Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Da li su predstojeći strateški sporazum sa Rusijom i ruski krediti novo pribežište vlasti koja se boji da kandidaturu za EU neće okončati do izborne kampanje?

Rusija, zemlja ogromnog prostranstva, zemlja dva kontinenta, velikog i raznovrsnog prirodnog bogatstva, mnogonarodna, sa najvećim svetskim talentima u umetnosti, nauci i sportu, imperija sui generis, teško da u nečemu zaista može zavisiti od Srbije. U stvari, jasno je da Srbija nije u vidokrugu njenih vitalnih interesa, u mnogo čemu Rusija bi mogla sama sebi biti dovoljna. Pa čemu onda tolika zainteresovanost velike Rusije za našu stvar? I zašto je ta zainteresovanost toliko uznapredovala otkad je na njeno čelo došao Vladimir Putin?

Ako ostavimo zakratko po strani sve obostrano podgrevane recitacije o istorijskim vezama, ljubavi ruskog i srpskog naroda, jezičkoj bliskosti itd., itd., ali i sumnje u Putinove dobre namere, jasno je da je Srbiji, ne samo zbog politike oko Kosova, Rusija potrebnija nego obrnuto.
Da je tako, pokazuje odlična saradnja političkih elita dve zemlje, bolja nakon Miloševića nego pre njega, devedesetih. Kako je to moguće?
Propast realnog socijalizma i smanjivanje dominacije Moskve uveli su formalno višestranačje u Rusiji koja se ideološki više pozivala na carističko-pravoslavnu nego na komunističko-ateističko-antifašističku tradiciju, pokušavajući da kroz sopstveni model demokratizacije potisne sećanja na blisku prošlost. Taj model je trebalo da liči na zapadno-demokratski model, ali ne i da to zaista bude. Ne samo zbog tzv. tranzicije, političke i ekonomske, već zbog interesa onih koji su hteli da se u novoj fazi uspešno spoje stari akteri i nove navike. Iako u mnogo manjem obimu i u ratnom haosu, slično se događalo i u Srbiji. Ali, Rusija 1990-ih je bila poražena strana u višedecenijskom hladnom ratu i mnogo dužem antagonizmu hrišćanskog Istoka i Zapada. Dolazak pravog predstavnika tranzicione političke elite, Vladimira Putina, i postepena realizacija njenih ambicija, pametno iskorišćavanje glavnih ruskih ekonomskih aduta, vratili su je na svetsku scenu. Proklamacija DOS-a iz 2000. godine o evrointegracijama Srbije bila je zgodan mamac za građane željne promena, ali je do danas ostala uglavnom stvar za arhivu. Ni sva očekivanja prozapadne strane DOS-a – one Đinđićeve, nisu ispunjena, a nakon atentata ruska opcija za srpsku vlast postaje sve privlačnija. Ne bi trebalo zaboraviti ni možda presudnu ulogu Rusije u ubeđivanju Miloševića da prizna poraz ni čuveni razgovor utroje (Ivanov, Milošević, Koštunica) u Vili Mir, 6. oktobra 2000.
Kosovo je bilo nova šansa i povod za konačni sukob tzv. demokratskih snaga. Rusija i tu »preuzima odgovornost« i drži je do današnjeg dana...
Vremenom je postajalo jasno da je od promena ostala samo delimična revizija Miloševićevog modela političke i ekonomske tranzicije, a broj i bogatstvo starih i novih tajkuna vremenom su se uvećavali. Zato danas ne bi trebalo da nas čudi lako uspostavljanje bliskosti sa Putinovom ekipom, »prepuštanje odgovornosti«, očekivanje ruskog melema za srpske rane. Ako čitate delove knjige Putinova Rusija Ane Politkovskaje (koja se smatra jednom od žrtava Putinovog režima), o ruskoj privatizaciji, odmah ćete pomisliti da tu ima previše sličnosti sa našim privatizacionim skandalima i demonstracijom moći nove elite. I mi smo se, baš kao i Putin, otarasili tajkuna sa političkim ambicijama, obezbedivši im prethodno brzo i lako bogaćenje. Naravno, Putin je postmoderni samodržac, a naši moćnici 21. veka, nekad Koštunica, danas Tadić, a sutra, možda, Nikolić, uz sve razlike između njih, današnji su ili budući šverceri vlastitih programa i obećanja. Danas vidimo da ni Koštunica nije legalista, niti je Tadić uveren u evropske vrednosti, baš kao što ni Nikolić nije ordinarni srpski nacionalista, kakvima su se godinama pa i decenijama predstavljali. Za razliku od prve dvojice, Putin nikada osobito ne poteže demokratiju, ljudska prava i te fine stvari, sem kada je tamo gde toga ima više nego u Rusiji. Formalna legitimacija, u demokratskom svetu – tzv. politička korektnost, nije njegov argument. Ona je tek nužno zlo, pravi argumenti su drugde. Za razliku od svojih srpskih kolega, on ih ima. Pukovnik KGB, on se bez posledica legitimisao kao savremeni simbol ruske veličine i svih njenih atributa. Od Ivana Groznog, Petra Velikog, Romanovih, do Staljina, borbe protiv Hitlera i velike pobede. Danas zato niko ne smatra neprirodnim, sem malo njegovih javnih kritičara kod kuće, što kaže da je za njega »vera iznad svega«.

