Ovo je ogled o tome kako su vlastodršci u Srbiji tokom dva veka njene moderne istorije tamničili borce za slobodu i demokratiju. Glavnjača je najstrašniji i najpoznatiji zatvor za političke protivnike autoritarnih režima, pa je stoga i simbol patnji i stradanja, ali i prkosa utamničenih, za koje je sloboda bila najsvetija misao

Utamničenja kroz istoriju Srbije

Glavnjača, Tamnjača i Ćorka

Ivan Janković

Mesta terora

U Konaku Crnjanskog, sceni smeštenoj u 1901. godinu, kralj Aleksandar opetovano preti neposlušnim političarima »ćorkom«. »Pazite da ne zagatite u Upravi varoši ‘ćorku’!«, i: »u ‘ćorku’, iza katanca« – kaže on Milovanu Milovanoviću. A na Mišu Vujića viče: »Ili u kraljevu partiju, doktor Mišo, ili u Upravu varošku, u ‘ćorku’!«. Isto Stojanu Ribarcu: »U kraljevu partiju ili u upravnikovu ‘ćorku’«.1
Reč ćorka se danas koristi u opštem značenju zatvor. Ali Aleksandar ovde ne misli na zatvor in abstracto nego ima na umu jedno sasvim određeno mesto u »Upravi varoši«, mesto koje se zaključava katancem i čiji sâm pomen treba da izazove strah. U istoj sceni i istom kontekstu, Aleksandar pominje još dva mesta kao simbole represije: Karaburmu2 i Gurgusovačku kulu.3 Na beogradskoj Karaburmi (odnosno Kajaburni)4 su se do 1903. godine vršila pogubljenja, i ona je postala kao neka šifra za smrtnu kaznu. U polemičkom tekstu iz 1906. Stevan Sremac kaže za jednog abolicionistu: »čitao taj filantropa Vik. Higa, zapamtio nešto o Žanu Valžanu – pa ajd’ da i on rekne koju; da propagira malo čovekoljubljem! Žali lopove i ubice, a ne žali one jadne žrtve! Po njemu gotovo izgleda da ovu našu Karaburmu treba proglasiti za Panteon velikih Srba!«5 Uspomena na tu Karaburmu zadržala se u svakodnevnom govoru vrlo dugo – moja baba je još početkom 1960-ih znala da kaže povodom nekog dečjeg nestašluka: »Završićeš ti na Karaburmi«, a nije isključeno da se slična upotreba, mada ređe, čuje i danas.
Što se Gurgusovačke kule tiče, njen pomen je 1901. godine već bio anahron, a danas ga valjda razumeju samo istoričari. Ta građevina od tvrdog materijala je sredinom XIX veka služila za zatočenje političkih krivaca; u njoj su, na primer, boravili osuđeni za učešće u Katanskoj buni (1844) i Tenkinoj zaveri (1857). Postupanje prema zatočenicima ušlo je u legendu po surovosti: Tenki su oduzeli zavoje kojima je potpasivao stomačnu kilu,6 a govorilo se da je slavni Jovan Mićić, pre nego što će u kuli umreti, nudio »sve svoje imanje, samo za jednu kiselu papriku iz turšije, pa mu je ipak dali nisu«.7 Kula je bila na tako zlu glasu da je knjaz Miloš, po povratku u zemlju 1858. godine, naredio da se spali, a varoš Gurgusovac preimenuje u Knjaževac.8 Kao simboličko mesto terora, Gurgusovačka kula pripada jednom ranijem, od Karaburme i Ćorke starijem krugu, zajedno s Vračarskom rupom i Šabačkim oborom. Ova poslednja dva mesta zaslužuju da se pomenu kako ne bi pala u potpun zaborav, ali i zato što svedoče o odnosu prema ustavu i političkom neprijatelju u Srbiji XIX veka.
Kada je, 1842. godine, proteran knez Mihailo, Toma Vučić Perišić se ulogorio na Vračaru i tu saslušavao i kažnjavao obrenovićevce. Prvih dana, najsumnjivije je držao u jami, iskopanoj pored kuće Isidora Stojanovića, profesora beogradskog Liceja. Rupa je bila »četvorougolna, za jedno tri fata [5,7 m] dugačka, a duboka oko 10 stopa [3,1 m]«, i predstavljala je »vrlo zgodno mesto«, jer »duvarovi njeni gotovo u otvjenom položeniju stoje, pa iz tog uzroka lako se apsenici sačuvati mogu. I ovo je Pravedna stvar, kad toliki narod u logoru pod vedrim nebom biti može, mogu i apsenici za njihova bezčinija pod vedrim nebom uhapšeni biti«.9 Po svom prvom stanovniku, šabačkom građaninu Jovanu Trkiću, vračarska jama je zapamćena i kao »Trkićeva rupa«.10 U njoj je nekoliko sati boravio i Cvetko Rajović, dotadašnji ministar unutrašnjih dela; njega i još četvoricu činovnika Vučić je izveo iz rupe, smestio u kuću i svakome dao u ruke po jedan Ustav, da čitajući ga uvide svoje greške. 11 Međutim, kada je neki uhapšenik protestovao što ga biju i vikao kako to nije po ustavu, Vučić je »naredio da mu se na debelo meso metne ustav«, uz reči: »Mi ćemo te biti po ustavu, pa nek te on čuva«.12
Šabački obor služio je kao zatvor za okrivljene učesnike Katanske bune 1844. godine. Dok čekaju presude prekog suda, njih »trpaju u jedan veliki obor, gde ih naizmenice peče sunce i bije kiša, i gde leže u kalu kao svinje«;13 u svakom trenutku u oboru ih je oko dve stotine. 14 Zatvorenici su iz obora dovođeni pred Vučića, koji je boravio u zasebnom šatoru sa »dva momka sa kratkim cerićima [...] koji su na Vučićev mig žrtvu polagali na zemlju i tukli je do iznemoglosti«.15 Legendarno svirepi Vučić naredio je da se jedan osuđenik na smrt pre pogubljenja u oboru bije »topuzom u leđa i u prsa«, a pričalo se da je »jednog slepca koji je pevao pesme o glavnoj ličnosti Katanske bune Stojanu Jankoviću Cukiću streljao zajedno s jednim desetogodišnjim detetom, koje mu je bilo vođ«.16

Uprava grada Beograda

U vreme o kojem piše Crnjanski, u zgradi Uprave bila su smeštena dva odeljenja prestoničke policije – administrativno i krivično, a ovom drugom pripadao je zatvor za policijske pritvorenike i kažnjenike, kao i za sudske pritvorenike. U podrumu su se nalazile ćelije (»apsane«), koje su sve imale svoja imena. Najpoznatije su bile: »Glavnjača« i »Ćorka«. »Glavnjača« je tako nazvana zato što je bila najveća, glavna ćelija. Prema jednom opisu iz 1896: »[‘Glavnjača’] je ona velika apsana, baš na sredini, ispod glavne
		Zgrada srpske i turske policije za vreme bombardovanja, fotografija iz juna 1862. godine

»Ćorka« i »Glavnjača« kao eponimi

	Kralj me baci na dno u tavnicu, Ja tavnovah za sedam godina, Nit’ ja znadoh, kad mi ljeto dođe, Nit’ ja znadoh, kad mi zima dođe, Osim jedno, moja stara majko: Zimi bi se grudale đevojke, Probace mi po grudu snijega, Po tom znadem, da je došla zima; Ljeti bace stručak bosioka, Po tom znadem, da je ljeto, majko.35

Glavnjača u pet faza

Polazna stanica na putu za Karaburmu: 1863–1903.

