Početna stana
 
 
 
   

Srđa Popović (2)

Nesrećna je ovo zemlja

Imao sam osećaj progona, kako da ne! Toga je bilo koliko hoćete: policijska kola danima stoje pred kućom, legitimišu svakog ko uđe, samo da ih isprepadaju. Dete mi je bilo bolesno, odemo taksijem u bolnicu, oni nas prate. Čekaju pred bolnicom.

Igranje vatrom

Upadali su noću u kancelariju, vršili pretres, nije bilo naivno. Naravno, bio sam svestan šta može da se desi, pravio sam se lud: kako smete! To su moja prava!... A znaš da se igraš vatrom. Ali, ljudi vole da se igraju vatrom, izazov je to. U vreme suđenja »šestorici« trebalo je da branim dvojicu od njih, međutim, policija je upala u kancelariju, uzeli su beleške mojih razgovora s klijentima. Nečuveni bezobrazluk. Mene su proglasili svedokom, tako da nisam mogao da branim. Izgovor je bio da se njima sudi za Otvoreni univerzitet, a on se održavao i kod mene. Ceo dan su pretresali kuću, pa kancelariju, uveče u 11 odvedu me u Udbu, u Miloša velikog. Zgrada u mraku, pusto, nigde nikog. Dovedu me u neku kancelariju, sve golo, za stolom sedi jedan pristojan, bistar udbaš. I započne priča: – Šta vi mislite o nama? – Znate šta, uopšte ne razmišljam o vama, a i zašto bih?! – Odavno sam hteo da se upoznamo, prolazim pored vaše kancelarije, razmišljao sam da svratim? – Pa, što niste? – Imao sam utisak da nećete hteti da razgovarate. – Zašto ne bih? – Vaše klijente savetujete da kod nas ćute!? – Bojim se da ih ne isprovocirate, pa im kažem da ćute. A otkud vi znate šta pričam sa klijentima? – Sve se zna, i to da ste za višepartijski sistem! – Jesam, kažem. U takvom sistemu ne biste se usudili da mi bez veze pretresate kuću i kancelariju, i da sa vama noću pričam ovakve gluposti. Sutradan bi vaš ministar dobio pitanje u parlamentu zašto ste to radili. Ovako, možete da činite šta vam je volja! Ništa on, mirno sluša. Kaže: šta biste vi učinili da dođe do višepartijskog sistema? – Mislim da vi nećete trajati još dugo, ali da vas treba polako kuvati, kao žabu. Postavljati vam sve veće zahteve, koje ćete morati da ispunjavate. Ja verujem u osvešćeno građanstvo, ono će vas naterati na sve te ustupke, u sopstvenom interesu. Eto, to mislim! Bilo je tu raznih pitanja, čak i da li sam špijun?! Njihov glavni adut bio je to što su u mojoj kancelariji našli dokument sa zaključcima Predsedništva SFRJ, o stavu prema poljskoj Solidarnosti. Sastalo se Predsedništvo i zaključilo da je to jedan progresivan pokret. Odštampano je samo osam primeraka zaključka i podeljeno toj osmorici članova Predsedništva. On, pita: odakle to vama? Kako ste mogli da dođete do toga kad je to državna tajna?! – Meni je to ubačeno u sanduče, kažem. Naime, branio sam ljude koji su na nekom mitingu istakli transparent Solidarnosti (mislim da su među njima bili Vesna Pešić, Nebojša Popov, Ivan Janković, Vesela Zastavniković i Boris Tadić). To jeste bio tajni dokument, jer oni nisu hteli da nešto tako ohrabruju i ovde. Rekoh: pretpostavljam da je to učinio neko iz porodica okrivljenih. – Možete da odgovarate za odavanje državne tajne! – Ja sam to upotrebio u jednoj žalbi! Zaista, jesam, ali na koji način: tražio sam da se iz Predsedništva dobije dokument pod tim brojem, od tog datuma, u kojem se ocenjuje Solidarnost. Nikog nisam hteo da dovodim u nezgodnu situaciju. Kažem: na pogrešnom ste tragu! Vi možete da odgovarate za odavanje državne tajne, ako vam je ona poverena u službi. Prema tome, treba da saslušate tu osmoricu, neko od njih je to učinio, a ne ja. Kad je stigla do mene više nije bila tajna. – Šta mislite o suđenju šestorici? – Napravili ste strašnu grešku! Uhapsili ste Đilasa, to će biti u svim naslovima, odavde do Japana, a nemate ništa za njega. Pored toga, ja znam ljude koji vam sada štrajkuju glađu, oni odustati neće! – A, ko to? – E, o imenima nećemo, a najmanje o imenima mojih klijenata! Preganjali smo se cele noći, a znam da ga samo imena zanimaju. Briga njega šta ja mislim. Pričam vam ovo da osetite kako je to izgledalo, a ja sam tada shvatio da se može desiti da napustim zemlju. Imao sam četvoro male dece, i počeo sam da razmišljam o alternativama. To se i dogodilo 1991, kad sam osetio da mi se Služba veoma približila.

