Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

»Postoji vrlo visoka politička podrška Koaliciji za REKOM. U navođenju podrške jasno se vidi da sve ovo vezano za REKOM ne radimo zbog Evropske unije već zbog svih nas iz bivše SFRJ... Nismo se bavili metodologijom prikupljanja svedočenja žrtava, zato što već postoje vrlo precizna rešenja u iskustvima drugih koji su uspešno prošli tranzicionu pravdu. Ovo je naš odgovor na našu opštu želju i potrebu da izađemo iz naše nesrećne i mračne prošlosti. Savet Evrope je Inicijativu Koalicije za REKOM ocenio kao najbolju političku inicijativu za bolju budućnost svih sa prostora bivše SFRJ... Najskuplja faza je kampanja za prikupljanje potpisa. Međunarodna finansijska komisija će kontrolisati svaki utrošen evro i cent i time će biti anulirani svi mogući eventualni negativni komentari o trošenju novca – kao što se već dogodilo da se priča o nenamenskom trošenju, što je netačno. Predstavnicima članica KoREKOM-a je i ranije davan detaljno predstavljen finansijski izveštaj i nijedna članica Koalicije za REKOM nije imala ni najmanju zamerku ni sumnju u do sada utrošen novac. Izveštaj najpoznatijih međunarodnih revizorskih kuća koje su vršile kontrolu trošenja novca biće predstavljen na sajtu Fonda za humanitarno pravo«, rekla je Nataša Kandić.

koji je usvojen od strane Koalicije za REKOM i koji će biti podnet parlamentima i vladama postjugoslovenskih država, da kad političari tih država i vlada budu govorili o budućnosti, da možemo biti sigurni da nam se nedavna prošlost neće ponoviti«, objasnila je Nataša Kandić. »Kad god neki sudski proces počne ili se donese presuda, političari i javno mnenje države iz koje potiče optuženi, odnosno osuđeni, odmah zaključe kako sud selektivno primenjuje pravdu. Ali, kako doneti presudu kojom će biti zadovoljni i počinitelj zločina i njegova rodbina, i preživjeli zločina i njegova rodbina, a i rodbina ubijenih, kad optuženi uglavnom ćute ili lažu, svedoci optuženog ili očigledno lažu ili tvrde da se ničeg važnog za konkretan zločin ne sjećaju? Preživele žrtve zločina ili rodbina ubijenih svedoče tehnički izmenjenim glasom iza paravana i preživele žrtve i porodice ubijenih nikada se ne pogledaju u oči sa počiniteljem zločina i tako se nametne osećaj da se oštećeni nečega stide pa se zato skrivaju iza paravana«, požalio se Ibro Bulić, tužilac Tužilaštva Suda u Sarajevu.
Posle govora o važnosti saznavanja istine o svim zločincima i njihovim zločinima, kao i imena i prezimena svih žrtava, bez obzira na to koje nacionalnosti i veroispovesti su zločinci i njihove žrtve, i da se koliko sutra ne dogodi da se u toku obeležavanja nekog datuma otkrije da su naši heroji zapravo zločinci, Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, rekao je: »Smatram svojom, prije svega ljudskom obvezom da iskažem svoje žaljenje zbog stradanja svake nevine žrtve rata, bez obzira na to da li su Srbi, Bošnjaci, Hrvati ili neki četvrti«, nakon čega je usledio dug snažan aplauz. Gradonačelnik Vukovara, učesnik rata i zarobljenik srpskih snaga, rekao je da je »svoje boli i patnje oprostio, ali ih ne može zaboraviti«, a predstavnica jedne slovenačke NVO i delegatkinja u Evropskom parlamentu je poručila: »Nekada smo skupa živeli, pa tko može reć da posle tranzicijske pravde nećemo opet skupa živjet – u Evropskoj uniji!?«, što jasno znači: svi kaznite svoje zločince, pa će vaše države postati članice EU i opet ćemo živeti zajedno.