U prvim decenijama svog postojanja, Glavnjača nije bila tako strašna kao kasnije, jedno zato što je zgrada još bila u dobrom stanju, a drugo zato što je Beograd imao mnogo manje stanovnika i apsenika, pa ćelije nisu uvek bile pretrpane.38 Ni krupniji politički krivci nisu u to vreme duže ležali u njoj, tako da veza između Glavnjače i političkog terora još nije bila uspostavljena. Na primer, atentatori na kneza Mihajla (1868) boravili su u njoj veoma kratko, a osuđeni za učešće u Topolskoj (1877) i Timočkoj buni (1883) su posle suđenja prebačeni direktno u kazamate beogradske tvrđave. Tek od poslednje decenije XIX veka politički krivci, naročito novinari ali i političari, počinju češće da borave u Upravi.
U početku je Glavnjača percipirana kao jedna ne baš udobna i prijatna, ali u osnovi benigna patrijarhalna ustanova, u kojoj borave marginalne i socijalno devijantne ličnosti. Stvarnost je, naravno, bila drukčija – recimo, apsenici su rutinski podvrgavani telesnim kaznama, a u apsandžijinoj sobi je na vidnom mestu visila volovska žila.39 »U tim policijskim podrumima sleglo se zlo, nevolja i porok. [...] Tu kamdžija narednikova mora da zamenjuje zakon«.40 Ipak, za Glavnjaču se vezivao niz stvarnih i apokrifnih, ali uglavnom dobroćudno-šaljivih anegdota, od kojih su mnoge vezane za legendarnog apsandžiju Uprave, Čiča-Dojčina.41
Javnost je imala uvida u svakodnevicu Glavnjače i pratila zbivanja u njoj. Apsenici su preko dana često boravili u dvorištu, koje je od Velike pijace bilo odvojeno samo jednim, ne mnogo visokim zidom, tako da su se prolaznici mogli dovikivati s apsenicima, pa i dobacivati im cigarete i druge sitnice. Pored toga, policijski kažnjenici su skoro svakodnevno izlazili na rad – da čiste ulice, pomažu u opštinskim javnim radovima i slično – pa su se tako sretali s varošanima i mogli s njima da razgovaraju.
Ono čime je Glavnjača, u prvoj fazi svog postojanja, najviše mogla da uliva strah bila je njena uloga u postupku izvršenja smrtnih kazni. Međutim, kao što ćemo videti, najširi slojevi nisu doživljavali smrtnu kaznu kao oličenje terora nego više kao neku opštenarodnu zabavu, jer su se, zbog česte primene, na nju bili svikli. U Srbiji XIX veka smrtna kazna je propisivana široko, čak i za imovinska krivična dela (npr. krađa u trostrukom povratu), nasuprot tada dominantnim evropskim trendovima.42 Izvršavana je javno, streljanjem. Osuđenik je vezivan za kolac poboden u ranije iskopanu raku, stavljan mu je povez preko očiju (ne uvek), a onda su četiri »za to određena policajna služitelja«, na komandu policijskog pisara, pucali u osuđenog »iz četiri puške ujedanput«. Po smrti osuđenog, skidani su konopci kojima je bio vezan i vađen je kolac, pa je leš zatrpavan na licu mesta. U unutrašnjosti, za izvršenje smrtnih kazni bili su nadležni okružni načelnici, a u beogradskom okrugu upravnik varoši (grada) Beograda. Presude beogradskih sudova (za varoš i okrug) izvršavane su na Karaburmi, blizu današnjeg Pančevačkog mosta.
Osuđeni je na putovanje do Karaburme kretao iz Glavnjače. Čiča-Dojčin je za svog službovanja, i to samo do 1899. godine, »ispratio na Karaburmu« više od 50 osuđenika na smrt.43 Tu, u Glavnjači, osuđenoga bi pregledao lekar (u slučaju bolesti, izvršenje smrtne kazne se odlagalo), a ispovedio i pričestio sveštenik. Tu su osuđenoga uoči pogubljenja mogli da posete rođaci i prijatelji, ali i svi radoznalci – prosto da vide nekoga ko će uskoro umreti, da čuju šta taj govori i da to posle prepričavaju po varoši.44 Posetioci su donosili ponude – hranu i piće, a i uprava mu je obezbeđivala bolju i obilniju hranu, ponekad i po njegovom izboru. Otuda potiče izraz »na belom hlebu« – za onoga ko iščekuje neki sudbonosan a neizvestan (u slučaju smrtne kazne, neizvestan zbog mogućnosti pomilovanja) događaj. Kakvu god hranu da je dobio, osuđenik je sa sigurnošću mogao računati da će dobiti da pije, manje-više šta god i koliko god hoće. Konzumiranje alkohola odobravale su i podsticale policijske vlasti, računajući da će alkoholom omamljeni osuđenik biti kooperativniji i podložniji manipulaciji, pa dželatima olakšati posao. Zato su se posete osuđenicima na belom hlebu ponekad pretvarale u prave veselice, uz pesmu i svirku.
Pogubljenja su izazivala velik interes javnosti i, u jedno doba kada nije bilo fudbala i drugih masovnih sportskih priredbi, predstavljala su redak javni spektakl. U Beogradu im je prisustvovalo po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kada je (1875) streljan kasapin Kuzman Kostić, zbog silovanja i ubistva devojčice sa Terazija, »sveta je bilo valjda preko tri hiljade, koji su prisustvovali ovom izvršenju«,45 a u naročitim prilikama, kao što je bilo streljanje atentatora na kneza Mihajla, posmatrača je bilo još više, i po deset hiljada. Uzbuđenje je raslo od trenutka kada bi se objavilo vreme i mesto pogubljenja. Svetina se delila na one koji su još u zoru odlazili do gubilišta da zauzmu što bolje mesto, i one koji su pratili osuđenika na putu do gubilišta. Pred zatvorom je obično stajala gomila sveta. Dok su jednog osuđenika pripremali u dvorištu Glavnjače 1874. godine, »ozgo s velike pijace začu se vika svetine, koja je došla da gleda pogubljenje. [...] Još i svetina napolju jače zalarma. Čujahu se jasno i glasovi: dokle ćemo čekati...«46
Do Karaburme se išlo peške ili, kasnije, kolima, u povorci koju su sačinjavali osuđenik, žandarmi, dva kmeta (kao zakonski svedoci), policijski pisar, lekar i sveštenik, uz pratnju svetine koja je opsedala zgradu Glavnjače i kojoj su se putem priključivali besposličari. Usput se osuđenik pozdravljao s prolaznicima, dobacivao im, a oni mu uzvraćali, kao i on njima. »Kad smo odavde pošli, isti je osuđenik pevao i vikao da bog živi Knjaza Mijaila, u putu opraštao se je s ljudima koje je poznavao«.47 A žandarm koji je pratio jednog drugog osuđenika raportira: »Tri puta smo do Karaburme morali zastajati... Molio je, da se vidi s narodom... Lepo je govorio: Kako treba Boga i crkvu poštovati, moliti se; kako treba paziti roditelje i slušati ih. Uz ovo je sve molio, da mu oproste«.48 Sprovod bi često zastajao pred kojom kafanom, odakle su osuđenome iznosili da nešto popije. Jedan (atipično) trezni osuđenik je »putem bio miran i takođe nije hteo ništa piti, osim što je pred jednom mehanom popio čašu vina«.49
Najave pogubljenja izazivale su u varoši veliko, a u Glavnjači još veće uzbuđenje. Zatvorenim džeparošima je najteže padalo »kada koga osude na smrt, pa oni ne mogu da idu da gledaju pogubljenje. [...] Kada su vođeni osuđenici na Karaburmu, kesaroši su klečeći i sa sklopljenim rukama molili da ih povedemo. Nudili su se da što ponesu, ili ma kakvu uslugu učine, samo da se nađu na mestu pogubljenja«. Ponekad bi policija zaista i vodila apsenike da kopaju rake za streljanje.50 A njihov motiv da se nađu blizu gubilišta bila je nada da će se domoći konopaca kojima je osuđeni bio vezan ili podmetača ispod okova koje je nosio, jer je tim predmetima pripisivana velika magijska moć. Gledaoci su uskakali u raku, ponekad dok se streljani još borio s dušom, i grabili se za takve amajlije. Lopovi su verovali da onaj ko ima podmetač može da otvori svaku bravu, a žene da je konopac s koca najjača ljubavna vradžbina. »Žene opet grabe se na gubilištu za parčad od onih užeta, kojima je vezivan osuđenik. Hoće da polome vratove oko toga. Vele, da koja žena nosi uza se ma jedno vlakno od te vrednije, za njom trči muž ili ljubavnik – kao lud. Veže ga ta manđija za nju, kao ono što je to uže vezivalo osuđenika za kolac«.51
Reputacija Glavnjače kao zatvora za političke protivnike i mesta njihovog stradanja neopozivo je ustanovljena tek u poslednjoj deceniji obrenovićevskog režima, a naročito posle Ivandanjskog atentata (1899), kada su se u njenim ćelijama našli skoro svi vodeći radikalski političari, na čelu s Nikolom Pašićem.

Pogibija u Glavnjači: 1903–1915.