Nakon ove najnovije Putinove posete Beogradu kao da je sve jasnije da je za srpske političare on jedini lider na kojeg bi želeli da liče. Izgleda da su spremni da mu ponude sve. Što misle da je njihovo. Inače šta znači Tadićevo »da nema granica u ekonomskoj saradnji Srbije i Rusije«? Šta to uopšte znači, kad granica – jasno je rečeno – ima sa ruske strane? To su, kaže Putin, interesi Rusije. Putin je, uz podgrevanje nade da će Južni tok za par godina postati realnost, proširio ambicije na celokupnu srpsku energetiku, obećavajući da će Srbiju učiniti energetskim čvorištem regiona. Nakon niza konkretnih sporazuma, za par meseci Srbiju čeka pravi izazov: potpisivanje ugovora o strateškom partnerstvu sa Rusijom. Još se ne zna šta konkretnije taj sporazum najvišeg nivoa može da znači, ali je pomenuto u najavi posete, pa ubrzo nestalo, da Putin očekuje potpisivanje jednog bezbednosnog sporazuma.
Poseta Putina Beogradu pokazala je svu ležernost jednog pokrovitelja: u crkvi je pričao kako je sve prolazno, a da nas samo duhovno nadživljava, u skupštini da ima suviše partija, da ulazak Srbije u NATO znači okretanje nuklearnih projektila i ka Srbiji, i da je »jasno i okruglo kao pomorandža« da je Srbiji bolje da bude manjinski partner u Južnom toku! Umesto da primi počasni doktorat BU za koji su glasali svi članovi univerzitetskog Senata, otišao je na fudbalsku utakmicu svog omiljenog kluba. Dok mu je stadion klicao, pored njega je sedeo lojalni pristalica, bajker iz Niša koji je tog dana »doneo muštuluk« pred palatu Srbije, vozeći se na jednom točku.
Sve to može danas samo Putin, Obama nikada sebi ne bi uspeo da priredi takav provod ni u Keniji.
Red je da pokušamo da odgovorimo na pitanje – čime je to Srbija osobito zaslužila da bude strateški partner Rusije, kako to žele naši lideri? Reklo bi se najviše svojim unutrašnjim nevoljama od kojih su neke postale svetska tema. Preko srpske borbe za Kosovo ili dobre nagodbe oko njega, Rusija u političkoj igri ostaje s nogom u vratima EU i nervira američku diplomatiju svojim »betmenovskim« ponašanjem. Putin, znamo to, želi svetsku arenu. Zavisnost EU od ruskih gasnih tokova samo ga delimično zadovoljava. EU je još bogata, ona plaća i Rusija ne može da ostvari bitan uticaj na njene unutarpolitičke prilike. Preko primera Srbije, buduće članice EU, pokazuje, međutim, kako i to može.