Kako sprečiti krvoproliće

Kad se Milošević pojavio mislio sam da će biti poražen unutar partije, da će pobediti liberalnija struja. Odmah mi je bilo jasno šta on hoće i kud je krenuo. Nadao sam se da će sebi slomiti vrat unutar partije, da ona to ne može da podnese. Nisam uzeo u obzir da je SKJ već bila degenerisana, da kao organizacija više nije imala moć. Opet, za Anta Markovića pomislio sam da postoji šansa. Javio mi se Mirko Klarin, kaže: šef hoće da priča s tobom! Šalim se, kažem: s komunistima ne razgovaram! – Jesi l’ ti lud, on je predsednik vlade! Dolazim u SIV, vadim ličnu kartu. – Ma, ne treba! – Idem kod predsednika vlade?! – Ma, nema veze, idite! Redom prazne kancelarije, ogromni hodnici... On sedi u kabinetu, 50 metara
dugačkom, sve je grandiozno, ali vidi se da je mrtvo. Ništa se tu ne dešava i ne radi. Predložio mi je da budem protivkandidat Miloševiću; Reformska stranka će me podržati, logistički i na svaki način, pri tom ne moram da budem njihov član. – Prvo, ja ne želim da se bavim politikom, kažem. Drugo, nema tu nikakve šanse! – Možda u Vojvodini, na Kosovu, Beogradu?... Kažem: znate šta, mislim da ćete vi da dobijete batine! Nije ni trebalo da pravite tu partiju, nemate nikakve šanse! Vidite kakvo raspoloženje se stvorilo?! – A šta je alternativa, kaže. – Je l’ imate vojsku? – Imam! Znao je da je prisluškivan, kako može da kaže da nema. – Mislim da treba da uhapsite Miloševića! – Zašto?! – Pokušava da otcepi deo Hrvatske republike, napravio je pobunu. To je dovoljno da ga uhapsite po članu 298 zakona. – Pa to bi izgledalo kao da sam stao na stranu Tuđmana? – Njega stavite u kućni pritvor! – To bi bio
 