Zatim je nastavljen rad po grupama. Prva grupa se bavila sastavom i izborom članova REKOM; druga ciljevima i zadacima REKOM; treća ovlašćenjima i odnosom REKOM-a sa pravosuđem; četvrta, javnim zagovaranjem Inicijative za REKOM. Pošto su sve grupe radile istovremeno, a fizički odvojeno, svako je bio u jednoj grupi, u najvećem broju u istoj kao i prošli put – zbog afiniteta prema temi i kontinuiteta u praćenju, ali i što kvalitetnijeg

savlađivanja teme/problematike koje je učesnik slobodno odabrao da prati/savlada. Na svakom forumu autorka ovog teksta bila je u grupi koja se bavi ciljevima i zadacima REKOM-a.
I u toku rada ovog foruma među učesnicima su postojale nesuglasice i nedoumice.
U grupi koja se bavila ciljevima i zadacima buduće REKOM nesuglasice su nastale zbog skoro nepokolebljivog stava da REKOM treba da se bavi i istraživanjem odgovornosti i krivice za izazivanje rata, odnosno istraživanjem uzroka i

Nikola Džafo, Pazi, umetnost ne ujeda, galerija O3one

karakterizacije rata. Do konačnog usaglašavanja nije došlo ni kod nesuglasica (ponekad izraženih veoma oštrim rečima ili pretnjom nepristupanja Koaliciji, tj. napuštanja KoREKOM) da li reč genocid treba ili ne treba zameniti rečju zločin.
»Mi iz Udruženja žena Srebrenice i Žepe još nismo deo Koalicije za REKOM i ne znamo da li ćemo biti. Rečeno je da nije važno da li se ono što se dogodilo u Srebrenici zove zločin ili genocid. Mi iz Udruženja mislimo da je to važno. Svaki zločin jeste zločin, ali svaka žrtva nije žrtva«, rekla je predstavnica pomenutog udruženja.
»Pravo na istinu imaju pojedinci ali i društva, a svaka država je dužna da svoje društvo obavijesti o tome šta se dogodilo. REKOM će obavezati svaku jugoslovensku državu da svojim građanima kaže pravu istinu! Gospodo, ako ne koristite riječ genocid, možda ćete dobiti podršku nekih srpskih političkih elita i prikupiti neke možda vama važne poene, ali mi žrtve genocida vam nećemo dati podršku! Stiče se utisak da izbegavanjem reči genocid REKOM hoće da izvrši reviziju Međunarodnog suda pravde da je u Srebrenici genocid počinjen! Ako je tako, onda na forumu u Sarajevu neće biti potrebe da dođu porodice žrtava!«, opomenuo je Amir Kulagić (u genocidu u Srebrenici izgubio je sve muške članove u familiji), predsednik Udruženja roditelja djece ubijene u Sarajevu.
»Reč uzrok ima četiri značenja... Svako će neko od tih značenja tumačiti kako mu odgovara... Zato predlažem da se REKOM ne bavi uzrokom i time ko je izazvao ratove... već da se bavi time ko je kriv... Kada je utvrđeno ko je žrtva a ko zločinac, jasno je ko je i šta je uzrok za

I kada se ne slažu sa predlozima i kada iznose predloge, pripadnici srpske nacionalnosti, a posebno je to izraženo kod onih iz Republike Srpske, u svojim istupima imaju nešto ublaženiju nacionalno obojenu retoriku; međutim, u neformalnim razgovorima, a takvi su, uglavnom, u pauzama rada ili posle završetka radnog dela, rečnik postaje veoma oštar i dominira isključivost. Primer: u jednosatnom razgovoru, uz kafu i cigarete, predstavnik jedne NVO iz R. Srpske je rekao da »sve pedere treba ili ubiti ili proterati iz Srbije, pa neće valjda Srbija biti pederska država?«, a o nedavnim događajima u Sandžaku: »Muslimanima treba reći da se isele iz Srbije! Ako neće milom, treba ih isterati!« Ali, tu su njihove kuće, Srbija je i njihova država«, rekla sam. Tada je on objasnio da su Srbi iz R. Srpske najveći intelektualci i umovi među svim balkanskim narodima, a (prištinski) fakultet na kojem je diplomirao je najprestižniji među fakultetima svih jugoslovenskih univerziteta i to je valjda nekakva garancija da on, moj sagovornik, poseduje respektabilno znanje i respektabilnu logičku sposobnost rešavanja (društvenih) problema. »Studirali ste u Sarajevu? Nikada se nijedan sarajevski fakultet nije visoko kotirao. Tuzlanski jeste, tamo sam studirao i posle prešao u Prištinu, ali tuzlanski i sarajevski fakulteti nisu ni prineti prištinskim fakultetima, to svi znaju...«