Državni i dinastijski prevrat 1903. godine otvorio je mogućnost velikih političkih i društvenih reformi. U oblasti krivičnog prava i penitencijarnog sistema, te reforme su najavljivali i započinjali mlađi stručnjaci, okupljeni oko časopisa Policijski glasnik sredinom 1890-ih. Skoro svi oni su se posle 1903. našli na uticajnim mestima u državnom aparatu. Na čelo beogradske policije došao je Žika Lazić, onaj isti koji je kasnije izašao na zao glas kao dugogodišnji šef srpske i jugoslovenske službe javne bezbednosti. Još kao student prava, Lazić je ozbiljno izučavao kriminologiju,52 a kao policajac je predlagao brojna unapređenja i reforme u svojoj struci. On je bio potpuno svestan očajnog stanja u apsanama Uprave grada i vodio je kampanju da se podigne nova zgrada. Upravo je on, kao šef kriminalne policije, dovodio novinare da vide Glavnjaču i pišu o užasnim uslovima u njoj, a i sâm je objavljivao oštre kritike postojećeg stanja.53 Nažalost, Lazićevi napori nisu urodili plodom. Naprotiv, i pored nesumnjivog demokratizovanja srpskog društva i pravosuđa – bar u poređenju s obrenovićevskim režimom – žalosna slava Glavnjače kao mučilišta je do Prvog svetskog rata značajno porasla i učvrstila se.
Toj rđavoj reputaciji naročito je doprinela smrt Milana i Maksima Novakovića u Glavnjači, 16. septembra 1907. godine.54 Milan Novaković, ražalovani đeneralštabni kapetan i vlasnik opozicionih novina, bio je osnivač Društva za legalno rešenje zavereničkog pitanja. Njegov politički program bio je jednostavan: zalagao se za suđenje oficirima umešanim u ubistvo Aleksandra i Drage i njihovo uklanjanje iz vojske. To ga je činilo neprijateljem novog režima, koji je svoj nastanak, a delom i opstanak, dugovao upravo zaverenicima. Uhapšen je 26. avgusta, pod isfabrikovanom optužbom da je ukrao neke štamparske matrice. Maksim Novaković (nije bio u srodstvu s Milanom), ražalovani žandarmerijski poručnik – ličnost psihički labilna, a možda i duševno bolesna – uhapšen je nešto kasnije, zbog pokušaja ubistva supruge.55
U zatvoru Uprave grada Novakovići su, kao »otmeniji« apsenici, uživali stanovite povlastice. Prvo, nisu bili smešteni u »Glavnjaču« nego u »Gospodsku« sobu (onu s prozorom), a s njima je bio još samo jedan zatvorenik (drogerijski pomoćnik, osuđen zbog krijumčarenja). Drugo, oni su, »kao i drugi otmeni osuđenici«, svakog jutra pili kafu u apsandžijinoj sobi, u kojoj su apsandžija i njegov pomoćnik držali oružje i municiju. Soba je bila na uglu zgrade prema Kalemegdanu i imala je veliki prozor s rešetkama, koji je gledao »pravo u tursku ‘Tekiju’«.56 Kritičnog dana, apsandžija je otišao na sprat, ostavljajući sobu nezaključanu, što su Novakovići iskoristili da se u njoj zabarikadiraju. Tu su našli »dve brzometne puške i dva Naganova revolvera«, kao i 45 puščanih i 30 revolverskih metaka. Tražili su da razgovaraju s upravnikom grada Cerovićem, ali je odmah, pre Cerovićevog dolaska, počela opšta pucnjava. Neki žandari su iz podrumskog hodnika ispaljivali plotune u vrata apsandžijine sobe, a drugi, zaklonjeni iza zida Tekije, pucali su u prozor. Novakovići su uzvraćali vatru na obe strane. Operacija se odvijala u prisustvu pristiglog upravnika Cerovića, ali i sâmog ministra policije Nastasa Petrovića, koji se takođe pojavio na licu mesta. U jednom trenutku se pokušalo i s upotrebom hemijskih sredstava, tako što je iz obližnje apoteke doneta flaša amonijaka i bačena na prozor, ali se razbila o rešetke i nije nikome naškodila.57 Posle otprilike jednog sata, žandarski plotuni su izvalili vrata i ubili oba zatvorenika. U borbi su povređena tri žandara.
Ceo događaj se zbio pred masom sveta koji se zatekao na Velikoj pijaci u to nedeljno prepodne i koji je stalno pridolazio na vest o puškaranju. Masa je bila neprijateljski nastrojena i njeno nezadovoljstvo je eksplodiralo kada se saznalo da su zatvorenici mrtvi. Žandari su s mukom održavali red i štitili zgradu Uprave. Neposredan povod nezadovoljstvu bila je očigledna okolnost da zatvorenici nisu morali biti ubijeni i da se, opsadom i pregovorima, tragedija mogla izbeći. Dublji uzroci su bili politički, jer je za Milana Novakovića navijalo sve što je u »novoj Srbiji« bilo obrenovićevsko. Kroz masu se pronela vest da policija nije dozvolila Milanovom bratu Ljubi (inače, ministru narodne privrede u poslednjoj vladi pod Obrenovićima) da vidi mrtvo bratovljevo telo. Predveče su u gradu izbile demonstracije. Na Terazijama je masa vikala »Dole sa zaverenicima!« i »Slava Milanu Novakoviću!« i sukobljavala se s žandarmerijom, a gradom su krstarila dva eskadrona konjice. Međunarodno javno mnenje, nesklono novom režimu kao »kraljeubilačkom«, pratilo je razvoj događaja, a vest o ubistvu u Glavnjači osvanula je na naslovnoj strani Njujork tajmsa.58 Vlada je izašla s ciničnim saopštenjem da su Novakovići izvršili samoubistvo, zbog čega je opozicija godinama tražila, bezuspešno, ostavku i krivičnu odgovornost ministra Petrovića. U svakom slučaju, Glavnjača je u političkom i, uopšte, javnom diskursu postala šifra za bezobzirnu političku represiju.
I dalje je, samo u izmenjenom obliku, postojala veza između smrtne kazne i Glavnjače, jer su osuđenici na smrt i dalje provodili svoje poslednje dane u njenom podrumu, u »Ćorci«. Grupa mlađih pravnika, sklonih reformama, radila je na ukidanju smrtne kazne u Srbiji i njena primena je posle 1903. zaista bila znatno sužena. U stručnim, a još manje u političkim krugovima nije bilo potpune saglasnosti o aboliciji, ali su skoro svi bili za to da se ukine javnost pogubljenja. U aprilu 1905, ministar unutrašnjih dela Stojan Protić izdao je raspis okružnim načelstvima kako da postupaju kod izvršenja smrtnih kazni. Sada se, piše tu ministar, presude izvršavaju na prometnim mestima (»pored puteva, zborišta i drugih svetu pristupačnih mesta«), a policijske vlasti se trude da pogubljenju prisustvuje što veći broj posmatrača, ali je i jedno i drugo pogrešno. Naime, »nesumnjivo je utvrđeno« da izvršenje smrtne kazne, »ostavljajući na stranu odvratnost posmatranja toga čina«, na gledaoce ne deluje »popravljajuće« nego »proizvodi sasvim suprotno dejstvo«. Zato se područnim vlastima nalaže da smrtne kazne izvršavaju »u najvećoj tišini [...] na mestima što zabačenijim i narodu što manje pristupačnim, a i u vreme, kad najmanje naroda može tome činu uopšte prisustvovati (npr. vrlo rano)« – ukratko: »sa što manje prisutnika ili u opšte u prisustvu lica samo za to zakonom određenih«.59
Ovaj raspis nikada nije primenjen u unutrašnjosti, ali jeste u Beogradu. Prvo pogubljenje po novim pravilima u Beogradu odigralo se 13. septembra 1912. godine, kada je streljan Dušan Lazić »Struja«, praktikant beogradskog prvostepenog suda, koji je na ulici ubio jednog svog kolegu. Novinari su dobili priliku da intervjuišu Lazića »na belom hlebu«, ali su vreme i mesto pogubljenja čuvani u strogoj tajnosti. Svetina se uzalud okupljala na Karaburmi i ispred Glavnjače. Pronosile su se glasine da će streljanje biti negde na Banovom brdu. Međutim, Lazić je u zoru krišom izveden iz zatvora u opštinskim bolničkim kolima i streljan na Topčiderskom groblju. Novinare je posebno iritiralo to što su se policajci »zavili u tajanstveno ćutanje i pobedonosno se smeše, što će streljati jednoga čoveka, a da niko ne vidi«. Reakcije javnosti bile su vrlo nepovoljne. »Opšte mišljenje« je bilo da je skandalozno to »što je državna vlast pokušala, protivno pozitivnim odredbama zakona, da ovo izvršenje jedne teške i egzemplarne kazne zavije u neku tajanstvenost«. Vlastima se priznavalo da su postupale u dobroj nameri, s ciljem da osavremene i uljude postupak izvršenja, ali »beogradsko stanovništvo to ne ume da razume i zato danas vlada u Beogradu opšte neraspoloženje«.60

Glavnjača kao sistem: 1918–1941.

Zlatno doba Glavnjače pada u vreme između dva svetska rata. Zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca bila je mnogo kompleksnija od slabo razvijene i u osnovi patrijarhalne Srbije, bremenita socijalnim i nacionalnim (etničkim) sukobima. Pre prvog rata, u Glavnjači su boravili protivnici režima i dinastije, ali su se režimi, pa i dinastije, dovoljno često menjali da je današnji zatvorenik sutra mogao postati ministar. Ta mogućnost je tamničarima nalagala kakav-takav oprez i sprečavala ili bar ublažavala najgore brutalnosti. Pored toga, svi politički zatvorenici (pa i socijalisti, koji se nisu mogli smatrati ozbiljnim kandidatima za vlast) bili su Srbi, pa je njihovim čuvarima bilo teže da u sebi uguše svaki osećaj empatije. Posle ujedinjenja, međutim, populacija Glavnjače postaje heterogenija u svakom pogledu i radikalnija u svojim političkim zahtevima. Na njihovoj meti nije više ovaj ili onaj političar ili dinastija: oni odbacuju monarhiju kao takvu, a bore se protiv dominacije Srba u zajedničkoj državi i za nacionalno i državnopravno osamostaljivanje pojedinih njenih delova. Takvi zatvorenici, bez obzira na svoj socijalni status, ne mogu da piju kafu s apsandžijom, kao što je to radio jedan Milan Novaković. Prema njima se postupa mnogo strože, pa i brutalnije.
Prekretnicu u pojačanju represije označili su Obznana (decembar 1920) i Zakon o zaštiti države (avgust 1921), što ne znači da hapšenja i batinanja u podrumima Uprave nije bilo i u prethodne dve godine. Ali 1921. godina označila je početak »belog terora«, koji je kulminirao 1928. (posle ubistva Stjepana Radića u Skupštini), a dobio nove oblike posle uvođenja šestojanuarske diktature 1929. godine. (Te, 1921. godine, neki apsandžija-šaljivdžija naredio je da se na vratima najveće ćelije u Upravi grada ispiše crnom bojom: »Hotel ‘Glavnjača’«.61) Prvi su se na udaru našli komunisti, koji su na izborima 1920. dobili 58 mandata i predstavljali treću po snazi parlamentarnu partiju. Pored komunista, proganjani su i gušeni svi nacionalni i separatistički pokreti – pre svega hrvatski, ali i makedonski, pa i crnogorski i albanski, sve u skladu s komunističkim geslom o Jugoslaviji kao »tamnici narodâ«.