Nikola Džafo, Pazi, umetnost ne ujeda
puč!? – Znam kako se to zove, a da li vi znate šta je alternativa? Da se pokoljemo, da bude krvi do kolena! Na vama je odgovornost da povučete poteze koji su možda ekstralegalni, ali odgovornost je ogromna! Jedino vi imate mogućnost da u to uključite vojsku i da odmah obećate izbore za šest meseci – morate da zaustavite ovo srljanje u katastrofu! – A, pa ja sam se razočarao, kaže. Zar vi meni da savetujete hapšenja?! – Treba da vam bude jasno da Milošević ne može da se zaustavi drugačije, osim silom! – Pa, šta bi rekao zapad? – Naravno da bi zvanično osudili puč, a zapravo bi ga pozdravili. Bio sam na jednoj večeri sa Zimermanom, i ja mu to ispričam, namerno. Smejući se, kaže: naša vlada to ne bi podržala! Vidim da ne bi trepnuli. Anta sam kasnije video u Zagrebu 1995. Rekoh: onda ste mi rekli da ste imali vojsku uz sebe?... – Naravno da nisam imao vojsku, Kadijević je već bio pretrčao kod Miloševića!
Još uvek mislim da je to bio jedini način da se spreči krvoproliće. Prihvatio sam ponudu, mada sam znao da je već kasno. Formirali smo Evropski pokret u Jugoslaviji, 1991. Onda dolaze dva Žaka, Delor i Delmas, nudili su nam asocijativan status u EU i pet milijardi dolara. Bila je to neviđena šansa.
Najavim se predsednicima republičkih skupština, objasnim da postoji ponuda i da je to strateško pitanje. Naravno, znao sam da od toga neće biti ništa, ali uvek se ponašam kao da imam posla s normalnim ljudima, dok se ne dokaže suprotno. Prvo sam otišao kod Kire Gligorova i Stojana Andova, ozbiljno su me saslušali i pozdravili ideju da se to stavi na dnevni red republičkih skupština, da se ta strategija razjasni. U Crnoj Gori su me pitali: šta vam je taj Evropski pokret? Pokušavam da objasnim: evo, sad nude to! – Ali, oni to nude iz svojih interesa?! – Možda, ja mislim da je to i naš interes! – Ništa što je njihov interes ne može da bude i naš! Primio me je i ovaj, sada haški optuženik, Krajišnik. Bio sam sa Zoranom Pavlovićem, potpredsednikom Evropskog pokreta u BiH. Objašnjavamo Zoran i ja o čemu se tu radi, šta je to... On sluša, kaže: da mi prvo svršimo ova naša posla! Kažem: ta vaša posla mogu da dovedu do potoka krvi! – Pa, ako treba biće i krvi do kolena! To je trenutak kad sam pomislio da je došlo vreme za odlazak iz zemlje. Kako preživeti toliku količinu ludaka i idiota koji sede na tako važnim mestima?! Drugi signal dali su mi novinari kad sam se vratio iz Sarajeva. Na konferenciji za štampu vidim da su potpuno nezainteresovani. Kažem: nemojte da mislite da ste kao novinari izuzeti iz ovog što se događa. Nije to pitanje filozofske rasprave, imate da živite u tome! Oni spavaju, niko ne reaguje, ne tiče ih se. Vidim da je »mast otišla u propast«, ludilu je nemoguće suprotstaviti se. Spakovao sam kofere i otišao.

