Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Predmet ovog teksta nije Ceca Ražnatović kao takva, predmet razmatranja jeste naša duboko licemerna sklonost da tako izričito odelimo slučaj Cece (i raznih »ceca«) od drugih sličnih prestupa. Kao uvodnu napomenu neizostavno je još naznačiti da se čitavo razmatranje temelji na pretpostavci da je Ceca zaista počinila ono za šta se tereti, da je priznala krivicu kako bi izbegla dugogodišnju zatvorsku kaznu.
Da li mi, odmah se zapitajmo, zaista imamo problem da se družimo sa moralno sumnjivim ličnostima? Šta je ono što nama nepopravljivo smeta u »lopovskoj stvari«? Neočekivano, to nije moralna posrnulost lopova. Činjenica je da većina nas ima prijatelje i poznanike za čiju čistotu »lika i dela« ne bismo bili spremni staviti ruku u vatru. Moral je, bez sumnje, neumorni izazivač s kojim se svi u životu rvemo – manje ili više uspešno. Padamo, ustajemo, grešimo, iskupljujemo se. Cecin primer ne predstavlja tu ništa izvanredno, u moralnom smislu (gde se pre svega ispituje unutrašnje nastrojenje pojedinca), dok s juridičkog stajališta to predstavlja budalaštinu – ukrasti na pijaci pun buđelar nekoj ubogoj babi izjednačava se sa krađom milionske svote multimilioneru, ukoliko je lopov pri tom upoznat sa materijalnim moćima pokradenih lica. Mi, dakle, striktno moralno sudeći, ne smemo odvajati lopovluk u »belim rukavicama« (lopovluk karakteristično eufemizovan sintagmom »utaja poreza«), od sitnih džeparoša, recimo.

Šta je, međutim, ono – a to pitanje je nerv razmatranja – što mi toliko preziremo kod uličnih džeparoša, a što nismo prepoznali kod Cecinog »nepevačkog angažmana«? Na čemu počiva to dvojstvo aršina? Pre svega, danas gotovo da preovladava mišljenje kako je naivni idealist onaj ko ne iskoristi šansu, ko se ne snađe i ne ugrabi priliku (»Ako svi kradu zašto ne bih i ja« – što očito sugeriše da onaj ko u ovom trenutku ne krade ne čini to jedino stoga jer i drugi ne kradu). U tom smislu lopovsku reputaciju može zasenčiti jedino neopreznost što su ga uhvatili sa »rukom u tuđem džepu«. »Državu treba potkradati«, uz pojašnjenje – to je povraćaj novca, ništa drugo, budući da je država ionako nepravedna, haračlijska. Međutim, a u tome leži pritajeni nitkovluk ovakvog rezonovanja, parazitskim formama u organizmu države ne može odgovarati da svi shodno njima stanu činiti. Parazitske forme ne žele, niti mogu, poopštiti svoj princip delanja – ekskluzivu »kraduckanja« žele samo za sebe!

Najviše argumentativnog potencijala, međutim, ljudi pronalaze u tautologiji »Ceca je – Ceca«. Pored toga što je ona, kako je sama priznala, počinila delikt, ona je i porodična žena, a pre svega sjajna folk pevačica i medijska zvezda. Njen je životni stil sasvim ordinaran, nekriminogen, dok se sitnodžeparoški »mentalitet« Cigančića ogleda u čitavoj mu egzistenciji. Saobraćajući sa »cecama« izlišna je bojazan da će nas one opelješiti (jednako kao pomenuti moralno-ivični naši intimni prijatelji), dok kod šanera to nije slučaj. Neplaćanje poreza je tu tek uzgrednost, eksces, dok je, suprotno, »šaner uvek šaner«.
Takođe, tu se radi i o slobodi da se učini prestup, koja prestupnika čini, u izvesnom smislu, superiornim, dostojanstvenim – dok je lopovluk usled psiho-socijalnih okolnosti, takoreći nužde, naprosto manje vredan, lišen stila. Cigančić koji »radi tašne«, koji mardiše po štajgi, naprosto – drži se – ne može drugačije (»Pazite se, mlada, Cigani su to!«). On biva i ostaje tek »običan lopov«, dok Ceca i ostale mnogobrojne »cece« (korumpirani foteljaši, kontroverzni biznismeni, samozbrinjavajući direktori i druge znamenite secikese) za nas nikako ne ostaju dosadno trivijalni. Nama, nažalost, ma kako se pri tom otimali i ma kako pri tom želeli da ih definitivno osudimo – ipak imponuju njihov sjaj, moć, vrtoglavi bankovni računi. I zato Cecu nikada nećemo – osim u izuzetnim trenucima privatnog samozadovoljavanja usled zavisti – posmatrati kao lopinu, već uvek kao »Cecu«.
Otud sve prethodno sa moralom nema nikakve veze. Ljudima do morala, kako vidimo, i nije presudno stalo. Ali državi do zakona mora biti! A da je Ceca – Ceca (a šaner tek šaner) svedoči i njena moć da se nagodi – odnosno nemoć države pred njom.