Glavnjača, snimak iz 1927. godine

Univerzalni simbol te represije i metafora za nju postala je upravo Glavnjača. Brošura beogradskog advokata i komuniste Rajka Jovanovića »Glavnjača kao sistem« (1928) pokušala je da sistematizuje i kvantifikuje represivne mere koje je vlast preduzimala protiv političkih protivnika. Prema Jovanoviću, samo 1921. godine je kroz beogradsku Glavnjaču prošlo »oko 15.000 radnika«, a u prvih šest meseci 1928. godine u celoj Kraljevini je uhapšeno 1.477 političkih krivaca. Jovanović je naveo primere pojedinih tehnika zlostavljanja i mučenja koje su već bile postale opšta mesta, toposi Glavnjače. Tu spadaju: razne vrste batinanja, uključujući po tabanima (»falaka«); zatvaranje uhapšenih u betonske ćelije polivene vodom i u odžake; seksualno zlostavljanje pritvorenica i maloletnika i druge strahote. Pomenuo je i slučajeve zadesnih i namernih ubistava uhapšenika od kojih je iznuđivano priznanje. Najzad, ukazao je na nekažnjivost policijskih agenata i apsandžija i na upotrebu istih metoda u zatvorima širom Jugoslavije – beogradska Uprava je »glavnjača – matica«, a posvuda su njene filijale.62 (I zaista su policijske zatvore u mnogim jugoslovenskim gradovima zvali »glavnjačama«.63)
Sve ovo je sočno rezimirao Miroslav Krleža u svom predgovoru Jovanovićevoj brošuri:
Pred našim očima ubijaju se politički uhapšenici i nestaju netragom iz zatvora; tuberkulozni ljudi zatvaraju se u betonske samice pune vode, vlasti se groze Dunavom, ljudi se dave, biju batinama, vrećama punim pijeska, žilama, kundacima i bokserima, ljudi se vežu naglavce i zatvaraju u dimnjak, po četiri čovjeka žive na prostoru od jednog kvadratnog metra, i sve to traje već punih deset godina. [...] Kada se batinaju politički kažnjenici u masama, kad se siluju uhapšene žene, a nepopustljive kad se proglašuju službeno »prostitutkama«, kada se djeca zatvaraju s provalnicima, i kada se iskazi pišu krvavim zubalom, onda se to sve zove – Objavljenje Naše Rasne Svječovječanstvenosti: Gesta Dei per Jugoslavennos!64
Glavnjača je bila predmet skupštinskih debata, koje su ponekad završavale opštom poslaničkom tučom i potezanjem oružja – tako je, na primer, bilo 1927.65 i 1928.66 godine. U tim debatama čuli su se porazni podaci, i to ne samo od opozicije nego i od predstavnika vlade. Sava Kosanović je govorio o sudbini maloletnika u skupnoj ćeliji: »Najgori beogradski ološ bez hrane i svačega, ološ jedva čeka da padne noć, svuče decu od 12 do 13 godina i siluje ih! [...] Deca vrište, deru se, a redar koji pazi na sobu čuva stražu, bije decu što se deru!«67 Ni sâm ministar policije, Korošec, nije poricao neke od najgorih zloupotreba i obećavao je temeljnu istragu (koja nikad nije sprovedena). On je potvrdio da se pritvorenici drže u »nezdravim i nehigijenskim prostorijama« u podrumu, kao i da u njima ima mesta za 60–70 pritvorenika, ali da ih svakog dana bude oko 350, a kada su racije bude ih i 400–500. 68Ministar bez portfelja, Velja Popović, izgovarao je vladu time što nije u lošem stanju samo zgrada policije nego su takve i bolnice, a one su svakako preče od zatvora.69 A najvatreniji radikali su negirali sve, smejali se i uzvikivali: »Živela Glavnjača!«70
Od velikih planova za izgradnju policijske »palate« i modernog zatvora uz nju, koji su neprestano najavljivani, nije bilo ništa.71 Imajući na umu da su ćelije u Glavnjači »u takvom bednom i nehigijenskom stanju, a i u pogledu prostornosti tako nedovoljne«, beogradski opštinski sud je 1927. godine »načelno odlučio da podigne još jednu novu zgradu, koja bi poslužila za te svrhe ma i provizorno, dok se ne odluči da se uz novu nameravanu policijsku palatu sazidaju i odgovarajući zatvori«.72 Umesto toga, uz Glavnjaču je sazidana posebna zgrada za Odeljenje tehničke policije, u koju su smeštene kriminalistička oprema i policijska kartoteka. Tako je Glavnjača dobila dva dvorišta – jedno za kriminalce, a drugo za političke uhapšenike.73 Druga nova zgrada, na Obilićevom vencu broj 4 (stoji i danas), služila je kao sedište Upravnika grada i nekolikih organizacionih jedinica, a pre svega Opšteg odeljenja (kako se tada zvala politička policija).74 Na njenoj mansardi nalazio se poseban zatvor, samo za političke krivce.75
Glavnjača je izašla na zao glas i u međunarodnoj javnosti. Tome je osobito doprineo francuski pisac s levice Anri Barbis svojom knjigom o belom teroru u balkanskim državama (Rumuniji, Bugarskoj i Jugoslaviji).76 Pod njegovim uredništvom, čitaoci Imanitea su naučili šta je i kakva je la Glavniatcha de Belgrade.77 Uzalud su ministri u Skupštini upozoravali da »strana štampa eksploatiše debatu o Glavnjači na štetu naše zemlje«,78 kao što im je slaba uteha bila činjenica, koju su naglašavali, da je po Barbisovom sudu situacija u Bugarskoj bila još gora nego u Jugoslaviji.
Vlada je povremeno pribegavala, doduše slabašnoj, kontrapropagandi. Uprava grada je znala da javno polemiše s opozicionim političarima koji su iznosili optužbe protiv nje,79 a pojedini novinari su i sudski kažnjavani zbog, navodno klevetničkog, pisanja o Glavnjači. 80 Ponekad su novine prikazivale stanje u Glavnjači na šaljiv,81 pa i idiličan način.82 Ali ništa više nije moglo da izmeni već duboko ukorenjenu predstavu o Glavnjači kao mučilištu. Ona je kao takva ostala stožer komunističke propagande, a ušla je i u levičarsku literaturu.83 Nijedan književnik koji je boravio u Glavnjači nije za nju imao lepu reč.84
Za zlu slavu Glavnjače kao mučilišta naročito su zaslužni njeni glavni protagonisti – mučitelji: viši i niži policijski službenici koji su se isticali surovošću i sadizmom. Na najgorem glasu bili su Dragomir-Dragi Jovanović (šef »opšte«, zapravo političke, policije 1936–1938), Milan Aćimović (posle dugogodišnjeg službovanja u policiji, ministar unutrašnjih dela u Stojadinovićevoj vladi), Svetozar Vujković (služio u Beogradu 1924–1940, postavljen za šefa odseka u političkoj policiji 1934), Božidar Bećarević (došao na Vujkovićevo mesto 1940) i Đorđe Kosmajac (Vujkovićev pomoćnik).
Potpunosti radi, treba pomenuti da je i u ovom periodu nastavljena veza između Glavnjače i smrtne kazne, doduše od 1930. godine u nešto izmenjenom obliku. Jedinstven Krivični zakonik koji je tada stupio na snagu ograničio je javnost izvršenja smrtne kazne i propisao da se ona ima izvršavati intra muros (u praksi: u zatvorskom dvorištu), i to vešanjem. U Beogradu se u početku za tu svrhu koristilo dvorište Uprave grada: u njemu je prvi, juna 1931. godine, obešen Svetomir Novaković, vojni činovnik osuđen zbog špijunaže.85 Iako su pogubljenja vršena u zoru, lokacija je bila vrlo nepogodna, s obzirom na to da se Glavnjača nalazila u strogom centru grada i da je bila ograđena ne preterano visokim zidom, preko kojeg se iz okolnih zgrada moglo videti šta se u dvorištu događa, a svaki jači zvuk se mogao čuti na trgu. Zbog toga je od 1935. za izvršenje smrtnih kazni određen zatvor Suda za zaštitu države na Adi Ciganliji, iako ni on nije bio nimalo podesan.86

Virtuelna Glavnjača: 1941–1944.

Glavnjača – Feniks: 1944–1953.

