Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Građani Srbije su se u martu, među brojnim, pretežno opterećujućim događajima iz njihove mučne prošlosti, podsetili na dva koja su izazvala kontroverzna osećanja: atentat na Zorana Đinđića i smrt Slobodana Miloševića

Pre osam godina, dvanaestog marta, ubijen je premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Predstavljao je simbol nove nade i bio pokretač optimističke vere da će Srbija biti organizovana po jednostavnim funkcionalnim obrascima koji bi podrazumevali vladavinu zakona, pravnu i materijalnu sigurnost, oslobođenje od stega prošlosti i pravo na dostojanstven i miran život.

Premijer je posedovao veliku ličnu energiju kojom je pokušao da probudi uspavano stanovništvo i zdrave poglede usmerene ka budućnosti kojima je želeo da izleči sve teško zatrovane mržnjom i opterećene bolnim iskustvima mučne prošlosti.
Usmeravao je ljude da gledaju unapred, podsticao ih da poveruju u sebe i da prihvate zahteve realnosti. Nudio je obična, životna pravila, verovao da ga građani razumeju i da će na pravi način iskoristiti šansu koja im je pružena. Ništa se nije dogodilo onako kako je zamišljao da treba da se dogodi. Prekinut je njegov život i prekinuta je vizija novog srpskog puta.
Osam godina posle atentata, ljudi koji razumeju patološku dinamiku anomičnog državnog sistema Srbije okupili su se da se podsete dela pokojnog premijera ali i da pokažu

Nekolicina prijatelja i bliskih saradnika poznatim frazama opisivala je njegov patriotizam i hrabrost, očekujući da istorija donese konačan sud o njegovom delu. O strahotama koje su proživeli građani Srbije dok je gospodario njihovim životima sud izriče nevesela svakodnevica. Posledice njegovog delovanja osećaju se i danas. Izazvao je tektonski društveni poremećaj koji se još nije smirio.
Ljudi koji nikada nisu ostvarili komunikaciju sa realnošću ni živeli u sadašnjosti već u falsifikovanoj prošlosti stajali su kraj njegovog groba i lamentirali nad vremenom koje su upamtili kao doba ekonomske sigurnosti jer je u periodu najveće inflacije moglo da se preživi mesec dana sa nekoliko ondašnjih nemačkih maraka. Ljudima naviknutim na preživljavanje ne treba budućnost, oni se iz sadašnjosti jednostavno izmeštaju u virtuelnu prošlost koju pamte kao vreme sigurnosti iz kojeg su izašli živi.
Između grupe željne sigurnije budućnosti i grupe ušančene u prošlosti smestila se većina građana Srbije. Zaglibljeni u sadašnjosti čiju socijalnu dinamiku ne razumeju, ispunjeni strahom od sutrašnjice i poraženi iskustvom iz prošlosti, funkcionišu na dnevnom nivou.

Građani kao najbrojnija i najnekoherentnija društvena grupa nisu povezani ni ideološki ni interesno. Imaju privremene i povremene međusobne konekcije. Plaše se svega i svakoga. Ne vraćaju se u prošlost, ne vide budućnost. Svakog jutra se iznova pripremaju za sadašnjost. Nemaju poverenja u sebe, još manje u druge. Realnost detektuju prema aktuelnoj emotivnoj konstelaciji. Sebe definišu kao nestranačke, poštene ljude. Gnušaju se politike, a političari su im »svi isti«. Znaju da ništa ne valja ali nisu spremni da minimum ličnih potencijala ulože u zajedničke aktivnosti. Za mnoge od njih je najveći stepen društvenog angažovanja da sms porukama odluče ko će biti isključen iz nekog rijaliti šoua. Neki zlurado očekuju da »ustane kuka i motika« i zbriše »bandite« sa vlasti. Sebe ne vide u ulogama nosilaca imenovanih oruđa.
Iznad svih kategorija građana lebdi politički i ekonomski establišment čvrsto uvezan ličnim interesima. U njihovim mentalnim matricama ne postoji zapis o zajedničkim aktivnostima čiji bi cilj bio da se omogući većini građana da zadovolje sopstvene interese. Prema državi se odnose kao prema apstraktnom pojmu za dnevnu upotrebu. Između apstraktnih pojmova i ličnih ciljeva proviruje sutrašnjica kao velika nepoznanica.