Poslednjih pedeset godina politika SAD na Bliskom istoku bila je građena oko vrlo bliskih veza sa tri zemlje: Izrael, Saudijska Arabija i Pakistan. Godine 2011. SAD su u zavadi sa sve tri, i to na vrlo fundamentalan način. One su takođe u javnoj neslozi sa Velikom Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Rusijom, Kinom i Brazilom, zbog svoje sadašnje politike u regionu. Izgleda da se niko ne slaže ili ne sledi vođstvo SAD. Može se primetiti mučna frustracija predsednika, Stejt departmenta, Pentagona i CIA-e videvši da situacija izmiče kontroli.
Zašto su SAD stvorile tako neverovatno tesno savezništvo sa Izraelom, pitanje je velike rasprave. Ali je jasno da je, mnogo godina, odnos ostajao više nego čvrst a i sve više pod izraelskim uslovima. Izrael je bio u stanju da računa na finansijsku i vojnu pomoć i na nikad uskraćen veto SAD u Savetu bezbednosti.
Ono što se dogodilo sada jeste to da su se i izraelski političari i njihova američka baza podrške čvrsto pomerili nadesno. Izrael ostaje nepokolebljiv prema dvema stvarima: večno odlaganje ozbiljnih pregovora sa Palestinom i nada da će neko bombardovati Irance. Obama se kreće u drugom pravcu, bar onoliko koliko mu to dozvoljava unutrašnja politika SAD. Tenzije su visoke i Natanjahu se moli, ako se uopšte moli, za republikansku predsedničku pobedu 2012. Vrhunac krize može, međutim, da nastupi pre toga, kada Generalna skupština UN bude glasala za priznavanje Palestine kao države članice. SAD će se naći u položaju gubitnika, boreći se protiv toga.
Saudijska Arabija je imala ugodan položaj sa Vašingtonom još od vremena kada se predsednik Frenklin Ruzvelt susreo sa kraljem Abdulom Azizom 1943. godine. Dve države su bile u stanju da kontrolišu svetsku politiku nafte. Sarađivale su u vojnim stvarima i SAD su

da sprečava zapadne evropske zemlje da razvijaju autonomnu politiku. Danas, međutim, tri velike zemlje – Velika Britanija, Francuska i Nemačka – upravo to čine. Ni kruta linija Dž. V. Buša, niti mekša diplomatija Baraka Obame, ne izgleda da su to usporile. Činjenica da Francuska i Velika Britanija sada traže od SAD da preuzme aktivniju ulogu u napadanju Gadafija, a Nemačka govori suprotno, manje je važna od činjenice da sve tri govore vrlo glasno i snažno.
Rusija, Kina i Brazil pažljivo mešaju karte u uslovima svojih odnosa sa SAD. Ovih dana, nijedna od ove tri zemlje se ne slaže sa SAD, ni u čemu. One možda neće ići do kraja (kao što je korišćenje veta u Savetu bezbednosti), jer SAD i dalje imaju vrlo oštre kandže. Ali one, sigurno je, ne sarađuju. Fijasko nedavnog Obaminog putovanja u Brazil, gde je mislio da će dobiti približavanje od strane predsednice Dilme Rusef, a do čega nije došlo, pokazuje kako SAD sada imaju malu snagu.
Konačno, unutrašnja politika SAD se promenila. Dvodelna, bipartijska spoljna politika otišla je u istorijsko pamćenje. Sada, kada SAD ulaže u rat kakav je u Libiji, istraživanje javnog mnenja pokazuje samo oko 50% podrške populacije. A političari obe partije napadaju Obamu da je ili previše jastreb(ast) ili previše golub(ast). Svi čekaju priliku da se na njega okome. Ovo može da ga prisili da uveća umešanost SAD svuda i tako izazove negativnu reakciju svih nekadašnjih saveznika.
Medlin Olbrajt je nazvala SAD »neizbežnom nacijom«. One su još gigant na svetskoj sceni. Ali to je nezgrapan gigant, nesiguran u to kuda ide ili kako tamo da stigne. Mera opadanja snage SAD je stepen do kojeg su njihovi nekada najtešnji saveznici spremni da brane želje SAD i da to javno kažu. Mera opadanja SAD je u stepenu do kojeg one osećaju da nisu u stanju da glasno kažu šta rade i da potvrde da je sve doista pod kontrolom. SAD sada moraju da plate velikom sumom novca izbavljenje jednog agenta CIA-e iz zatvora u Pakistanu.
Posledice svega ovoga? Mnogo više globalne anarhije. Ko će profitirati iz svega ovoga? Ovo je, sada, vrlo otvoreno pitanje.