Sve do Brisa Tatona

Rat je započet vrlo svesno, kao inženjering malog broja ljudi. Milošević je izgubio na nivou partije, bio je izolovan u Jugoslaviji i svetu, svi su bili protiv njega. Jedini instrument bila mu je vojska, koja je stala uz njega. Da bi vam vojska bila faktor i adut morate da napravite rat, da svoje protivnike rasturite fizički. I on je to sistematski činio. O tome su pisali Kadijević i Jović, nisu krili da su napravili pobunu u Krajini. Naravno, to su radili profesionalci, hladno, po zapovesti. Odlazili su tamo i podbunjivali ih. – Mi ćemo pokazati fašistima! Kad se rasplamsao sukob, kad je stvoreno dovoljno mržnje, goriva rata – bilo je netrpeljivosti, sukoba, konflikta, ali ne i raspoloženje da se pokoljemo – došlo je do građanskog rata. A onda je svako bežao svome. Ne možete ostati neopredeljeni kad oko vas traju etnički sukobi. Počeo je kao zločin, nužno je prerastao u građanski rat. I svako je sebe video kao žrtvu, a da se nije pitao kako je počelo. Milošević se posle lukavo povukao: pa, ovo je tragedija, šta se ovo radi?! A on je sve zakuvao, započeo tuču, pa se sklonio i lamentirao: jadan naš narod! Pa, jeste, ali ti si ga gurnuo u to! Kako da nije jadan! Zaista sam smatrao da neće biti mira dok Milošević ne bude vojno poražen. On je bio zver, ništa drugo nije moglo da ga porazi. Podrška koju je imao dolazila je od tog njegovog vojnog uspeha, da je on gospodar situacije, i ništa drugo nije moglo da ga otrezni. Drugo, postoji konvencija o sprečavanju genocida! U Bosni je u toku bio genocid, a kako se sprečava ako ne silom! I to je obaveza svih članica UN. Tim povodom bio sam na američkoj televiziji, kažu: vi ste Srbin!? – Znate šta ja mislim: da za Srbiju u ovom trenutku ne postoji ništa bolje nego da Milošević bude vojno poražen! Dok nije napravio još veću katastrofu. Da je neko tada mogao da ga zaustavi, ne bi se dogodila Srebrenica, koja nam je sad istorijska hipoteka. Da li je takav stav patriotski? Ja smatram da jeste! Ako drugi način ne postoji, mora da se zaustavi silom. – Zalažete se da ginu mladi ljudi?! – I tamo ginu mladi, ko gine u ratu nego oni. Zato rat i jeste ludilo – jedni zakuvavaju, drugi stradaju!
Znate ono, kad uživo ide televizijski prenos, pa voditelj postavi pitanje novinaru, a on ćuti dok ne stigne ton? Tako se i ja osećam – nikako da se razumem sa Srbima! Ton do njih putuje jako dugo. Moje mišljenje možda i postane većinsko, ali za 10 godina. Izgleda da ta veza nekako nije dobra. Nisam imao osećaj lične ugroženosti, ali naravno da sam očekivao odijum, kako da ne! – Šta ti je to trebalo, i prijatelji te osuđuju?! Neka svako misli šta hoće, ja sam postupio po savesti! Često sam ovde dolazio, milicioner na aerodromu gleda pasoš, kaže: Je l’ ste vi onaj što je tražio bombardovanje? – Jesam! Na protestima 1996, pored mene stoji jedan sa mikrofonom u mantilu, kaže: ovde je onaj što je tražio bombardovanje?! Čujem kako drugi kaže: ma, pusti ga! Milošević je tako gurao stvari da je na kraju to moralo da se desi. Bio sam svedok velikog otpora američke javnosti – što mi da budemo policajci!? Mislim da je CNN doveo do tog preokreta; ljudi su četiri godine gledali bombardovanje Sarajeva, leševe i čuda, to više nije moglo da se izdrži, psihički. Onda se dogodio preokret, jer Amerikanci vole da o sebi lepo misle: zašto naša vlada ne učini nešto, zašto dozvoljavamo da ljudi ovako stradaju?! Kad je Holbruk rekao Miloševiću: mi ćemo vas bombardovati, ovaj je odgovorio: pa, šta?! Samo ćete od Srba napraviti neprijatelje, za vjeki vjekov. Što je njemu i odgovaralo. Nesrećna je ovo zemlja.
Vratio sam se 2001. i objavio knjigu Put u varvarstvo; bila je promocija u Centru za kulturnu dekontaminaciju, i to bog zna kako, prisustvovalo je mnogo ljudi. Došao sam posle 10 godina, sve je bilo emotivno, na kraju kažem: hoće li neko da me nešto pita oko tog bombardovanja? Tajac! Mnogi dan-danas ne smeju javno da kažu šta misle o tome, ali smeju meni. Da je Milošević realno pao zbog toga. Lično imam velike primedbe na to bombardovanje: 1993. je možda postojala mogućnost da se uspostavi pređašnje stanje, možda i sačuva Jugoslavija, uz izvesnu međunarodnu pomoć. Kad su se oni odlučili na taj čin, sva šteta je već bila počinjena, bespovratno. Svelo se na kažnjavanje, a od toga nikad nema koristi. Ali, i tada je to bilo potrebno, da bi se srušio Milošević. Imao sam raspravu sa pokojnim Stojanom Cerovićem, mogu da shvatim: posedovao je tu crnogorsku, epsku crtu, da je time ugroženo naše dostojanstvo. Ma, naše dostojanstvo je upropašćeno kad smo radili svinjarije! Šta mi to štitimo?! Nisu bili bolji ni ovi koji su nas bombardovali, ne radi se o tome da je to bila borba dobra i zla – za nas je dobro da se to desilo i da je on otišao. Nikad to ne može da bude na lep način. Ali, tako reaguje pleme: možda između nas postoje razlike, ali ako se neko spolja nadnese, onda smo svi kao jedan i branimo svoje! Na kraju dođemo do Brisa Tatona, zato je ubijen. Njega je ubio čopor, pleme, i nisu ni razumeli da u tome ima nečeg posebno lošeg – šta on tu govori francuski po našim ulicama, i navija za naše protivnike!?