skoro uvek može zaključiti na osnovu onoga šta govori i za šta se zalaže«, rekao je predstavnik jedne NVO iz Republike Srpske i to je naišlo na odobravanje većine.
I tako, svako začauren u svojoj pameti, ubeđenju i viđenju rešenja postojećih i budućih problema koje sadašnja i buduća REKOM treba da reši, nekako se došlo do suštine problema iskazanog u vapaju predstavnika dve NVO, članice Koalicije za REKOM: »Ne sme se dozvoliti da REKOM ne uspe! A to će se dogoditi ako ovako nastavimo! Ko će i kada formirati neku novu koaliciju za neki novi REKOM?! I da li će nekada nešto slično ovome ili ovakvo biti formirano, a zločinci umiru prirodnom smrću i nekažnjeni i umiru preživele žrtve zločina i umiru porodice ubijenih a da nisu dočekale i možda neće ni dočekati da zločinci budu kažnjeni!«
Da bi bar ublažila ako ne i anulirala nesuglasice i sukobe koji nastaju ne samo zbog nesporazuma oko definicije značenja i značaja pojedinih reči, Marijana Toma je objasnila da je »došlo do velikog nesporazuma, jer za nas je i genocid zločin, i drugi načini ubijanja su zločin, ali u određenoj situaciji kao što je Srebrenica – biće upotrebljena reč genocid«. To je umirilo sve prisutne u ovoj grupi i to je, uz naglašavanje da »REKOM neće i ne može biti zamena za sud« praktično bio i zaključak sednice.