»Glavnjača je izgorela i svi Nemci s njom« – izvestio je Vladimir Dedijer, pišući o borbama za oslobođenje Beograda oktobra 1944. u svom Dnevniku.94 Ovo je samo delimično tačno. Zgrada je zaista oštećena i gorela je, ali nije izgorela. Naprotiv, brzo je obnovljena i privedena svojoj prvobitnoj nameni – služila je kao zatvor Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda, kasnije Uprava državne bezbednosti, tj. Udba) za Srbiju.95 Kroz vaskrslu Glavnjaču tokom prve posleratne decenije prošle su hiljade zatvorenika od svake fele: zarobljeni okupatori, kolaboracionisti (»domaći izdajnici«), pripadnici »razvlašćene buržoazije«, obični kriminalci, ali i »mangupi iz naših redova«, naročito ibeovci posle 1948. U njoj su ljudi i dalje zlostavljani, premlaćivani, pa i ubijani.
Istorija Glavnjače posle Drugog svetskog rata zahteva posebnu studiju, za koju građe ne nedostaje. Ovde nas, međutim, najviše zanima pokušaj da se posleratna Glavnjača izbriše iz kolektivnog sećanja, da se asocijacija »Glavnjača = teror« ograniči samo na njeno predratno postojanje i da se prikrije njena uloga u novom, komunističkom režimu. Taj pokušaj je umnogome uspeo. Danas ljudi, pa i oni obrazovaniji, većinom misle da je Glavnjača bila mučilište predratnih komunista i, eventualno, rodoljuba pod nemačkom okupacijom, a da su žrtve komunizma stradale na drugim mestima.
Ovoj amneziji doprineo je ležeći spomenik ispred Hemijskog fakulteta, na kojem piše: »Na ovom mestu nalazio se zatvor Uprave grada Beograda Glavnjača. Hiljade komunista i boraca za slobodu zlostavljano je u njenim ćelijama. Zapaljena je i do temelja izgorela u borbama za oslobođenje Beograda 1944. godine«. O njenom obnavljanju i docnijoj upotrebi nema ni reči. Književnik Dragoslav Mihailović, i sâm žrtva političkog progona, upozoravao je na ovaj propust,96 a 2006. godine se obratio Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda s predlogom da se »lažni spomenik« ukloni ili izmeni. Tim povodom, Komisija je pribavila izveštaj Instituta za savremenu istoriju. Prema izveštaju, čiji je autor istoričar Milan Koljanin, »Posle oslobođenja, zgrada [...] je obnovljena, kao i zatvor u njoj da bi novim vlastima služila u iste svrhe. [...] U ovom zatvoru su pritvarani i isleđivani osumnjičeni za ratne zločine, ali i protivnici novog režima pri čemu su korišćeni razni oblici torture. [...] Zgrada Glavnjače je služila za potrebe policije do sredine pedesetih godina kada je srušena«.97

Što se ležećeg spomenika tiče, Koljanin pretpostavlja da je podignut 1974. godine, na godišnjicu oslobođenja Beograda; njegov autor je Milorad Tepavac, a autor teksta Svetozar Trebješanin.98 Komisija je zaključila da spomenik »ima svoje mesto u istoriji Beograda«, pa ga kao takvog treba sačuvati, s tim da se pored njega postavi »tabla sa natpisom u kojem bi bili izneti osnovni podaci o objektu sve do njegovog rušenja 1955. godine«.99 Do danas nikakva tabla nije postavljena.
		Ležeći spomenik ispred Hemijskog fakulteta

Isti pokušaj zavaravanja kolektivne memorije učinjen je i u pogledu jednog drugog posleratnog mučilišta – zgrade na Obilićevom vencu broj 4. Tu je bilo sedište Specijalne policije pre i za vreme Drugog svetskog rata, a Ozne i Udbe posle oslobođenja. Na fasadi danas stoji spomen-ploča: »U ovoj zgradi od 1941. do oslobođenja Beograda nalazila se Specijalna policija. Hiljade komunista i boraca za slobodu zlostavljano je u ovoj kući a mnogi od njih ovde su ubijeni ili streljani u Jajincima«. Ponovo se sreće stereotipna formulacija: »hiljade komunista i boraca za slobodu«, ali nema ni reči o onima koji su na istom tom mestu zlostavljani i ubijani posle oslobođenja.100
No, vratimo se Glavnjači. Iako se dva puta – 1941. i 1944. – podizala iz pepela, i njoj je došao kraj, najverovatnije 1953. ili početkom 1954. godine, kada su kopani temelji za zgradu Hemijskog instituta (danas: Fakultet).101 Treba pretpostaviti da su zatvorenici izmešteni 1953. godine, možda i pre nego što je (u septembru) zvanično otpočeo s radom novosagrađeni, monumentalni Centralni zatvor u Bačvanskoj ulici.102

*

Zatvori su vrlo žilave ustanove, a neki među njima predstavljaju važne kulturne simbole pojedinih društava i pojedinih perioda – dovoljno je setiti se Bastilje. I danas postoje i rade njujorški Sing-Sing (otvoren 1825. godine), pariski Sante (1865) i londonski Pentonvil (1842). Slično je i u Srbiji. Kazneno-popravni zavodi u Ćupriji (1852) i Zabeli (1865) mogu se po dugovečnosti uporediti sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti (1842, kao Društvo srpske slovesnosti), s tim što za razliku od ove nikada nisu menjali lokaciju. Nisu mnogo mlađi ni od Narodnog muzeja (1844) i Narodne biblioteke (1832), ali su mnogo stabilniji i imaju duži kontinuitet, jer za razliku od njih nikada nisu, ako se tako može reći, zatvarali vrata – radili su i tokom povremenih dogradnji i adaptacija.
Zatvorenička (i kriminalna) supkultura uvek i svuda doprinosi nacionalnoj kulturi unutar koje se formira, najviše kroz jezik. Šatrovački govor izvorno nastaje u izolovanim i marginalnim grupama, pre svega onima koje moderni policajci zovu »kriminogenom sredinom«. Kao i drugde, i u Srbiji (i bivšoj Jugoslaviji), najagilniji stvaraoci šatrovačkog govora su, odvajkada, romske zajednice103 i kriminalne, prosjačke i skitničke grupe. A pojedine šatrovačke reči vremenom prelaze u žargon, pa i u standardni jezik, makar samo kao vulgarizmi. Na primer, reči »keva«, »klinac«, »gotivan« i mnoge druge koje su danas u širokoj upotrebi, zabeležio je Vuk Karadžić u prvoj polovini XIX veka kao primere egzotičnog i tajnog »gegavačkog« govora, kojim se služe slepi prosjaci u Slavoniji;104 pripadnost tih reči osnovnom fondu kriminalnog šatrovačkog govora je i inače višestruko potvrđena.105 Recepcija šatrovačkog govora u standardni srpski bila je naročito burna 1990-ih godina, u vreme masivne kriminalizacije države i društva. Tom periodu dugujemo glagol »ispoštovati« i poštapalicu »znači« (sa ili bez mekog izgovora glasova »š« i »č«). »Poštovanje« je opsesivna tema u kriminalnoj supkulturi zbog hipertrofiranog osećanja »časti« u kriminalnom i zatvoreničkom svetu: u svakom holivudskom filmu o mafiji, svi moraju da »ispoštuju« Kuma (»show respect«). U vicu, Zemunac kome se pokvari auto izađe i pripreti mu: »Znači, da me ispoštuješ«. A današnji ministri ozbiljno izjavljuju: »Znači, ovaj zakon ima da se ispoštuje«. Videli smo da su »Glavnjaču« njeni redovni posetioci interno zvali »Šatrondža« i ona je nesumnjivo bila važan rasadnik šatrovačkog govora tokom celog svog dugog trajanja. Tako nam Uprava varoši (grada) Beograda u nasleđe nije ostavila samo reči »ćorka« i »glavnjača« nego i čitavu jednu leksiku, kojom se štedro služimo i ne znajući joj poreklo.
Ali, kulturni doprinos Glavnjače ne iscrpljuje se samo na lingvističkom planu. Odnosi između čuvara i zatvorenika, struktura zatvoreničke zajednice i u njoj stvoreni običaji – svi ti elementi prenosili su se iz Glavnjače u druge zatvore u Srbiji i Jugoslaviji i neki od njih bi se i danas mogli identifikovati pažljivim istraživanjem. Na širem, političkom planu, Glavnjača je dugo bila simbol srpske dominacije unutar zajedničke jugoslovenske države, a i danas se kao takav simbol koristi u bivšim jugoslovenskim republikama, naročito Hrvatskoj.
Kosta Timotijević, radikalski političar i ministar pravde 1909–1911, navodno je jednom kazao za Glavnjaču, samo napola u šali: »To je naša istorijska i kulturna tekovina, to nije od juče, mi je imamo već nekoliko decenija, nekih 70–80 godina, i nama je do sada bila dobra, neka nam i od sada bude dobra«.106 I zaista, kulturni uticaj Glavnjače osećao se kroz ceo dvadeseti vek, a ni u dvadeset prvom nije sasvim izbledeo.

 

1 Miloš Crnjanski, Dela, VII, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd 2008, str. 168, 171 i 179.

2 »Ja ću da napravim u Srbiji Kraljevu partiju... a ko neće... može na Karaburmu« (ibid., str. 176).

3 »Genčić, u inostranstvu, sprema zaveru. Svi koji budu umešani u to, gospodo, ima da idu u Gurgusovačku kulu« (ibid., str. 180).

