Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Mogućnost puštanja Vojislava Šešelja iz Haškog zatvora postala je toliko realna da ju je prihvatila i Nataša Kandić. Posle osam godina sudskog i nadgornjavanja između pravničkih birokrata i parničarski lukavog, drskog i retorički veštog Šešelja, zaista je moguće da su se i sudije međunarodnog suda umorile, pa su rešile da nam vrate to »čudo« da mi s njim trljamo glavu.

Ono što će valjda nepobitno biti utvrđeno, i zbog čega će biti izrečena kazna, jeste govor mržnje koji je podsticao na zločin. Zaista, teško je dokazati da li je V. Šešelj u nekoj situaciji lično izvršio egzekuciju da bi se u svom najužem krugu dokazao na delu, i da bi dao primer. Ili, da li je sa Trebevića pucao snajperom po svom rodnom gradu i slučajno pogodio nekog bivšeg drugara iz školske klupe. Prihvatljiva je teza da nije nikoga »svojom rukom« ubio. Kao što ni Adolf Hitler nije nikoga »svojom rukom« poslao na onaj svet, čak ni kada je za to, kao vojnik u Prvom svetskom ratu, imao legitimne uslove. Ono što je zločin u slučaju V. Šešelja and comp. (kao i njegovog istorijskog prethodnika) jeste podsticanje i organizovanje drugih da čine zločine u ime ideja koje su proizvod njihovog (za)uma. Što je od običnih građana pravio monstrume koji čine zločine. Ali, ova dimenzija slučaja V. Šešelja očigledno će biti stavljena ad acta, a na istoričarima je da istražuju i dokazuju. Naravno, najveća osuda u istorijskom smislu jesu rezultati tog zločinačkog delovanja, koji će biti vidljivi i kroz buduće vekove.
Domaću javnost i domaće političare ova dimenzija više i ne interesuje. Oni su čvrsto stali na pozicije upravo šešeljevske propagande iz devedesetih, umesto njega, na primer, bave se potezanjem slučajeva Tuzlanske kolone i Dobrovoljačke ulice, i drže zajedničke sednice vlada Srbije i Republike Srpske.

Srbijansku javnost sada samo interesuje šta će biti kad se Šešelj vrati. Pri ovim razmatranjima u opticaju su razne varijante i tumačenja. Dve najviše zaokupljaju analitičare. Pre svega, moguća uloga V. Šešelja na aktuelnoj političkoj sceni u odnosu na delovanje opozicije i rejting Srpske narodne stranke. Pretpostavka je da će on po povratku u politički život Srbije (ukoliko mu to sudskom presudom ne bude zabranjeno) svojom harizmom produkovati nove i brojne Deliće koji će se pokajati i vratiti pod okrilje radikala, i time oslabiti poziciju naprednjaka. Svađa između radikalske i naprednjačke opozicije bi, prema takvim kalkulacijama, umanjila njihove izglede i ponovo oterala glasače prema takozvanoj demokratskoj poziciji.
Postoji i suprotna teza, da je ceo raskol u Srpskoj radikalnoj stranci neiskren i da će se oni svi, poput Delića, kad im to bude potrebno da bi osvojili većinu, pokajati i ujediniti »u višem interesu«. Iako se često u prvi plan ističe moguća koalicija DS-SNS, moguće je da tamo negde iza postizbornog ćoška čuči i vreba priliku i koalicija SRS-SNS! Zbog čega je ova teza legitimna? Pre svega, Nikolić i Vučić se ni jednom jedinom izjavom posle raskola nisu izjasnili o brojnim nezakonitostima koje su učinjene za vreme njihovog zajedničkog vođenja radikalske politike. Raznorazne psovke koje su jedni drugima upućivali su najmanje važne. Pa znamo šta je sve Šešelj govorio o Slobodanu Miloševiću i Miri Marković, da bi prvom prilikom sve to zaboravio i prihvatio ulogu njihove udarne pesnice. Jer, sve te međusobne uvrede su samo prazne reči. Da bi se poverovalo u iskrenost njihove evropske orijentacije Nikolić i Vučić su morali da se javno izjasne (priznaju, pokaju) o bar jednom od brojnih nezakonitih dela počinjenih za vreme njihove vladavine u Zemunu 1996–2000. godine.

