Opasno je potcenjivati tu činjenicu, a omalovažavati ljude koji pokazuju toliku samodisciplinovanost, izrugivati se njihovom razumevanju politike još je opasnije. Nije vreme za podsmeh. Ne zbog Nikolića i Vučića i onoga što oni rade, već zbog onih 41%, građana koji ih zdušno podržavaju. Stranke su ništa bez birača, bez aktivnog učešća u političkom životu, bez preuzimanja odgovornosti. Mnogo ljudi danas u Srbiji vidi naprednjake kao svoju budućnost. Neki su njihove stare pristalice, kojima se Nikolić čini ozbiljnijim od Šešelja, ali ima i onih koji su bili uz druge stranke i lidere, ali i značajan broj novih, sa tek stečenim biračkim pravom, apstinenata...
Olako prilaženje očiglednoj krizi i vlasti i opozicije u Srbiji ne obećava bezbedan rasplet. Uz svakodnevno pogoršavanje osnovnih uslova za život, kojem prethodi i koje prati niz loših odluka vlasti i nekontrolisana neozbiljnost nekih od njenih najvažnijih aktera, Srbija i kao kandidat za EU neće brzo rešiti svoje probleme. A upravo je kandidatura za EU ono na šta tipuje sadašnja vlast. Kakva-takva kandidatura, sa ili bez otpočinjanja pregovora, makar obećanje kandidature, ne bi li se sprečili prevremeni izbori i eventualni Nikolićev dolazak na vlast. Reklo bi se i nije to neka brana pohodu SNS. Jer Nikolić bi dobijanje kandidature mogao da prikaže i kao svoj uspeh: nije li on u poslednje vreme često išao u Brisel, gde je bio priman na najvišim mestima, nije li se njemu u jeku štrajka, obratio i Štefan File, zadužen u briselskoj vladi za ovu stvar?
Iako merači raspoloženja javnog mnenja pokazuju da su građani još spremni da se partijski opredeljuju, uveliko je počela kriza partijskog legitimiteta. Kod mnogih, Nikolić je percipiran, nakon svog političkog preobraćenja i prihvatanja Tadićevog slogana »I Kosovo i EU«, ne kao lider stare-nove partije, već kao neko ko je stao na čelo narodnog pokreta, očajnih i ljutih. Partije oko Tadića, ali i drugi nenarodnjački delovi opozicije, kao da prenebregavaju ovu, manje-više, očiglednu dimenziju koja se SNS pripisuje. To se, uostalom, vidi i iz sve većeg broja onih koji podržavaju Tomislava Nikolića kao novog srpskog »vođu«. Treba nam novi vođa, precizno se na mitingu izrazio Velimir Ilić koji je, instinktom rođenog populiste, shvatio ko bi to mogao biti. I napustio Koštunicu brzo nakon formiranja SNS.
U Briselu se pažljivo posmatra ova najava moguće radikalizacije političkog života u Srbiji. Saopštenje iz kabineta Ketrin Ešton, pri samom kraju teksta, jasno, iako neagresivno, upozorava srpsku vlast da se zbog svojih ciljeva ne igraju temom dobijanja kandidature. EU shvata da se vlast ne ponaša racionalno, da se prepušta udobnosti svog položaja i rešenja stalno odlaže, poštapajući se, kad god joj je potrebno, svojim, kako tvrdi, nezamenljivim EU misionarstvom.
Srbija je na pragu nove neizvesnosti, moguće nestabilnosti i radikalizacije pod pritiskom nekadašnjih radikalskih metodologa, pauperizovanog radništva i demotivisanog seljaštva i školovanih »luzera« rđave i partijaške kadrovske politike. Najavljeni »otpor« i »beskompromisna borba« nisu što i »sedenje na stiroporu«. Naročito što, prema onome što smo o tome čuli od Aleksandra Vučića, neće biti reči o performansima i lepljenju plakata. A i Tadić i Milošević nisu ista tema, nisu baš uporedivi kao meta ovog novog otpora. Možda je odgovor i među onima koji su Nikolića posetili poslednjih dana njegovog ležanja u bolnici. Milan Beko, Milorad Vučelić, mitropolit Amfilohije, a tu je bio i Vojislav Koštunica koji bi se možda, ovog puta, osmelio na savez sa naprednjacima. Logistika se sama nudi, pripreme su u toku...