4 Prvobitni toponim, zabeležen – na primer – na austrijskim mapama iz osamnaestog i u Memoarima prote Mateje iz devetnaestog veka, glasio je Kajaburna i Kajaburma (od turskog kaja = stena i burn ili burun = nos, kljun, predgorje – dakle, »kameni rt« – up. Rječnik JAZU /1897/, s. v.). U drugoj polovini devetnaestog veka javlja se dublet Karaburma, koji postepeno preovlađuje, potpomognut »narodnom« etimologijom (kara = crn i burma = prsten), koja naziv dovodi u vezu s navodnim pogubljenjem prostitutki na tom mestu.

5 Stevan Sremac, »Budi bog s nama«, u: Sabrana dela, Prosveta, Beograd 1977, VI, 88. Poređenje s Panteonom Sremcu se možda nametnulo zato što se u to vreme u Srbiji govorilo o pretvaranju Kalemegdana u »Panteon pod otvorenim nebom« – up. Miroslav M. Timotijević, »Heroizacija pesnika Vojislava J. Ilića i podizanje spomenika na Kalemegdanu«, Godišnjak grada Beograda, knj. 47/48, str. 187–211 (2000/2001).

6 Nikola Hristić, Memoari 1840–1862, Prosveta, Beograd 2006, 246.

7 Dimitrije Marinković, Uspomene i doživljaji Dimitrija Marinkovića 1846–1869, ur. Dragoslav Stranjaković, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1939, str. 88.

8 Radomir J. Popović, »Političke borbe ustavobraniteljskog doba u memoarima savremenika«, u: Aleksandra Vuletić et al. (ur.), Pero i povest: Srpsko društvo u sećanjima, Filozofski fakultet, Beograd 1999, str. 77.

9 Novine srbske, IX, 39, 26. 09. 1842.

10 Mileva Alimpić, Život i rad generala Ranka Alimpića u svezi sa događajima iz najnovije srpske istorije, napisala njegova udovica Mileva, Kraljevska državna štamparija, Beograd 1892, 42. Rupu su kasnije zvali još i »Zamastilova« (up. Stefan Mihailović, Memoari Stefana Stevče Mihailovića u dva dela od 1813 do 1842 i od 1858 do 1867,ur. Živan Živanović, Grafički zavod »Makarije«, Beograd 1928, 253 n), po vračarskoj kafani koju je na tom mestu 1860-ih držao izvesni Jovan Zamastilo (up. Nikola Krstić, Dnevnik: Privatni i javni život, I, ur. Aleksandra Vuletić i Miloš Jagodić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005, str. 96).

11 Tako bar kažu zvanične Novine srbske, l. c.

12 Marinković, Uspomene i doživljaji, op. cit., str. 88.

13 Slobodan Jovanović, Ustavobranitelji i njihova vlada (1838–1858), Geca Kon, Beograd 1933, str. 316.

14 Jovan Milićević, »Istorija Katanske bune (Srbija 1844 g.)«, Zbornik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, V, 1960, 304.

15 R. J. Popović, »Političke borbe«, op. cit., str. 76.

16 Sl. Jovanović, Ustavobranitelji, op. cit., str. 316–317.

17 Slobodan Giša Bogunović, ArhitektonskaenciklopedijaBeogradaXIXiXXveka, Beogradska knjiga, Beograd 2005, I, str. 400.

18 Npr.: Bogunović (op. cit., 402) navodi »1856. ili 1857« godinu, dok Divna Đurić-Zamolo (Graditelji Beograda 1815–1914, Muzej grada Beograda, Beograd 20092, 376) misli da je to bilo »oko 1865«.

19 Policija, 3(16): 415–416 (1912). U stvari, Kapetan Mišino zdanje je građeno punih pet godina (1857–1862), ali su završni radovi (prilagođavanje objekta novoj nameni) izvođeni 1863, a možda još i 1864. godine (up. Đurić-Zamolo, Graditelji, op. cit., 232 i tamo navedene izvore).

20 Tasa Milenković, »Neke zločinačke spreme i navike«, u: Dnevnik Tase Milenkovića (1850–1918) prvog srpskog učenog policajca,Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,Beograd 2000, II, str. 239.

21 U srpskom jeziku reč »kockar«, sve do Prvog svetskog rata, označava kriminalca iz navike, naročito džeparoša (»secikesu«) i prevaranta, uključujući organizatora prevarnih hazardnih igara (današnji »šibicari«) – up. Božo K. Maršićanin, »Kockari: Iz službenih uspomena«, Policija, 6(1): 41–48 (1919). Prema svedočenju jednog bosanskog policajca iz 1920. godine, pre rata su se ovi tipovi zvali »kockari« u Srbiji, a »šatrovci« u bivšim austrougarskim pokrajinama, ali »sada su u cjelom kraljevstvu S.H.S. poznati pod imenom džepari« – Mile Banović, »Šatrovački govor«, Policija, 7(9–12): 448–451 (1920). U stvari, reč »šatrovac« se široko koristila i u Kraljevini Srbiji, još od druge polovine XIX veka.

22 »Jedna noć u ‘šatrondži’«, Policijski glasnik, 3(14–15): 115–116 (1899).

23 »U policijskim podrumima: Jedna poseta tomruka Glavne Policije u Beogradu«, Politika, 24. 03.1911, str. 3.

24 Taj ministar je bio Prvoslav Grizogono, koji je svoju posetu opisao nekoliko godina kasnije, kada je kao opozicionar učestvovao u skupštinskoj raspravi o uslovima u zatvoru Uprave grada – up. Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHS (dalje: Stenografske beleške), VIII, 11, Beograd 1928 (25. 11. 1927), str. 37.

25 »Osuđeni na smrt zatvaraju se u naročitu apsanu u podrumu glavne policije... Apsana je strašna, ništa se u njoj ne vidi, u po dana mračna, kao što je mračan i život osuđenikov preko groba...« – Tasa Milenković, »Svršeno je«, u: Dnevnik, op. cit., I, str. 102. Za izolovanje nemirnih zatvorenika v. ibid., str. 55 (»Jadnik«).

26 Živ. A. Lazić, »Zgrada za Upravu grada Beograda i policijske reforme«, Policija, 2(6):161–166 (1911); citati na str. 164 i 165.

27 »Susedi nastradali od gasa posle dezinsekcije pritvora Uprave grada Beograda«, Politika, 14. 09. 1939, str. 8.

28 Mil. Mih. Lozanić, »Rad Uprave gr. Beograda u 1911 god.«, Policija, 3(7): 194–197 (1912); citat na str. 196.

29 »U policijskim podrumima«, op. cit. »Kad se ima na umu da se te izbe bez prozora ne mogu provetriti, onda se može misliti kakva atmosfera u njima vlada, naročito leti, kada mahom svi, kao u paklu, leže goli po patosu« – Lazić, op. cit., 165.

30 »U policijskim podrumima«, op. cit.

31 Lazić, op. cit., str. 164.

32 Pretpostavljamo da je homonim »ćorka«, u značenju »spavanje« (uz glagole »ćoriti« i »ubiti ćorku«), nezavisan ne samo po značenju nego i po nastanku. Verovatno je po nastanku nezavisan i glagol »ćornuti«, u značenju »ukrasti«.

33 Doduše, izgleda da »glavnjača«, za razliku od »ćorke«, zastareva i postaje nerazumljiva u Hrvatskoj. Prikupljajući reči iz šatrovačkog žargona zagrebačke omladine 1930-ih godina, hrvatski lingvist Josip Ham je zabeležio reč »glavnjača« u značenju »zatvor« – up. J. Hamm, »Dvije-tri o govoru zagrebačkih srednjoškolaca«, Nastavni vjesnik (Zagreb), 48(1–6): 233–247 (1939/1940). Međutim, anketiranje zagrebačke omladine početkom ovog veka je pokazalo da se »glavnjača« (kao i mnoge druge reči koje je Ham prikupio šezdesetak godina ranije) više ne razume ni u tom ni u bilo kom drugom značenju – up. Željka Fink, »Šatrovački govor u Hrvatskoj jučer i danas«, Wiener Slawistischer Almanach, 52: 79–90 (2003).

34 Marko Kraljević u Azačkoj tamnici.

35 Marko Kraljević i kći kralja arapskoga.

36 Kazamat (od italijanskog casamatta) je podzemno (ili na drugi način oklopljeno ili blindirano) tvrđavsko odeljenje za topove i municiju, jedna vrsta bunkera. Etimologija izvorne italijanske reči je sporna, ali je među mogućim tumačenjima i: casa matta = mračna kuća – up. Vocabolario etimologico della lingua italiana di Ottorino Pianigiani, Vol. 1, BiblioBazaar 2010, s. v.

37 O tamnjačama i boravku u njima v. Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci: Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948–1954), I, BIGZ-Jedinstvo, Beograd 1987, Glava 11: »U tamnjači ili petoj dimenziji«.

38 To pokazuju Registar kažnjenih lica 1872–1873, Istorijski arhiv Beograda (IA), fond Uprave grada Beograda (UGB), Inv. br. 118, kao i sačuvani »Jutarnji raporti od sviju Policajni pritvorenika pri upravi varoši Beograda« – up. IA, UGB, 1875, K/1658, 438. Na primer, 25. marta 1875. u Upravi je bilo 75 zatvorenika, dok ih je početkom XX veka bivalo više od 200.

