Vreme spoznaje

Kako će glasati generacija rođena 9. marta 1991. godine?

Ako ste uhvaćeni u senku nekog drugog, sa vama je gotovo. Drugi snivaju svoje snove kroz vas.
Žil Delez

Bez obzira na to da li će šesti postpetooktobarski parlamentarni izbori biti održani u decembru 2011. ili početkom 2012. godine oni će biti važni iz najmanje dva razloga: a) predstavljaće završni čin procesâ normalizacije i legitimizacije političkih opcija starog režima: na prethodnim izborima procese legitimizacije okončala je Socijalistička partija Srbije, na ovim to će se desiti sa Srpskom naprednom strankom; b) na ovim izborima prvi put će se pojaviti generacija rođena 1991. godine.
Svoje građansko pravo, dakle, da bira političke predstavnike ispuniće generacija dvadesetogodišnjaka, rođena ratne 1991. godine: godine koja je započela demonstracijama 9. marta, a završena »pobedonosnim oslobađanjem« Vukovara »do temelja«, u novembru. Na ovim izborima će prvi put glasati generacija koja je svoju političku inicijaciju doživela na protestu »Kosovo je Srbija«, februara 2008. godine. Čin ulaska u svet politički zrelih, generacija onih koji su 1995. imali četiri godine, tog 21. februara 2008. najavila je ćirilično ispisanim transparentom »Zbogom EU«.

Vreme uspona beznačajnosti

U vremenu kojem smo savremenici, u vremenu »uspona beznačajnosti«, glasaće, utisak je, generacija suvišnih građana. Jer šta su današnji dvadesetogodišnjaci nego deca politike iza koje su kao »najznačajnija posljedica ostajali ne samo leševi nego i živi mrtvaci, postpolitički zombiji« (Srećko Pulig). Vreme »uspona beznačajnosti« je vreme u kojem su političke elite banalizovale i ispraznile od sadržaja sve vrednosti. Ponizile i deprivirale tri svete profesije: profesiju učitelja, lekara i sudije. Svedoci smo procesa kvarenja demokratije i urušavanja institucija, arogancije i bahatosti elita koje »laž o plitkoumnosti građana podstiču i umnožavaju«, kako zaključuje zaštitnik građana Saša Janković.
Generacija simbolički rođena 9. marta 1991. godine stasava sa svešću da ne trebaju elite politički misleće i odgovorne subjekte – oni trebaju glasače koji predstavljaju samo mizanscen za njihove političke performanse – idealan građanin/glasač je nevidljiv, marginalizovan, koji po potrebi aktivira kôd prijatelj-neprijatelj. Konstanta odnosa elita prema suvišnom građaninu u Srbiji je prezir: politički značajan tek u predizbornim radnjama, dopušteni incident tek u činu glasanja.
Generacija simbolički rođena 9. marta 1991. u senci transparenta »Beograd je svet« rasla je uz ratove, prekrajanje istorijskih mapa, pozicioni i opozicioni žal za »Velikom Srbijom«, rasla je uz sankcije, materijalnu nemaštinu i duhovnu bedu. Sa 12 godina je svedokom atentata na predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića.

Frustracijama kontaminirana generacija

naše političke elite – rođeni 9. marta 1991. (želimo da verujemo samo mali deo) vide kroz rešetke kaveza u kojima ih dovode i odvode sa fudbalskih utakmica. U državnoj režiji huligani putuju Evropom i šalju u svet predstave o razularenoj i necivilizovanoj Srbiji, koja je toliko strana Evropskoj uniji da ne može nikada postati njen punopravni član. Za tri četvrtine ove generacije Srbija ima smisao mesta sa kojeg se odlazi ili se želi otići. Najčešće zauvek. Činjenice su neumoljive – nakon 2000. godine Srbiju napuštaju mladi i obrazovani u većem broju nego tokom devedesetih godina 20. veka: po odlivu mozgova Srbija je na drugom mestu, iza Gvineje Bisao, a od pet mladih starosti 18–25 godina – dvoje nemaju posao. Oni koji ostaju u Srbiji imaju potrebu da se nešto promeni, neki i nasiljem. Prečesto se donose ishitreni zaključci o socijalnom poreklu mladih huligana: oni ne dolaze samo iz socijalno ugroženih porodica, dolaze iz srednje ili više srednje klase, pohađaju elitne
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

Za generaciju 1991. i jedan Ivica Dačić je »najevropljanin!«

To je generacija koja je imala devet godina 5. oktobra 2000. godine. Njima ništa ne znači prošlost Srpske napredne stranke ili Socijalističke partije Srbije. Za njih je Ivica Dačić – najevropljanin. To je generacija koja je u osnovnoj školi dobila kao izborni predmet veronauku. Stasavaju uz miris tamjana, gradilišta novih crkava u svakom selu i svakom gradskom kvartu. Ne vide ništa neobično u izjavama da je potrebno graditi još više crkava. Škole bez kompjutera, bez sanitarnog čvora i profesore bez dostojanstva niko ne pominje.
Strasna ljubav oltara i mača, blagosiljana na Andrićevom vencu, ne krije se u poslednje dve decenije. Na proslavama svih važnih datuma za Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova prisutni su crkveni velikodostojnici. Njihova poruka je jasna: bogougodno je žrtvovati ovozemaljski život, posebno kada tu žrtvu zahteva otadžbina. I ne samo poželjno već i blagosloveno, jer vas čeka drugi, zagrobni život. Pripadnici ministarstava sile veruju u svetost žrtve, a kada poruka »Čuvajte Srbiju, a bog neka čuva Vas« stigne od samog ministra unutrašnjih poslova, nema mesta sumnji. Duhovna vertikala oltara i mača je ideološki impregnirala stavove podanika.
Generacija simbolički rođena 9. marta 1991. godine prvi put će birati svoje političke reprezente za nekoliko meseci. Pitanje je kako će njihovi glasovi biti distribuirani: da li će u najvećem delu apstinirati ili glasati za tzv. proevropski blok uz stožernu Demokratsku stranku. Za Srpsku naprednu stranku? Ili će ova generacija predstavljati ideološku pesnicu desnice, ukoliko se Dveri srpske registruju kao politička stranka. Budući da su relevantne političke opcije postigle konsenzus o strateškom cilju, ulazak Srbije u Evropsku uniju, ostaje otvoreno pitanje: šta će opredeliti politički izbor generacije dvadesetogodišnjaka?

Kako izaći iz senke svojih očeva?

	Jelena S. Mihajlovska