Zoran Đinđić

Strašno je to da imamo situaciju da je premijer ubijen, a da pravi krivci nisu kažnjeni. Velika mučnina. Miloševićevi nacionalisti su tokom 1990-ih, uspeli da unište i obesmisle jedina dva državna koncepta koja je Srbija ikada imala: Veliku Srbiju i Jugoslaviju. I mi smo ostali, takoreći, na ledini. Kao neko pleme koje živi u slivu Save i Morave, a ne postojimo kao nacija, politička zajednica, koja ima neki cilj, perspektivu, neku viziju, nešto hoće. Nego samo postojimo, eto, preživljavamo tu. Onda se pojavio Zoran Đinđić i stvorio državni koncept: Srbija u Evropi! Jasno i glasno je to rekao i počeo da sprovodi. To je podrazumevalo vrlo neprijatne stvari za nosioce starog režima i ljude koji su ga podržavali, jer to znači odgovornost za ono što se dogodilo. Kažeš da si se promenio, ali ajde da vidimo ko je odgovoran za ratne zločine, za destrukciju zemlje – ko je odgovoran za to?! Otuda je stigao veliki otpor Đinđiću, od strane onih koji su imali putera na glavi, koji su želeli kontinuitet, a to prevashodno znači da se nikakva odgovornost neće potezati, nikakve lustracije ili izručenja Hagu. U to vreme postojale su dve države: vlada koja je imala slabu podršku, i ogroman blok Miloševićevog aparata i ideologa te politike, koji su nastojali da se pitanje odgovornosti za 1990-te nikad ne pokrene. Oni su ga ubili, taj deo države.
Atentat je imao čudan efekat: Đinđiću je odjednom skočio rejting! Zašto? Ljudi su prepoznali njegove protivnike – da su to ljudi koji su ubijali i da su spremni na to. Mnogi su mislili da će njegovo ime brzo nestati, ionako je bio nepopularan, život teče dalje... On je atentatom postigao posmrtnu političku pobedu, a da se istovremeno dogodio strahovit pad Koštuničine popularnosti. Bez obzira na to da li su ljudi svesni ili ne, to je rezultat atentata. Tužilac Prijić je dobro postavio optužnicu, da se ide u pravcu političke pozadine ubistva. Samo što se posle toga promenila vlada, i više nije bilo političke volje za tim. Pri tom se vršio strašan pritisak na sud, da se ne ide na tu stranu, da se to ne dira, da se sve svede na Legiju i njegove ubice, koji su potpuno nevažni. Legija je jednom novinaru, rekao: mi smo samo metak, oroz povlači neko drugi i mi letimo tamo gde smo naciljani! Kakve veze Crvene beretke imaju s politikom – nikakve! Nimalo ne sumnjam da će se smrt Đinđića potpuno rasvetliti. Možda i kada slučaj bude krivično-pravno zastareo, uopšte nije bitno.
  Ljubiša Stavrić
 
Budući inženjeri kao lideri u poslu
1-30.04.2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011