Pre više od pedeset godina, 3. februara 1960, Harold Makmilan, tadašnji premijer Velike Britanije, konzervativac, obratio se južnoafričkom parlamentu, pod upravom partije koja je stvorila aparthejd kao osnov svoje vladavine. Izgovorio je tada nešto što će biti nazvano govorom »vetra promene«. Vredi se setiti njegovih reči:
»Vetar promene duva ovim kontinentom i, svidelo nam se to ili ne, porast nacionalne svesti je politička činjenica. Mi svi to moramo da prihvatimo kao političku činjenicu, a naša nacionalna politika mora da je uzme u obzir«.
Hendrik Virvord, premijer Južne Afrike, ovaj govor nije smatrao vrednim i odbacio je i njegove premise i njegov savet. Godina 1960. nazvana je godinom Afrike, jer je te godine 16 kolonija promenilo status i postale su nezavisne države. Govor Makmilana obraćao se onima iz država u južnom delu kontinenta, u kojima su živele značajne grupe belih naseljenika (sa čestim velikim rudnim blagom) koji su se opirali ideji univerzalnog prava glasa, po kojoj bi crni Afrikanci predstavljali preovlađujuću većinu glasača.
Teško da je Makmilan bio radikalan. On je iznosio svoje razmišljanje zapadnoj strani u hladnom ratu s ciljem da se pobede azijski i afrički narodi. Njegov govor bio je značajan po tome što je signalizirao liderima Velike Britanije (pa, prema tome, i liderima SAD) da vide

veće modifikacije svojih unutrašnjih državnih struktura. Ali, ko će biti na vlasti? U Tunisu i Egiptu vidimo situaciju u kojoj su novi premijeri ličnosti koje su bile ključne figure u prethodnom režimu. A izgleda da su i armije obe zemlje govorile i nagovarale da se prekine sa protestima. U obe zemlje vidimo i povratnike iz egzila koji preuzimaju položaje i traže da se nastave, čak i prošire veze upravo sa zemljama u zapadnoj Evropi i severnoj Americi koje su podupirale prethodne režime.
Usred Francuske revolucije Danton je savetovao »Hrabrost, više hrabrosti, uvek hrabrost«. Možda je to dobar savet, ali je Danton ubrzo posle toga giljotiniran. A oni koji su ga giljotinirali takođe su giljotinirani. Posle toga imali smo Napoleona, zatim restauraciju, pa 1848, a potom Parisku komunu. Godine 1989, na dvestagodišnjicu, virtualno je svako govorio u korist Francuske revolucije, ali bi neko trebalo da se upita da li je trojstvo Francuske revolucije – sloboda, jednakost i bratstvo – doista ostvareno.
Nešto je danas drugačije. Vetar promene sada duva širom sveta. Sada je epicentar u arapskom svetu, gde duva divlje i okrutno. Nema sumnje da geopolitika ovog regiona nikada više neće biti kakva je bila. Ključna mesta, koja treba držati na oku, su Saudijska Arabija i Palestina. Ako monarhija Saudijske Arabije dođe pred ozbiljan izazov – a barem izgleda da je to moguće – nijedan režim u arapskom svetu neće biti siguran. A ako vetar promene ujedini dve glavne političke snage Palestine, čak i Izrael bi mogao da oseti da je nužno da se adaptira na novu realnost i da uzme u obzir palestinsku nacionalnu svest, svejedno da li mu se to dopada ili ne – da parafraziramo Harolda Makmilana.
Nepotrebno je reći da SAD i Zapadna Evropa čine sve što im je u moći da kanališu, ograniče i preusmere vetar promene. Ali ni njihova sila nije ono što je bila. A vetar promene duva i u njihovim kućama. Takvi su vetrovi. Njihovi pravci i sile nisu konstantni, te ni predvidivi. Ovaj put vetar je vrlo snažan. Možda više nije tako lako kanalisati ga, ograničiti i preusmeravati.