Palestinci će nastaviti da traže formalno priznavanje svoje državnosti pred UN, kada se Generalna Skupština bude sastala na jesen. Nameravaju da traže priznavanje države u granicama iz 1967. godine, pre izraelsko-palestinskog rata. Skoro je sigurno da će glasanje biti u njihovu korist. Sada je jedino pitanje koliko u njihovu korist.
Izraelsko politiečko rukovodstvo je ovoga veoma svesno. Postoje tri razliečita odgovora o kojima raspravljaju. Izgleda da je dominantan stav premijera Netanjahua. On predlaze da se takva rezolucija potpuno ignoriše i da se prosto nastavi sa sadašnjom politikom izraelske vlade. Netanjahu veruje da je, već dugo, bilo rezolucija Generalne Skupštine UN, koje nisu u korist Izraela, i da ih je, sve, Izrael uspešno ignorisao. Zašto bi se ova uopšte razlikovala?
Ima nekoliko politiečara sa krajnje desnice (da, postoji čeak i više desna pozicija nego je Netanjahuova) koji kažu da, kao odmazdu, Izrael treba formalno da anektira sve sada okupirane palestinske teritorije i stavi taečku na bilo kakve pregovore sa Palestincima. Neki od njih takođe žele da se forsira seoba ne-Jevreja iz ovako proširene izraelske drzave.
Bivši premijer (a sada ministar odbrane) Ehud Barak, ečija politiečka baza sada skoro i ne postoji, opominje Netanjahua da je nerealistiean. Barak kaže da će rezolucija biti cunami za Izrael, i da bi, zbog toga, Netanjahuu bilo mudrije da sada, nekako, napravi dogovor sa Palestincima, pre nego što rezolucija bude izglasana.
Da li je Barak u pravu? Da li će ovo biti cunami za Izrael? Sva je prilika da je u pravu. Međutim, ne postoji istinska šansa da će Netanjahu mariti za Barakov savet i da će ozbiljno pokušavati da se dogovori sa Palestincima.
Pogledajmo šta će se, verovatno, dogoditi u samoj Generalnoj Skupštini. Znamo da će većina (možda i sve) zemlje Latinske Amerike i veliki broj zemalja Afrike i Azije glasati za rezoluciju. Znamo da će SAD glasati protiv, i da će pokušati da nagovore druge da glasaju protiv. Nepredvidivi su glasovi Evrope. Ako bi Palestinci dobili značeajan broj evropskih glasova, njihova politieka pozicija bi bila značeajno ojačeana.
Pa da li će Evropljani glasati za rezoluciju? Ovo zavisi delimičeno od toga šta će se dešavati u arapskom svetu u sledeća dva meseca. Francuzi su već otvoreno najavili da će, sem ako ne vide značeajan napredak u izraelsko-palestinskim pregovorima (koji se sada ečak i ne vode), podržati takvu rezoluciju. Ako oni to urade, skoro je sigurno da će im se pridružiti južnoevropske vlade. Mozda i nordijske zemlje. Otvorenije je pitanje da li su Velika Britanija, Nemačeka i Holandija spremne da im se pridruže. Ako ove zemlje odlučee da glasaju za

Aktivno podržavanje treće intifade olakšalo bi im položaj u naporu da povrate kontrolu u svojoj zemlji. Koji režim bi se usudio da uskrati podršku trećoj intifadi? Egipat se već jasno pokrenuo u tom pravcu. A jordanski kralj Abdulah je nagovestio isto.
Pa zamislimo taj sled: treća intifada, praćena aktivnom arapskom podrškom, praćena izraelskom nepopustljivošću. Šta će Evropljani tada uraditi? Teško je zamisliti ih da glasaju protiv rezolucije. A lako možemo da zamislimo kako jedino Izrael, SAD i tek nekoliko malih zemalja glasaju protiv, uz, možda, nekoliko uzdržanih.
Ovo meni ličei na mogući cunami. Veliki strah Izraela, poslednjih nekoliko godina, bio je strah od ’delegitimizacije’. Zar neće takvo glasanje upravo potvrditi proces delegitimizacije? I zar neće izolacija SAD u ovom glasanju dalje oslabiti njihov položaj u celom arapskom svetu? Šta će tada uraditi SAD?