: jebem ti..., izgubio sam decimalu! Dramatičnije od izlaska iz zatvora je kad izađeš iz samice. Doživeo sam šok kad su me doveli u Zabelu. U CZ-u nema otvorenog prostora, izvedu te u šetnju, opet si među zidovima. Tu i tamo vidiš travku. U samici je vazduh buđav, uvek prisutan zadah memle: u Zabeli pukne prostor pred tobom, čistina. Mraz, vetar i vazduh, koji se pije.
Tamo sam zatekao Adema Demaćija i Lazara Stojanovića. Bio sam u četvrtom paviljonu, Laza u drugom; svaki dan smo se svađali oko knjiga i pogleda na svet. Imao je običaj da kaže: vi, mraksisti! – A, vi prdonisti! – Kreten si kad Prudona tako nazivaš! A ti si budala, Marksa nazivaš Mraksom! Adem Demaći je bio veoma simpatičan, metar i žilet, a drčan. Albanci su ga obožavali, čim namigne oni štrajkuju: izlaze u stroj sa peškirima oko vrata i porcijama u rukama – idemo u samice! Adem je bio srčani maoista, bila je to košulja za njegov nacionalizam. Kad se Nikson sreo sa Maom, Demaći je gutao knedle, a ja sam crkavao od smeha: pa, ovaj tvoj mazi tigra od papira, igraju pingpong!? Demaći grize usne.
Da bih se održao u formi, stalno sam se tužakao sa upravom. Prvu samicu dobio sam jer sam odmah počeo da se svađam sa sa stražom i vaspitačima: da su prostaci i da nemaju pravo da mi se obraćaju sa ti – nisam ja njihov ortak! Ovi odvale vilicu od smeha, došao neki klinac da ih zajebava! Sve kazne zaradio sam zbog „arogantnog ponašanja“. Dođem na raport, pitaju me: šta si to uradio? – Morate da poštujete dostojanstvo zatvorenika, po članu osam, a vi se ponašate bezobrazno, prosto i nekulturno! – A, je li, ajde 15 dana u samicu! Sedim lepo u samici i igram šah sa samim sobom. Kada sam ponovo bio u samici, 1984. nudili su mi da pređem u sobu – More mante me se, hoćete da mi namestite provokatore. Sedim u samici i uživam u samoći.
Verovatno mi je padalo na pamet: šta mi je ovo trebalo?! Ali, robija me nije ubila. Nije to bila ona golootočka priča; oni su bili lomljeni, mi smo mogli i da se mangupiramo. Država je stalno nešto reformisala i eksperimentalisala s nama, ako nas strpaju sve zajedno, onda smo opasni jer se organizujemo. Ako nas raspu među kriminalce, zadobijemo uticaj među njima i možemo da pravimo pizdarije. Nikad taj staljinistički režim nije znao šta da radi s nama političkim zatvorenicima, kako da nas izoluje.