Svi znaju ko je Tito - Titov lekar zna još i nešto više (M.Tepavac). Ovim motom počelo je predstavljanje knjige uspomena prof.dr. Predraga Lalevića: S Titom po svetu u Maloj sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu. O knjizi su, pored autora, govorili i Mirko Tepavac, Miroljub Labus, Predrag J. Marković (istoričar) i urednik Petar Arbutina. Kao Titov lekar i član lekarske ekipe autor je šesnaest godina imao jedinstvenu priliku da bude autentični svedok koji može kompetentno da govori o Titovom zdravstvenom stanju i da zapisuje svoje utiske sa putovanja po zemljama koje su posetili. „Autor je to činio nepretenciozno, držeći se svoje uloge lekara, distancirano i bez političkih ocena i s poštovanjem prema Titu, koga i danas zove predsednik“ (Ž. Kovačević, predgovor). Po mišljenju učesnika razgovora, knjiga ima veliku dokumentarnu vrednost jer je u njoj zapisano samo ono čemu je autor mogao da prisustvuje, ne praveći političke komentare i udvorička laskanja Titu, a to

su: opisi dočeka, prijema, lovova i različitih ceremonija koje prate ovakve događaje.
U svojoj knjizi Lalević se ponaša kao „putopisac koji, u visokom društvu, obilazi egzotične zemlje“ osvrćući se na krajolike, egzotičnu hranu, higijenske navike kao i običaje njihovih naroda, ali i na lidere i njihove ljudske reakcije. Diveći se Titovom humoru i brzim reakcijama koje su neophodne u ovakvim susretima autor je naročito cenio njegovu tačnost, disciplinovanost i strpljenje, kao i osećanje velike odgovornosti prema svojoj funkciji zahvaljući kojoj je i stekao veliki ugled u zemlji i svetu. Dočeci koji su mu priređivani svedočili su o prirodi režima zemalja koje su posećivali. To su najčešće bile autokratske i siromašne zemlje koje su gostoljubivošću želele da iskažu svoje poštovanje prema Titu. Narodni dočeci su naročito bili veliki u Iranu, Severnoj Koreji, Kini, Indiji i Egiptu koji je Tito posećivao i po više puta godišnje jer je sa tadašnjim predsednikom Naserom bio lični prijatelj i osnivač Pokreta nesvrstanih. Velika okupljanja i lovovi, koje je Tito strasno voleo, priređivani su mu i u afričkim zemljama, naročito u Keniji sa čijim je predsednikom Dž. Kenijatom takođe bio lični prijatelj. Po mišljenju autora, Tito je imao veliki ugled i među predsednicima zapadnih zemalja i severne i Latinske Amerike. Američki predsednik Nikson i engleska kraljica Elizabeta II dočekivali su ga lično i van protokola.To se dešavalo i prilikom Titovih poseta ruskim republikama naročito za vreme L. Brežnjeva. Kao i autor, i M. Tepavac smatra da je Tito bio: „neprikosnoven, tvrd i u uverenjima i u zabludama, hrabar i pred jakima, velik i među velikima, strog i nemilosrdan u političkim obračunima i sa zaslužnim saborcima, a s druge strane, vrlo obziran i pažljiv prema ljudima u svojoj neposrednoj okolini. Tito je bio uveren da je njegova vladavina demokratska već samim tim što je motivisana opštim boljitkom i da je napredak validan, nezavisno od sredstava kojima se postiže.“ Tepavac je dodao „da ga uzalud poriču politički naslednici koji misle da mogu biti malo veći, ako njega učine što manjim. Malo je ko bio slavljen za života i toliko klevetan posle smrti. Jedna od poslednjih kleveta bila je da je još za života dogovarao sa Kardeljem i Hrvatima rasturanje Jugoslavije.“ M. Tepavac smatra da su „takva posthumna otkrića o ličnosti koju je decenijama posmatrala i domaća i svetska javnost mogla poteći samo od onih čiji su horizonti zamračeni etnonacionalizmom i vulgarnim antikomunizmom. Veliki ljudi nas ne zadužuju samo velikim delima, nego i čitavim svojim životima. Militantni podivljali nacionalizam, a ne titoizam, razorio je Jugoslaviju, Titovo najveće delo“, zaključio je Tepavac.
Na kraju knjige autor se osvrnuo na rad lekarskog Konzilijuma koji je smatrao odličnim. Za vreme Titovog lečenja u Kliničkom centru u Ljubljani, koje je trajalo neprekidno 123 dana, postojale su mnoge kontroverze i problemi na koje su nailazili kako u komunikaciji sa Predsedništvom koje je bilo protiv nekih lekarskih biltena, tako i sa stranom štampom od koje su im pojedini novinari zamerali da su ’mrtvog čoveka održavali na respiratoru’. Svoju knjigu završio je izveštajima svetske štampe koja je bila jednoglasna u zaključku da je Tito na svojoj sahrani sakupio najveće svetske lidere tog doba što je nesumnjiv dokaz ugleda koji je imao.