Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Nekoliko meseci pre najavljenog sticanja statusa kandidata bezbednosna situacija u svetu za trenutak je ogolila zatamnjene vojne, ekonomske, i druge strateške veze sa pojedinim zemljama, dugogodišnjim neprijateljima ljudskih prava, Evrope i ostatka zapadnog sveta. Sjedinjene Američke Države i neke od zemalja EU, uz mandat Saveta bezbednosti UN i na poziv Arapske lige, pokrenule su vojnu operaciju protiv tradicionalnog srpskog saveznika Libije, dok sa drugim prijateljima Srbije protežu ratne mišiće, stavljajući hitno na dnevni red operaciju pranja prljavih ruku i zatrpavanja kanala upletenosti u dilove sa dežurnim svetskim barabama.

Dve godine ranije Boris Tadić je bio jedini evropski predsednik koji se odazvao Gadafijevom pozivu i sa sobom poveo svoje gardiste, da zajedno predvode paradu vojne snage kojom je Libija tada obeležavala 40 godina pukovnikove diktature. Istom vojnom silom porodica čuvara revolucije danas ucrtava budući položaj starog pukovnika u novom libijskom poretku, čiji temelj već armiraju tela, kako se navodi u medijima, preko 8.000 ubijenih Libijaca. Srbija je, kao najveći izvoznik oružja na Zapadnom Balkanu, tokom 2010. dodatno produbila vojno-ekonomske veze sa Gadafijevim režimom, potpisavši ugovor o izgradnji nove vojne bolnice, jačajući strukture pukovnikove ubilačke mašinerije.
Tokom devedesetih, Gadafijev režim je koristio plaćenike režima Slobodana Miloševića kako bi bombardovao tadašnje pobunjeničke pozicije jer, kako se navodi, libijska vojska ni onda nije uživala pukovnikovo poverenje. Koliko su čvrste bile tadašnje veze, što u dovoljnoj meri govori i o postojanju dobrih osnova za današnje odnose dve zemlje, govori podatak da je, birajući između bosanskih i kosovskih muslimana sa jedne i Slobodana Miloševića sa druge strane, Gadafi birao da stane na stranu najslavnijeg srpskog zločinca. Da to nije tek neka rekla-kazala priča govori i činjenica da je ministar odbrane Šutanovac, pre nekoliko dana, bio prinuđen da javno demantuje navode da srpski avioni operišu po libijskom nebu.
Pukovnik Gadafi je bio važan i zbog nedvosmislene podrške koju je pružao srpskim vlastima u borbi za zavisno Kosovo. Prema pisanju medija sa nedvosmislenim autoritetom, Gadafi je prošle godine ponizio kosovsku delegaciju na čelu sa nedavno izabranim predsednikom Pacolijem, tražeći od njih da igraju i pevaju usred pustinje, gde su tek stigli da ga privole da odustane od podrške koju daje Srbiji, i prizna najmlađu evropsku državu. Kada je pesma prestala, pukovnik je članove delegacije otpratio nazad kući, uz opasku da mu ne pada na pamet da prizna zapadnjačku pudlu Kosovo.

Ipak, gotovo istovremeno, posmatrano sa istorijske distance, sa događajima u Bahreinu, savezniku SAD u regionu, čiji glavni grad Manamu trenutno čuvaju trupe drugog američkog prijatelja Saudijske Arabije (koje i same primenjuju prekomernu silu protiv građana Bahreina), iranski zamenik ministra spoljnih poslova za evropska pitanja Ali Ahani posetio je Beograd. Tokom te posete, polovinom januara, pretresajući sa srpskim predstavnicima najnovija dešavanja u regionu i na međunarodnoj sceni, Iran je istakao spremnost da učestvuje u rešavanju problema na Balkanu. Raspravljalo se i o produbljivanju ekonomskih veza, iranskom nuklearnom programu, nepravednim rezolucijama međunarodne zajednice prema Iranu, navodno dobroj saradnji te zemlje i međunarodne atomske agencije.
Najdalje je, ipak, otišla parlamentarna grupa srpsko-iranskog prijateljstva koja je, vatreno raspravljajući sa Ahanijem o poslednjim regionalnim i međunarodnim zbivanjima, podvukla pravo Irana da, kako javljaju tamošnji mediji a ovde niko nije demantovao, »uživa u svojim mirovnim nuklearnim dostignućima«. Ukoliko bismo i poverovali u to da Iran ima samo najbolje namere obezbeđivanja energetske bezbednosti (za zemlju koja je jedan od najvećih izvoznika nafte i prirodnog gasa na svetu), ipak ne bismo mogli da se otrgnemo barem utisku koji ostavlja podsećanje na slike uništenih atomskih reaktora u Japanu, o čemu je u ovom slučaju, naravno, smešno i govoriti. Te dve činjenice se, podrška članova srpskog parlamenta i posledice nuklearne katastrofe u Fukušimi, baš kao i pomenuta previranja u Bahreinu, gledano sa istorijske distance – odvijaju istovremeno.
Samit nesvrstanih zemalja povodom pedesete godišnjice pokreta, koji treba da se održi u Beogradu, kako je planirano, pod sponzorstvom svrgnutog egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka, ipak nije doveden u pitanje. Ne dovodi se u pitanje ni dolazak predsednika Putina, dan pre obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja, sa potencijalom da dodatno pokoleba spoljnu politiku Srbije. Izvesno je, međutim, da su evropske integracije Srbije dovedene u pitanje. Evropski zvaničnici su, kako prenose mediji, nezadovoljni učinjenim napretkom Srbije u gotovo svim ključnim oblastima napredovanja ka EU. Pored izostanka borbe protiv korupcije, jedinstvene reforme pravosuđa po meri ukusa BIA, kršenja odredbi SSP i prelaznog sporazuma zbog sukoba sa sporazumom koji je Srbija potpisala sa Rusijom, ali i zbog, kako se posebno ističe, stalnih nastojanja Srbije da paralelno igra na nekoliko (spoljnopolitičkih) frontova.