Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Objavila je Vlada srpska jedan dokument, 20. 01. 2011, koji je naslovljen patetično »strategija« i tiče se dijaspore, odnosno delova našeg naroda koji živi u drugim državama – koje Srbija zvanično priznaje. U početku se oko tog dokumenta ćutalo, a onda je došlo do zbrke, i to povelike, i nevolja koje nisu male. Kada je nedavno Vlada Republike Crne Gore uputila oštru notu srpskoj Vladi pokazalo se da ovo nije nimalo ugodno: može li srpski narod da bude konstitutivni narod u svakoj državi i kako to postići a da ne bude neki zov Srbima da budu i ostanu »na okupu«, odnosno nije li to ona ista Miloševićeva politika a bez Miloševića – je li to neko novo »načertanije«? Zabuna je tu, ali komentara iz Vlade nikako nema. Vlada je počela da »vadi« iz teksta delove, kako bi se nekako izvadila iz bule. To, međutim, ne ide lako jer carska se lako ne poriče. Ta se »strategija« naravno nekima dopala – M. Dodiku u BiH posebno – ali uzbuna u susednim državama se ne smiruje. Niko se nije setio proste istine – šta će biti ako Vlada Crne Gore bude zahtevala da Crnogorci u Srbiji budu konstitutivni narod u Srbiji – pa redom iz Makedonije i drugih država te same BiH koja bi za Bošnjake mogla isto da zatraži u Sandžaku. Iz nedavne prošlosti dosta toga znamo, ali mnogi ne znaju kako smo prošli – još nisu čuli. Nešto je krenulo i Vlada Crne Gore, odnosno Crnogorska pravoslavna crkva već otvara parohije u Vojvodini pored »žive« SPC. Niko do danas nije izmislio bolju teoriju od one da manjine budu »most koji spaja države i narode«. U suprotnom, biće svađe i kavge jer svi će hteti da budu konstitutivni negde i nekako. Da je to tako pokazuju i reagovanja iz državnih struktura susednih, ali i pozdravi nacionalista iz tih zemalja koji kao da su to jedva čekali – imaće svog konstitutivnog neprijatelja. I to u kući, a onda zna se šta sledi – gledali smo to i u Hrvatskoj i drugde. I to godinama u vreme ratova na Balkanu. Iz ćorave neke strategije posledice su, zna se – ćorava posla. Stoga je, da bismo se izvadili, potrebno ne samo vaditi delove dokumenta sa sajta nego odbaciti ovaj dokument na vreme.
Famozna rekonstrukcija Vlade je pokazala da za to nismo sposobni i ako krene kako je krenulo đavo lično će nam biti kriv.

suseda naših – odakle su se javljali brojni problemi. Posebno finansijske prirode, jer godinama gledamo kako sveci blago dijele na štetu države i samih crkava i verskih zajednica, posebno onih koje nisu imale sreću da budu »tradicionalne«. Mudraci koji su pisali Zakon o crkvama i verskim zajednicama smislili su neke koje su »tradicionalnije« i po tom zakonu i blago dijele. Sada njima slični hoće i Bošnjacima da izaberu Savet nacionalne zajednice i to iz Beograda – to nikako ne može. To stvara napetosti za koje i oni snose krivicu. Ostalo je zaista nevažno – neka se devojke i žene islamske vere oblače kako hoće jer biće takvih koje hoće »hidžab« ali i takvih koje to neće. Neka im bude, jer jedno je vera a drugo politika – posebno ona loša. Srbija mora biti država svih svojih građana i stoga su za napetosti u Sandžaku mnogi krivi – niko ne oslobađa krivice ni prvake IZ koji su dopustili da ih podele. Imamo dve IZ u Srbiji i one se glože. Muftija beogradski, poštovani Jusufspahić, pita se da li su posle Miloševića profitirali pravoslavni fanatici i mirno odgovara – »I šta fali i da jesu, i oni su ljudi, odnosno narod«. Jeste, to lepo zvuči, ali fanatika ima u svim religijama i svim konfesijama, kao što ih ima i među političarima. Tu je problem. Od toga nas neće izbaviti te njihove ćorave strategije kakve nam se nude.
Time će se problemi komplikovati ako se već nisu dovoljno iskomplikovali u Srbiji kakva je danas.

Razvlašćeni i raščinjeni vladika SPC Artemije sišao je u beogradske katakombe i sad se svi pitamo Quo vadis? To je onaj roman H. Sjenkjeviča koji je palio našu dečačku maštu – o prvim hrišćanima koji su utočište našli u rimskim katakombama da se spasu progona. Nema u Beogradu katakombi i ovo je loša politika grupe monaha koji zadaju muke patrijarhu Irineju, ali i društvu. Ima takvih »katakombnih crkava« i drugde u Evropi ali njih niko ne goni već oni teraju jednu politiku koja dobra ni njima doneti neće. Iz njihovih redova se čuje da smo mi ugroženi od bezbožne Evrope. Nedavno je jedan od tih »revnitelja« mirno izjavio povodom eventualnog dolaska pape rimskog u Srbiju – citirajući u prilici famoznog Marka Efeskog – »Mi papu smatramo jednim od patrijaraha, ali kada bi bio pravoslavan«. Na to se požalio i patrijarh Irinej za vreme nedavne posete Americi (Pravoslavlje, 1. 03. 2011) rekavši: »Znamo da neki nisu razumeli odluke naše crkve koje se odnose na bivšeg episkopa Artemija«. Istini za volju, te odluke nisu razumeli mnogo ni u državi ni u SPC i nastavljaju svoje »igre« u vezi s njima. Artemija ne podržavaju samo monasi »revnitelji« već i dobar deo laika u političkoj sferi.
Ta se igra nastavlja i malo se ko pita dokle će to ići – važno je da se nastavi politička »igra« i u državi i u Crkvi.