Srpska politička fantastika

Jedna imaginarna izložba

Takva izložba, uz široke društvene rasprave o nedavnoj prošlosti, dala bi osnova jednom novom identitetu, koji bi svoje pravo građanstva potražio u Evropi

U julu 2015, na dvadesetogodišnjicu masakra u Srebrenici, planirano je da Srbijom prođe postavka muzeja žrtava genocida, sagrađenog u sklopu kompleksa Memorijalnog centra u Potočarima, na kojoj će biti prikazani predmeti nastradalih i streljanih Srebreničana. Postavka će obići mnoge gradove kako bi posetioci bili u prilici da izraze saosećanje, žalost i kajanje zbog užasnih zločina čiji su poslednji materijalni trag (i sudski dokaz) upravo ti izloženi predmeti i dokumenti, pronađeni u masovnim grobnicama tokom ekshumacija 1996–1997. Značaj te izložbe utoliko je veći za posetioce što je poznato da su vinovnici tih zločina njihovi sunarodnici, pripadnici prethodne, u istoriji zalutale generacije, bolesno opsednute kartografijom i iscrtavanjem novih granica.

Lični predmeti kao artefakti

Izloženi artefakti su zapravo obični lični predmeti i porodični dokumenti u vidu fotografija, porodičnih albuma, naočara, ličnih karti, prstenja, novčanika, kakvi se mogu videti i u drugim muzejima takve vrste, kao što su Muzej holokausta ili stalne martiromanske postavke u Jad Vašemu ili Aušvicu. Očekuje se da će, uz obilnu posetu i na hiljade posetilaca, izložba dati neophodan podstrek javnoj savesti u suočavanju sa prošlošću, kako je ne bi i dalje oblikovale mitotvorne sile koje se javljaju kao surogat istine u zemlji koja je, poput Srbije, sklona da gaji »kulturu zaborava i poricanja«.
Genocid u Srebrenici, stekavši status svojevrsnog tabua u javnoj sferi, postao je i izvor traume celokupnog nacionalnog bića i identiteta – kolektivnog identiteta, pošto Srbija kao politički nezrelo, predmoderno društvo samo takvim identitetom i raspolaže. Identitetom kao zgusnutom, idealizovanom istorijskom projekcijom sebe same, zapravo predstavom proizvoljne skupine ljudi koji su određeni isključivo horizontalnim determinantama, odrednicama etničkim, rasnim i religioznim, a ne vertikalnim, tj. duha i individualnosti. Izašavši iz ratova kao gubitnik, istrošenog nacionalnog koncepta, bez budućnosti i identiteta (osim zločinačkog, obeležena žigom nacije odgovorne za genocid), Srbija je, poput Nemačke nakon Drugog svetskog rata, pribegla oprobanim defanzivnim strategijama ćutnje, poricanja i zaborava, čije se trajanje danas već meri decenijama. Duboko traumatizovano društvo to od sebe krije kao bolesnik koji umišlja da je zdrav; no nezaceljena rana (neprevaziđena prošlost) svakim danom sve dublje tišti i pacijent pada u stanje koje je najsličnije onom što uporno nastoji da potisne – prelazi u stanje stupora ili katatonije, simbolično zauzimajući nepokretni stav žrtava pokopanih u masovnim grobnicama. Prema klasičnoj definiciji, traumu odlikuje nesklad između afekta, to jest senzibilnosti i kognitivne predstave koju traumatizovani subjekt nosi u sebi: trauma je »dezorijentisano osećanje o onome što se ne može predstaviti, ili fingirano predstavljanje onoga što neko zapravo ne oseća« – Lakapra (LaCapra). Ta izložba, sa predmetima srebreničkih žrtava, njihovim imenima i osnovnim podacima, mogla bi stoga biti od neizmerne pomoći upravo ovdašnjoj javnosti pri preko potrebnom procesu ozdravljenja i kritičkom razmatranju prošlosti; to bi svakako potpomoglo integrisanju Srbije sa susedima s kojima je donedavno ratovala i prihvatanju novog, evropskog identiteta.

Nažalost, takve izložbe neće biti

No, nažalost, do te izložbe neće doći, ni te jubilarne 2015. godine ni bilo kada, jer su predmeti srebreničkih žrtava, po nalogu suda u Hagu, uništeni još 2005. godine. To je učinjeno »iz higijenskih razloga«, kako glasi obrazloženje tužilaštva, a da cinizam bude veći kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu.
Reči Tilmana Zilha (Zülch), predsednika Društva za ugrožene narode, koji je uništenje ličnih predmeta nađenih u masovnim grobnicama nazvao »užasnim skandalom«, rekavši takođe kako je time žrtvama i njihovim najbližima »drugi put učinjena velika nepravda i naneta velika bol«, samo su jedan, manji deo istine: ako neko treba da žali zbog uništenja tih predmeta to su potencijalni posetioci te imaginarne izložbe, sugrađani i potomci zločinaca – mi, građani Srbije. Samo na takvom mestu mogućna je identifikacija sa žrtvama, potpuna i bez ostatka, no ne u frojdovskom ili lakanovskom smislu »prisvajanja drugog«, nego je sad reč o identifikaciji koja je spremna da sačuva sve razlike tog »drugog«; identifikaciji gde se etičko spaja sa psihološkim. Zamislimo da je pred nama običan novčanik ili tabakera, sa osnovnim podacima o vlasniku, godinama njegovog rođenja i smrti; mogućno je radom imaginacije zamisliti vlasnika tog predmeta, čak se delimično uživeti u njegovo iskustvo žrtve, ali uvek ostaje izvestan suvišak koji podvlači prisustvo različitosti – ostaje svest o drugom, različitom ljudskom biću, što nikad ne dopušta potpunu identifikaciju s njim (kao na filmu ili u pozorištu). Upravo ta različitost dopušta da žrtvu sagledamo ne više kao psihološku kategoriju, nego i kao društveno i etičko biće, kao drugog sa kojim saučestvujemo; njegova rana, njegova bol postaje i naša, ono neprerađeno istorijsko nekad nije više centar traume. Reč je o nekoj vrsti »heteropatske identifikacije« (sintagma Maksa Šelera), gde uvek ostajemo svesni jedinstvenosti tog »drugog«.

Torzo Evrope

	Zoran Janić