Šta može da probudi vlast iz letargije u kojoj se nalazi puna 32 meseca otkako se zabarikadirala u nedodirljivosti partijske države?
Da li upozorenje Vensana Dežera, šefa delegacije EU, da postoji velika mogućnost da Srbija do kraja 2011. ne postane kandidat za prijem u EU i da javnost ne bi trebalo da deli optimizam političara može biti podsticaj za akciju? Da li je ta injekcija buđenja poseta ruskog premijera Vladimira Putina Beogradu ili pak najavljeni miting SNS-a koji preti da će u Beograd dovesti sto hiljada ljudi koji se neće razilaziti dok ne izdejstvuju prevremene izbore? Naša vlada se ne oglašava, ali njeno ćutanje je rečito. Što je bliži trenutak za procenu komisije EU o tome koliko je Srbija reformisala svoje institucije, ona deluje sve haotičnije. Slabe institucije, mnogobrojna, a nestručna birokratija, štrajkovi profesora, lekara i ojađenih radnika i sve to u opterećujućoj senci nekažnjenih zločina i pljačke svedoče o ekonomskoj i društvenoj krizi i zatrovanoj atmosferi u Srbiji. Zasad nema znakova da vlast namerava da život učini snošljivijim i u njega unese racionalnu perspektivu.
Bilo je krajnje neodgovorno govoriti o Srbiji kao lideru na Balkanu, a da se kasnije pokaže da zemlja nema nikakvu strategiju razvoja, pa nam sada Svetska banka piše Ekonomski memorandum, umesto da to čini naša rekonstruisana vlada koja ionako ima suviše veliki broj ministara, ali očigledno »opšte prakse«. Stručnjaci Svetske banke odmah su rekli da će mnoga rešenja koja budu ponudili tokom leta imati političku cenu. Nevolja je što ovde niko ne želi da tu cenu plati, jer je ulog uvek samo vlast i primitivno ulagivanje biračima.
Prilika za ozbiljnu raspravu o tome kako da se Srbija izvuče iz ekonomske i kulturne zaostalosti nije iskorišćena ni u parlamentu, kada se debatovalo o rekonstrukciji vlade. Rasprava je bila zapenušana do paroksizma, ali i neverovatno ispod potreba vremena i zahteva zemlje u krizi. Samo je Vesna Pešić iz LDP-a uzalud predlagala da se strateški misli, što je bio glas vapijućeg u pustinji kojom besni orkanski vetar mržnje prema protivniku na vlasti. Svojom agresivnošću i oveštalim »stručnim« opaskama koje su ciljale na krađu i korupciju, istovremeno dobro pazeći da ne demontira partijsku državu, opozicija je mogla samo da izazove beznađe. Ona kao da je poručivala »nemoj da glasaš za mene«.
Nažalost, stranke na vlasti nisu iskoristile priliku da se pokažu kao alternativa, tako da je parlament, uprkos neverovatnoj količini gnevnih reči, u nedostatku racionalnih ideja mogao da pokaže samo mlitavost. Ništa bolja situacija nije ni sa vlašću. Ona se zaklanja iza dvostrukih vrata. Iza partijske države i pravila o ćutanju o onome što radi, tako da su novinari i građani u potpunoj magli. Ipak, nešto se zna. Na primer, da državna administracija nije uradila najvažnije poslove koji obezbeđuju sticanje kandidature za članstvo u EU. Tačno je da je sedamdeset odsto zadataka ispunjeno, ali onih trideset odsto nije, a upravo je tu ključ koji otvara vrata EU. Zapleli smo se u skandaloznoj »reformi« sudstva, a nova bruka desila se kada je obelodanjeno da je u izboru tužilaca učestvovala Bezbednosno-informativna agencija, što je naš doprinos teoriji o korisnosti primene staljinističkih metoda u procesu evrointegracija.
Među nezavršenim poslovima su restitucija, udari na nezavisna regulatorna tela, blanko ostavke, finansiranje političkih stranaka i izborni zakon koji će onemogućiti da se derogira izborna volja građana. To su bolna pitanja, izjavio je potpredsednik vlade Božidar Đelić po povratku iz Brisela u koji su otišli on i Tadić posle Dežerovog upozorenja. Bolna pitanja za vlast koja neće da demontira partijsku državu. A naša se očigledno zanosila iluzijom da će se provući i nadmudriti »evrokrate« koji razmišljaju šematski, a ne kreativno kao mi. Naša evropska orijentacija prilično je istrošena i pitanje je koliko je uopšte iskrena. Posle kompromitovanja pred Briselom, došla je poseta ruskog premijera Putina. Ali i tu smo videli sjaj bede jer je naš predsednik govorio nedopustive banalnosti o sličnim zastavama, istorijskom prijateljstvu, a stari kredit od Rusije, koji čami neiskorišćen jer naši stručnjaci nisu u stanju da smisle projekte, predstavio kao nov, koji će se realizovati »fazno«. I naša spoljna politika obogaćena je novim istupima našeg egzaltiranog ministra Vuka Jeremića koji je pored izjave pred akademcima u Čikagu da je »Kosovo zenica našeg oka, naša duša« i svetskoj javnosti da je »Srbija nesrećna zbog bombardovanja Libije«, dodao još jednu: »Posle Putina, Srbija je jača«.
Na suštinskim tačkama naša vlast demonstrira koliko je tanka linija razlikovanja između nje i opozicije pa otuda i priče o mogućoj koaliciji stranke iznikle iz demokratskog korpusa i članice Socijalističke internacionale i stranke koja je izvorno Šešeljeva. Otkako su se naprednjaci

premijera Đinđića i ocenio da se radi o političkom obračunu sa Koštunicom. Istovremeno je i sudsko saslušanje Velimira Ilića povodom pronevera u Putevima Srbije, za šta se tereti njegov stranački prijatelj, okvalifikovao kao politički progon Ilića. Nikolić na mitinzima i u skupštini ne propušta priliku da kaže da će, kada njegova stranka pobedi, odgovarati oni koji su opljačkali narod, ali sudeći po žestini reakcije zbog »političkog obračuna« sa Koštunicom ta će pravda biti selektivna. I sam Koštunica, koji za sebe kaže da je legalista, odbacio je mogućnost da se pojavi na sudu, a predstava sa potpisivanjem peticije protiv »političkog obračuna« s njim toliko je preterana da Koštunica postaje veća žrtva od ubijenog premijera.
Ako se u Srbiji i promene stranke na vlasti, pravosuđe ostaje partijski zatočenik tako da su evropejstvo prvog i legalizam drugog priča za naivne u EU.
Stara vlast se organizuje i traži saveznike za obračun sa aktuelnom vlašću. Ako u Srbiji izostanu zahtevane reforme koje su uslov za kandidaturu i pristupanje EU, skoro je sasvim izvesno da će Srbija morati još jedanput da opiše mučan, možda i tragičan krug koji će je za duže vreme udaljiti od Evrope i ponovo, kao u vreme Miloševića, učiniti crnom ovcom u regionu.