Kao što će Međunarodni sud u Hagu ad acta staviti slučaj uloge Šešelja u ratovima 1991–1995. godine i na Kosovu 1999, kod kuće, radikali na čelu sa Šešeljem davno su abolirani i ad acta su stavljene brojne nezakonitosti i štete koje su načinjene državi i građanima Zemuna u toku prve radikalske vladavine 1996–2000. godine. A o razmerama ove vrste zločina još uvek se malo zna. Zašto Vučić i Nikolić nijednom nisu iskoristili priliku da priznaju bar neki od drastičnih slučajeva, na primer kako su sedište Otadžbinske uprave u starom Zemunskom magistratu dobili opremljeno opštinskim parama, na trideset godina, za 1,75 dinara po kvadratu.
Dugačak je spisak nedela, kršenja zakona, uzurpacije vlasti, imovine, raznih krivičnih dela, ubijanja društvenog života u Zemunu, zbog kojih su odgovornim političarima i počiniocima mogle da budu izrečene primerene kazne. Samo nabrajanje tog spiska zahteva mnogo veći prostor i poseban tretman.
Sve je to palo u zaborav, smatra se nebitnim, a verovatno i sudski zastarelim događajima. Sada se samo gleda kako će se, kad dođe Šešelj, na toj novoj političkoj pijaci trgovati, ko će kome podvaliti, ko će dobiti a ko izgubiti. A vreme je da se zapitamo i kakva nas nova (ne)dela čekaju i kako će se vlasti ponašati u tim novim situacijama. Da li će zbog neke male vajdice opet nekome da se gleda kroz prste i žmuri na zakon? Kao onomad kad je u Narodnoj skupštini SPS-u bio potreban i neki radikalski glas, pa se odustalo od vraćanja zgrade KUD »Branko Radičević« građanima, ili kad je u Narodnoj skupštini DOS-u bio potreban i neki radikalski glas pa je za uzvrat... Da li će opet nekažnjeno prolaziti mahanje pištoljima, otimanje imovine, prebijanje građana, otimanje kamere novinarima? Da li će se opet tolerisati govor mržnje?
Ko je i kakav je Šešelj, šta od njega možemo očekivati, uglavnom je poznato. Na njega neće delovati smisao i svrha kazne. Povratak Šešelja će, zbog svega ovoga, biti veliko iskušenje kako za vlast u ovoj zemlji, za institucije države, tako i za građane, pojedince i njihova udruženja.

Jedan od svedoka radikalske vladavine pod Šešeljevim vođstvom je i Zoran Ristić koji je izdavao i uređivao novine Halo Srem, a od 1994. bio je predsednik Mesne zajednice naselja Bečmen u današnjoj Surčinskoj opštini. Iz njegovog teksta »Teze za hronologiju Zemunskog čuda« navodimo: »Centri otpora politici SRS po dolasku na vlast u Zemunu početkom 1997. godine bile su mesne zajednice. Zbog toga je na sednici Skupštine opštine 9. juna 1997. usvojena odluka o njihovom ukidanju i preuzimanju njihove imovine, čak i one koju su meštani stvarali samodoprinosom i legatima. Pri tom, radikali se ne osvrću ni na odluku Ustavnog suda Srbije koja poništava takvo rešenje (1998). Umesto legalno izabranih organa u selima imenovali su svoje partijske odbore. Prava namera takvih poteza uskoro izlazi na videlo. Rasprodaje se sve što može da se proda. Prema grubim procenama, oko 20 miliona kvadratnih metara poljoprivredne zemlje rasparčava se na male placeve od 6 do 12 ari i nudi po različitim ali niskim cenama u svim delovima opštine. Rasprodaju se i seoske utrine, zemljište kojeg su se nekada vlasnici odrekli za zajedničke seoske pašnjake, uprkos odluci Vlade Srbije o vraćanju vlasnicima. Tačan obim i vrednost te rasprodaje evidentirani su u Zemunskim novinama iz tog vremena, koje su iz broja u broj oglašavanjem nudile te placeve. Opština je jedan broj placeva velikodušno poklanjala svojim ‘simpatizerima’, a mnogi su po bagateli kupovali na desetine placeva i posle ih skupo preprodavali. Nađen je i modus da se zaobiđe Zakon o pretvaranju poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, koji je propisivao visoke poreze za takvu prodaju. Naime, rasprodaja nije vršena kao trajna prodaja zemlje, nego kao pravo korišćenja na 99 godina. Neuki ljudi nisu znali da je to nezakonito i da se ne može legalno uneti u katastar, a država je pretrpela štetu od nekoliko milijardi, jer se vrednost tih transakcija procenjivala na oko 700 miliona dinara...«