39 Na zidu apsadžijine sobe uvek su visili »jedne bukagije i jedne lisice, a nad njima, na dva mertečka jeksera mirno počiva jedna izmašćena, pri vrhu sva raščešljana volovska žila« – Politika, 17. 09. 1907, str. 3.

40 Tasa Mladenović, »Lepa Katinka« (1896), u: Dnevnik, op. cit., II, str. 302.

41 Žandarmerijski podnarednik Dojčin Jovanović, služio od 1864, umro 1910 – v. nekrolog u: Policija, 1(1): 28–29 (1910). U jednoj anegdoti prosjak Mošon Mordehaj prenoći u Glavnjači (ćeliji), a ujutro ustanovi da mu je ukraden zlatnik. Detaljan pretres ćelije i apsenikâ nije dao rezultata, a Mošon je ponovo došao do svog zlatnika tek kada je Čiča-Dojčin naterao lopove Ristu i Lazara, kao najsumnjivije, da popiju ricinus – up. Policijski glasnik, 2(6): 39–40 (1898).

42 Još 1868. godine je italijanski konzul u Beogradu zvao tada već bivšeg ministra pravde, Crnobarca, da ga pita »kako je to, da se kod nas kazna smrti propisuje za povraćenu krađu (‘récidive’)« – up.: Memoari Dimitrija Crnobarca, Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, br. 7889, str. 34 (kucani tekst).

43 Up. Policijski glasnik, 3(21): 166–167 (1899).

44 Ovaj običaj je bio star – još 1833. knjaz Miloš je propisao da se osuđeniku 24 sata pre pogubljenja omogući »da jede i da pije i prašta se s narodom, koji mu bude dolazio«. Uzalud su obrazovani pravnici pisali da su »posete od strane rođaka i sveštenika radi duhovne utehe, sve [...] što bi se [...] pre izvršenja [smrtne] kazne dozvoliti moglo« (Radović, Dim. G. Teorija kaznenog postupka. S pogledom na Zakonik o postupku sudskom u kriv. delima, za Knjažestvo Srbiju, od 10. aprila 1865, Državna štamparija, Beograd 1870, str. 341) – i Kurta i Murta dolazili su da blenu u osuđenike.

45 IA, UGB, 1875, K-1661, 331 – izveštaj o izvršenju smrtne kazne od 18. 06. 1875.

46 Tasa Milenković, »Svršeno je«, op. cit., str. 59–60.

47 Radilo se o Vasi Damjanoviću, koji je u bekstvu s robije izvršio nekoliko krađa, pa je osuđen na smrt i streljan 1865. godine – IA, UGB, 1867, F. XII, 97.

48 Milenković, »Svršeno je«, op. cit., str. 61.

49 Videlo, II, 153, 25. 12. 1881.

50 Tasa Milenković, »Kesaroši« (1888), u: Dnevnik, op. cit.,II, 83.

51 [Tasa Mladenović], »Streljanje zločinaca«, Policijski glasnik, 3(44): 340 (1899). Istu vradžbinu su koristili i muškarci – kada je, 1929. godine, u Štipu streljan komita Blagoje Kralev, »prisutni momci uzeše parčad od konopca, kojim je bio Blagoje vezan za kolac, da zapoje svoje buduće ljube da im budu verne« (Politika, 13. 01. 1929, str. 7).

52 Na primer, prvi je u Srbiji čitao dela Lombrozovog sledbenika, eugeničara Haveloka Elisa, koji je ostao upamćen po svom radu u oblasti seksologije – up. Živ[ojin] A. L.[azić], »Duševne osobine u zločinaca. Po Dr. Havelock Ellis-u i dr. Čitano u ‘Pravničkom društvu’ na Velikoj školi«, Policijski glasnik, 3(23): 178 (1899).

53 Videti napomenu 27.

54 Za politički kontekst i docniji tok afere Novaković v. Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji 1903. do 1914. godine, Službeni list SRJ, Beograd 1998, str. 325–329, 385–389. Videti i: Dubravka Stojanović, Srbija i demokratija 1903–1914: Istorijska studija o »zlatnom dobu srpske demokratije«, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2003, str. 361–362.

55 »Maksim je uhapšen [...] zbog toga što je pokušao da udavi svoju ženu. Za njega se već odavno znalo, da nije pri zdravoj pameti«, Politika,17. 09. 1907, str. 1–3. Ukoliko nije drukčije naznačeno, citati u ovom i sledećim paragrafima, kao i opis događaja, preuzeti su iz istog novinskog članka.

56 Šejh-Mustafina tekija, od koje je danas ostalo samo istoimeno turbe, na uglu Višnjićeve i Braće Jugovića.

57 Jedan očevidac kaže da je to bio »veliki balon neke tečne kiseline«, ali »balon se nije razlio kroz prozor u sobu već ispred prozora niz nizbrdnu ulicu« – Vojin Puljević, Sećanja starog novinara, privatno izdanje Danice Bezuhović, Beograd 1971. U svakom slučaju, moguće je da je ovo bio prvi primer upotrebe hemijskih sredstava za ugušivanje nereda u Srbiji.

58 »Regicides’ enemies dead. Shooting in Belgrade prison is followed by a riot in the city«, New York Times, 30. 09. 1907, str. 1.

59 Raspis Ministra unutrašnjih dela br. 10481 od 26. 04. 1905, u: Policijski glasnik, I (1905), 18: 123. Po zakonu (čl. 287 Zakonika o krivičnom postupku iz 1865), izvršenju smrtne kazne morali su da prisustvuju: policijski činovnici, dva kmeta i sveštenik. Ali prisustvo drugih lica nije bilo zabranjeno i ono se prosto podrazumevalo.

60 Politika, 29. 08, 12. 09. i 13. 09. 1912.

61 Rajko Jovanović, Glavnjača kao sistem, Zaštita čovjeka, Zagreb 1928, str. 10.

62 Jovanović, Glavnjača, op. cit., passim.

63 U otvorenom pismu ministru policije Korošecu 1936. godine, Vlatko Maček kaže: »Zagrebačka policija poznata je već godinama kao mjesto mučenja i zlostavljanja. Glas naroda dao joj je ime zagrebačke glavnjače, ali po onome, što se zadnjih mjeseci u njoj sbiva, izgleda, da je ona nadmašila i Glavnjaču pa i samu sebe« – »Pismo Vođe hrvatskog naroda u odbranu od zvjerstava – Božjem svećeniku Korošcu«, Evolucija: Politički i kulturni pregled (Zagreb), 4(2–3), 67 (1936).

64 Jovanović, Glavnjača, op. cit., 3.

65 Rasprava od 25. novembra 1927. nakratko je prekinuta jer je došlo do tuče: »G. Škerović sa stisnutom šakom kidiše na g. Drljevića. G. Drljević hvata desnom rukom za revolver, koji se nalazi straga u džepu pantalona. G. Kobasica [...] kad spazi pokret g. Drljevića zatrča se i munjevitom brzinom uhvati ga za ruku. [...] U ovom opasnom trenutku predsednik prekida sednicu. Prisutni ministri kidnuše brže-bolje u svoju ministarsku sobu. Nasta lom, gužva i gušanje« – Politika, 26. 11. 1927, str. 5.

66 Rasprava od 29. februara 1928. je takođe prekinuta jer je nastala »jedna opšta gužva i tuča«, koja je trajala »dobrih 20 minuta«: »Natezalo se, tuklo i mlatilo, i u onome vrzinom kolu ni najbliži posmatrači nisu mogli da vide ko je koga udarao, ali se moglo posle bitke konstatovati da su najviše povukli na svojim leđima g. dr. Pernar [radićevac] i g. Jovanović, zvani Vojvoda Lune [radikal]« – Politika, 01. 03. 1928, str. 3.

67 Stenografske beleške, VIII, 3, 12 (7. 03. 1928).

68 Ibid., 24.

69 Ibid., VIII, 11, 38 (25. 11. 1927).

70 Kada su iznošene optužbe o seksualnom zlostavljanju uhapšenica, iz radikalske većine se čulo: »Zaštitnici beogradskih prostitutki!« i »Zar treba da štitimo kurve!«, ibid., VIII, 2, 11 (29. 02. 1928).

71 Videti, na primer, detaljan opis projekta arhitekte Popovića iz 1934. godine, koji je predviđao nov objekat u postojećem dvorištu, prema Siminoj ulici – »Nov zatvor krivične policije u Beogradu«, Politika, 19. 07. 1934, str. 8.

72 »Zidanje novih apsana pri Upravi grada Beograda«, Policija (1927), 507.

73 Branislav Božović, Beograd između dva svetska rata: Uprava grada Beograda 1918–1914, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 1995, str. 231.

74 Božović, Beograd između dva svetska rata, op. cit.,str. 176.

75 Branislav Božović, Specijalna policija u Beogradu 1941–1944, Beograd: Srpska školska knjiga, 2003, str. 325.

76 Henri Barbusse, Les bourreaux: Dans les Balkans. La Terreur blanche. Un formidable procés politique, Flammarion, Pariz 1926.

