Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Građanima Srbije je nametnuto da se ponovo bave temama koje su daleko od njihovih životnih problema

Predsednik najveće opozicione stranke upriličio je nedavno novi miting sa kojeg je poslao poruku vladajućoj koaliciji da im je vreme vlasti isteklo. Da bi potvrdio svoju ulogu spasioca zemlje i naroda odlučio je da izbore iznudi štrajkom žeđu i glađu. Odluka koju je odmah počeo da sprovodi u delo izazvala je preveliku medijsku pažnju u Srbiji ali i u inostranstvu. Detalji o njegovom zdravstvenom stanju, koje je ozbiljno narušeno zbog neuzimanja tečnosti, udarne su vesti. Iz bolnice neprestano pristižu izveštaji lekara i samog lidera naprednjaka koji je navodno rešen da žrtvujući sopstveni život iznudi izbore koji su, po njemu, jedino spasonosno rešenje za državu i njene građane.

Tomislav Nikolić svakako ne želi da ozbiljno naruši sopstveno zdravstveno stanje, a još manje želi da žrtvuje sopstveni život. Ideje koje su ga usmerile na ovakav korak rođene su iz dobrog poznavanja mentalnog sklopa populacije kojoj se ovakvim činom obraća. U ontogenetskom kodu jednog dela srpskog naciona prisutan je zapis po kojem je najuzvišenije delo koje jedna osoba može da učini žrtva položena na oltar otadžbine. Proces edukacije i indoktrinacije kroz koji su prolazile generacije Srba počivao je na temeljima koje je postavila epska poezija nastala u vremenu otomanske vladavine. Veličala je junake koji su bez razmišljanja žrtvovali sopstvene živote za uzvišene ideale slobode. Učesnici Kosovske bitke, i mnogi drugi likovi pesama nadahnutih anonimnih pesnika, prenošeni su kao uzor za identifikaciju, introjektovani u kolektivno nesvesno kao vrhovni vrednosni etički obrazac.
U svim kasnijim tragičnim događanjima, kojih je u istoriji ovog naroda bilo napretek, hroničari se nisu rukovodili samo činjenicama. Uvek su se pojavljivali letopisci sa pesničkim nadahnućem koji su pojedince ili grupe odevali u ruho antičkih heroja. Veličanje smrti i spremnost da se dâ život za apstraktnu pravdu prenošeni su kao lajt motiv do današnjih dana i zloupotrebljavani od beskrupuloznih i vlastoljubivih ličnosti, koji su verbalnim egzibicijama i pozivanjem na »slavnu« prošlost motivisali iracionalne ličnosti da ih slede.
Stvarajući pometnju i haos lovci na naivne ljudske duše su obično bivali na dobitku. U nedavnoj prošlosti i Tomislav Nikolić je sa pristalicama branio »svete srpske zemlje i srpske grobove« pozivajući se na »svetle« primere iz istorije i junačka dela predaka.

O njihovim »oslobodilačkim pohodima« koji nikome nisu doneli nikakvo dobro, danas se ne govori. Ta epizoda u životu oslobodioca naoružanog drugom vrstom oruđa više nije aktuelna. Novi sledbenik evropskih vrednosti, u koje ne spada poigravanje apstraktnim vokabularom, pokazuje čvrstu rešenost da u ovoj predizbornoj utakmici postigne pogodak iz nedozvoljenih pozicija. Sadašnjom akcijom želi da javnosti, naviknutoj na raznovrsne egzibicije u političkoj borbi, pridoda jednu koja se do sada nije primenjivala. Odluka glavnog opozicionog lidera da se javno podvrgne mučeništvu treba da usmeri pažnju celokupne javnosti na njegovu ličnost. Veruje da će ekstremna medijska eksponiranost pokrenuti iz letargije deo biračkog tela koji je, prezasićen svakodnevnim besmislicama koje se odvijaju na političkoj sceni, prestao da ih prati. Računa da će neki od njih poverovati u ozbiljnost njegove odluke i da će u njemu prepoznati spasioca. Takva rezonovanja ne spadaju u domen sanjarenja već su vođena poznavanjem karakternih crta onih osoba koje u ozbiljnim društvenim krizama pribegavaju iracionalnom reagovanju i regresivnim ponašanjima u koja spada verovanje u pojavu spasioca.
Teška ekonomska situacija koja je mnoge dovela na ivicu egzistencijalne ugroženosti treba, po mišljenju lidera naprednjaka, da sve žrtve loše vođene ekonomske politike usmeri ka njemu i njegovoj spremnosti da u njihovo ime ponese deo patnje. Podnoseći glad i žeđ treba da povuče jasnu granicu između bezosećajnih ljudi na vlasti koji ne haju za patnje unesrećenih građana i sebe spremnog da ih sopstvenim stradanjem usmeri na drugačije ponašanje.
Predstava u kojoj javno želi da simbolično sebe postavi na stradalnički krst u ime pravde i pravičnosti, treba da pobudi saosećanje i podršku kod hrišćanskih vernika pred veliki praznik Hristovog uskrsnuća. Ideal žrtve i kult samožrtvovanja kao najviši oblik služenja drugima i etički najčistiji vid egzistencije u slučaju Tomislava Nikolića treba da mu omoguće vanvremenski i vanprostorni doživljaj neponovljivosti. U narodu koji u značajnom procentu veruje u sudbinsku predodređenost njegovo ponašanje usmerava ga ka transcendentnim ciljevima. Slava koju očekuje treba da pređe granice aktuelnog vremena, da ga poveže sa nosiocima velikih ideala iz prošlosti i obezbedi mu mesto u kolektivnom pamćenju budućih generacija.

Tomislav Nikolić ima za cilj da svojim ponašanjem značajno uznemiri vladajući establišment, a posebno predsednika države kome se i obraća u svojim patetičnim govorima. Funkcija predsednika države je njegova politička ambicija a aktuelni predsednik personifikacija prepreke koju treba da prevaziđe. Obraćajući se predsedniku želi da ga odredi kao krucijalnog krivca, kako za sopstveno mučeništvo tako i za stanje u državi. Nikolić zna da je način koji je izabrao kao vrstu pritiska nesvrsishodan jer su mu veoma poznati uslovi pod kojima se raspisuju vanredni izbori. Gladujući i iscrpljujući se žeđu neće izdejstvovati prevremeni izlazak na birališta. Najverovatnije je da vanrednih izbora neće biti do kraja ove godine, ali je izvesno da će se jedno vreme ljudi sa političke scene u Srbiji i Evropskoj uniji baviti Nikolićem. On računa da će sopstvenim anahronim i neodgovornim igranjem uloge žrtve pogoršati prisutno stanje anomije i rejting vladajuće koalicije.
Kada se ova igrarija završi, Tomislav Nikolić će i dalje biti na svojim sigurnim pozicijama. Jedine žrtve će, kao i do sada, biti građani Srbije.