»Tenkovska jedinica JNA je tokom povlačenja iz Osijeka prema Tenju srušila sve što se moglo srušiti! Moj muž, pravnik, radio je u pošti. Sa djecom sam izbjegla u Zaprešić; jedan sin, tada šesti razred, bio je obolio od multiple skleroze. Oko tri poslije podne su vojnici i dobrovoljci zajedno došli našoj kući i zalupali na vrata. Muž je otvorio i oni su rekli da mora poć s njima i da ne mora poneti dokumenta, pošto će se vratiti za pola sata. Vratili su se za pola sata, ali bez mog muža. Ni sada ne znam gdje je tijelo moga muža. Kada je počelo previranje u Hrvatskoj, koja je već proglasila i od mnogih država bila joj priznata neovisnost, mom mužu su rekli da od narednog ponedeljka ne mora da dolazi na posao ali da mora svakog dana biti kući, za slučaj da ga hitno pozovu na posao. Nismo imali što jesti, jer sam i ja dobila otkaz na poslu u Zaprešiću. A sve to jer smo hrvatske nacionalnosti! Vratila sam se u Osijek i zatekla kuću srušenu do temelja. Jedva sam nekako uspjela dobit potvrdu da je i kada moj muž ubijen i to tek pošto je jedna moja prijateljica svjedočila kako je moj muž ubijen, jer je to gledala: usne su mu zalijepili selotejpom i tukli ga dok nije preminuo a onda su ga bacili u rijeku. Ona je Srpkinja. Bila je hrabra i svjedočila je, iako je bila izložena strahovitim pritiscima i prijetnjama od strane Srba i ja sam joj na tome zahvalna.«
»U toku napada na Vukovar dvoje djece su mi ubili, a to su bila djeca tek pošla u školu. Kažu: ‘odgovoran je Slobodan Milošević’. Ne! Srpski narod je htio, tražio je i našao Slobodana Miloševića! Da nije bio Slobodan Milošević, našli bi nekog drugog Slobodana Miloševića! Slobodan Milošević je bio produkt želje srpskog naroda, SANU, srpskih pripadnika u vrhu JNA i u SPC! Političari iz jugoslovenskih država trebaju tražiti odgovorne i krivce za ratove u bivšoj SFRJ. Ovo što Koalicija za REKOM i REKOM hoće da urade, to je ipak niži rang nas koji tragamo za odgovornima i krivcima, a po mom mišljenju su ovi koje sam pomenula istovremeno krivi i odgovorni!« (usledio je dugotrajan frenetičan aplauz).
»Ja sam Srbin, ali u Kistanjama su mi Srbi srušili kuću kada su čuli da sam protiv politike Slobodana Miloševića, politike hrvatskih Srba i svih drugih Srba – a skoro svi Srbi u Hrvatskoj i Srbiji su bili za Miloševićevu i svoju politiku – a to je ista politika! Znači, Srbi su meni, Srbinu, srušili kuću zato što sam bio protiv njihove i politike Slobodana Miloševića, ali i zato što sam i dalje i uprkos svemu što se u Hrvatskoj događalo i što su Srbi mrzili svakog ko nije Srbin i Srbe koji su protiv politike Slobodana Miloševića, bio u prijateljstvu sa Hrvatima i muslimanima. Kada su Srbi pobjegli... Jeste, pobjegli su! Nisu oterani! Pobjegli su, jer su znali šta su sve počinili Hrvatima! Nisu protjerani! Pobjegli su! Kad su došli Hrvati, ubili su mi oca i majku i dva strica, zato što su Srbi. Ja vama riječima ne mogu opisat svoju bol! Sad mi Srbi kažu: ‘kako možeš ne mrzit Hrvate a ubili su ti oca i mater i stričeve?!’ Hrvati me pitaju: ‘kako možeš ne mrzit Srbe a prvi su započeli rat i srušili su ti kuću?!’ A ni Srbi ni Hrvati ne shvataju da su oni isti po zločinu i da među takvima nema razlike! Ja sam i dalje u prijateljstvu i sa Hrvatima i sa Muslimanima. Ali, ja vama ne mogu opisat svoju bol.«
»Moja majka je rodila nas sedmoro. Ubijena je u Medačkom džepu – samo zato što je Srpkinja. Oni koji su je pronašli kasnije su mi rekli da nije imala pola glave, jedno oko, tri prsta i da je posle strašnog mučenja ubijena motkom. Vidio sam zločince koji su mučili i ubili moju majku. Vidio sam ih u Vrhovnom sudu, kada je izricana presuda. Osuđeni su na po sedam godina, ali im je kasnije kazna umanjena. Sudije su smatrale da zločin koji su zločinci počinili nije velik i da zato kazna ne može biti velika. A zločincima nije bilo žao i nisu se kajali!«
»Moj muž je Hrvat, ja sam Hrvatica. Tokom srpskih napada na Gospić, moj muž je osnovao diverzantsku jedinicu sa namerom da brani grad. Međutim, kada je vidio da Hrvati čine zločine nad Srbima civilima i kada mu je naređeno da ubije neke srpske civile, on je to odbio i zauvek je skinuo uniformu Vojske Hrvatske. Ali je uporno i revnosno zapisivao sve podatke o zločinima nad srpskim civilima i zarobljenim srpskim pripadnicima JNA i poslije rata je o tome svjedočio pred hrvatskim sudovima. Onda su krenule strašne prijetnje. Prijetili su mu Hrvati. Obratio se Haškom tribunalu i postao zaštićeni svjedok i vratio se u Gospić. Bili smo ubjeđeni da niko ne zna da je on zaštićeni svjedok, ni da je bio u Hagu. Međutim, znali su. Podmjetnuli su mu bombu u auto i poginuo je. U autu je bio naš mali sin, ali nije povrijeđen. Mene danonoćno čuva policija, jer hoće i mene ubiti! Vjeruju da dosta znam i da ću protiv njih svjedočiti!

* Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava na području nekadašnje SFRJ.