77 Na primer, u okviru redovnog izveštavanja o procesu Radi Vujoviću 1928, Imanite javlja da je Vujović prebačen iz Glavnjače u zatvor na Adi Ciganliji, pod upečatljivim naslovom: »Apres la Glavniatcha l’île des Tziganes«, L’Humanité (Pariz), 24. 05. 1928, str. 1. A izveštavajući o štrajku glađu u mitrovačkoj kaznionici 1932. godine, novinar dodaje: »La situation est également terrible dans la fameuse prison ‘Glavniatcha’ a Belgrade« – L’Humanité, 26. 11. 1932, str. 3.

78 Stenografske beleške, VIII, 3, 25 (7. 03. 1928). Pritisak na Jugoslaviju nije jenjavao. Na primer, kada je 1931. godine u Zagrebu ubijen (verovalo se, uz prećutnu saglasnost vlasti) ekstremni hrvatski nacionalist, naučnik Milan Šufflay, Albert Ajnštajn i Tomas Man su javno pozvali Međunarodnu ligu za ljudska prava da protestuje protiv represije u Jugoslaviji – up. New York Times, 6. 05. 1931, str. 1.

79 Npr.: »Odgovor Uprave Grada Beograda«, Politika, 2. 03. 1928, str. 1.

80 Na primer, urednik Novosti, Slobodan Vidaković kažnjen je šest puta samo u jednoj godini – Politika, 12. 12. 1928, str. 6.

81 Kada su se u zatvoru istovremeno zatekli hohštapler Moša (Josif) Pinto i komunista Moša Pijade, novine su opisivale kako njih dvojica zabavljaju zatvorenike svojim pričama i kako je Pijade od »nekog lica« spolja dobio »crvene sarme u crvenom loncu«, što je izazvalo veliku podozrivost žandarma – »Život dva Moše u Glavnjači«, Politika, 25. 02. 1925, str. 4.

82 Tako su o Božiću 1940. godine policajci pritvorenicima delili praseće pečenje i po 10 cigareta (Muslimani su uzimali samo cigarete), a šef policije je tom prilikom održao dirljiv govor – »Božić u pritvoru krivične policije«, Politika, 10. 01. 1940, str. 12.

83 U emigraciji su komunisti izdavali list Protiv Glavnjače: organ patronata iseljenika iz Jugoslavije, Pariz–Brisel, 1933–1937.

84 Rade Drainac je u Glavnjači izdržao kaznu od 18 dana zbog nekog kafanskog izgreda: stavili su mu lisice, policijski pisar mu je psovao mater, a nikada nije odveden na lekarski pregled, iako je to stalno tražio (Stenografske beleške, VIII, 3, 11, 7. 03. 1928). Sima Pandurović je posle pedeset dana zatvora, doduše, opisao policijske činovnike kao »mlade, kulturne i ljubazne ljude«, ali je »sistem« u Glavnjači opisao kao »primitivan« – »Pesnik u Glavnjači«, Politika, 29. 11. 1926, str. 11. Inače, Pandurović je ponovo boravio u Glavnjači 1945. godine, pre nego što je izveden pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. Prema jednoj anegdoti, tu ga je video šef OZNE Slobodan Penezić Krcun. Na Krcunovo pitanje otkad je u zatvoru, Pandurović je odgovorio: »Pa, od oslobođenja«.

85 Politika, 20. 06. 1931, str. 5.

86 Stub za vešanje je postavljan po potrebi, u jednoj ovećoj sobi koja je inače služila za smeštaj zatvorskih stražara. Tu je prvi obešen Dragutin Nikolić iz Begaljice, sin znamenitog hajduka Obrada, osuđen zbog ubistva iz koristoljublja – v. Arhiv Jugoslavije (AJ), Fond ministarstva pravde (63), F-11-23-1935.

87 Branislav Božović, Specijalna policija, op. cit., 325–326 i Beograd pod komesarskom upravom 1941, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1998, 59. Neki autori pogrešno navode da je Glavnjača (zgrada) u bombardovanju uništena i da je prestala da postoji 1941. godine – npr.: Đurić-Zamolo, op. cit.,str. 376.

88 Božović, Beograd pod komesarskom upravom, op. cit., str. 74.

89 Božović, Specijalna policija, op. cit., str. 326–327.

90 Ibid., 358.

91 Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, op. cit., I, 149. Inače, Kosmajac je 1941. prešao na rad u Banjički logor, a 1942. je ubijen na ulici, u atentatu koji su organizovali komunisti (up. Božović, Beograd pod komesarskom upravom, op. cit., str. 228).

92 Božović, Specijalna policija, op. cit., str. 326.

93 Božović, Beograd pod komesarskom upravom, op. cit., str. 229–232.

94 Vladimir Dedijer, Dnevnik. Deo 3: od 10 novembra 1943 do 7 novembra 1944, Jugoslovenska knjiga, Beograd 1950, str. 289.

95 OZNA za Jugoslaviju nalazila se u neposrednom komšiluku, u Braće Jugovića, od dvorišta Glavnjače odvojena samo jednim zidom. A beogradska OZNA je, sasvim prigodno, smeštena u prostorije bivše Specijalne policije na Obilićevom vencu. I na jednom i na drugom mestu držani su zatvorenici pod istragom. Pored ovih, širom Beograda je bilo još mnogo zatvora, kako stalnih tako i improvizovanih: Centralna milicija u Tiršovoj ulici; zatvori u Đušinoj, Deligradskoj i na Adi Ciganliji; rejonske stanice narodne milicije. Za delimičnu topografiju mestâ lišenja slobode u posleratnom Beogradu videti: Dimitrije Đorđević, Ožiljci i opomene, II, BIGZ, Beograd 1995, str. 70 i 95; Srđan Cvetković, Između srpa i čekića: Represija u Srbiji 1944–1953, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2006, str. 178; Kosta Nikolić i Bojan B. Dimitrijević, »Formiranje OZN-e u Srbiji i Beogradu i likvidacije ‘narodnih neprijatelja’ 1944«, Istorija 20. veka, 28(2): 9–28 (2010).

96 Npr.: Dragoslav Mihailović, Kratka istorija satiranja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005, str. 106.

97 Pismo M. Koljanina Komisiji za spomenike od 23. 03. 2007, zavedeno u Skupštini grada Beograda pod brojem S-19-031-32, pod kojim se vodi i ceo ovaj predmet o ležećem spomeniku ispred Hemijskog fakulteta. Zahvaljujem Dragoslavu Mihailoviću što mi je ljubazno ustupio svoju prepisku s Komisijom.

98 Pored već citiranog »činjeničnog« dela, tekst sadrži i jedan bizaran stih: »Gnjevna kost nikad ne plače / Buntovna iz zemlje iskače«.

99 Pismo Komisije D. Mihailoviću od 27. 11. 2007.

100 Na ovaj propust je, s gorkom ironijom, skrenuo pažnju književnik Borislav Pekić, koji je tu boravio 1949. godine – up. B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, op. cit., II (1989), 93, n. 12.

101 Tada su na mestu Glavnjače vršena zaštitna arheološka istraživanja, o kojima su 1955. izvestili Jovan Todorović i Marija Birtašević, »Arheološki spomenici u Beogradu i okolini«, Godišnjak Muzeja grada Beograda, 2: 31–42 (1955). Zahvaljujem arheologu Marku Popoviću što mi je skrenuo pažnju na ovu okolnost.

102 Partizanski general Ljubodrag Đurić, uhapšen novembra 1952. zbog skandala koji je izazvao kada je na VI kongresu KPJ optužio Petra Stambolića da mu je preoteo ženu, proveo je u Glavnjači 42 dana. Pušten je 9. januara 1953: »Stara i dotrajala tamnica, po zlu poznata ‘Glavnjača’, porušena je posle mog puštanja iz nje. Ja sam bio njen poslednji stanovnik!«. Ljubodrag Đurić, Sećanja na ljude i događaje, Rad, Beograd 1989, str. 363, n. 177.

103 Etimološki, »šatrovački« dolazi od »šatre«, tj. šatora pod kojim bivakuju Romi čergari – up. Tomislav Sabljak, Rječnik hrvatskoga žargona, V. B. Z., Zagreb 20012; videti i: Rade Uhlik, »Ciganizmi u šatrovačkom argou i u sličnim govorima«, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (nova serija), 9: 5–31(1954).

104 »Gegavac [...] osobito u Slavoniji zove se slijepac. [...] Slijepci govore kašto između sebe da ih drugi ljudi ne mogu razumjeti, i to se zove gegavački jezik, ili: govori gegavački« – Vuk. Stef. Karadžić, Srpski rječnik, Beograd 18983, s. v. gegavac i gegavački. O slepim prosjacima videti: Ivan Janković, »Pravna priroda ugovora o slepčovodstvu«, Pravni život: Časopis Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, 1(1): 247–253 (2010).

105 One se sreću u svim policijskim rečnicima, još od XIX veka (npr. rubrika »Kockarski – egavački jezik« u Policijskom glasniku od 1897. i naredna godišta).

106 Ovu anegdotu je saopštio Pavle Radić prilikom skupštinske debate o Glavnjači 1928. godine – up. Stenografske beleške, VIII, 3, 21.