Buntovnik s razlogom

Zdravko Gvero (1954) čovek je zanimljive životne biografije. Njegovi preci, najamni vojnici iz Španije, čuvali su Dubrovačku republiku. Rođen je u Mrkonjić Gradu, u Beogradu je završio zanatsku školu, i čitavu deceniju aktivno se bavio boksom. Potreba za socijalnom pravdom učinila ga je nepoželjnim u mnogim preduzećima u kojima je radio i povezala sa disidentskim krugovima u posttitovskoj Jugoslaviji. Učestvovao je u svim opozicionim aktivnostima, i zaradio veliki dosije u DB-u. Želja da sam odlučuje o svom životu nagnala ga je da se bavi ugostiteljstvom, vlasnik je uglednog restorana »Gvero«. »Suđeno je da za goste imam samo disidente. Čim neko od njih stupi na političku funkciju, ne dolazi po nekoliko godina. Kad čujem da je sišao s vlasti, pomislim: ovaj će se pojaviti! Tako i bude.«

Izražen osećaj za pravdu kod mene se pojavio 1972. U školskoj radionici pravili smo poluproizvode za fabriku »Zmaj«; pokrenuo sam ideju da se uvede samoupravljanje: da mi, đaci proizvođači, odlučujemo o novcu koji smo dobijali od fabrike. Odmah su me izbacili iz škole, kao i dvojicu profesora koji su me podržali. Umešao se Prosvetni savez, otvorila se afera; pokrenuta je partijska istraga, utvrđeno je da su pojedini profesori koristili taj novac za odlazak na olimpijadu u Minhenu, a drugi su ga koristili za kupovinu automobila i pravljenje vikendice. Završio sam zanatsku školu i zaposlio se u preduzeću »Branko Plećaš«, u Zemunu, gde se prvi put suočavam sa proklamovanim radničkim samoupravljanjem. Bio sam izabran za člana radničkog saveta i brzo shvatio da je samoupravljanje demagogija, da o svemu odlučuju tehnokratske strukture. Direktor je napravio dugove, zarade nisu mogle da se isplaćuju, radnici negoduju, predložio sam da stupimo u štrajk. Direktor se uplašio, pozajmio je novac i podelio plate. Tako da je štrajk trajao samo nekoliko sati.
Tito je na nekom svom putovanju video reprezentativni kongresni centar i predložio je da se isti takav sagradi u Beogradu. I, počelo se sa gradnjom Centra »Sava«, bio je namenjen za KEBS 1978. Počelo je traljavo, pa se odustalo od gradnje tunela između Belog dvora i Centra »Sava«... Jednog dana poziva nas direktor, kaže: sutra svi radite na Centru »Sava«! Ustanem i kažem da ne želim da tamo radim. – Zašto? – Ne slažem se da se tri odsto nacionalnog dohotka troši na Centar »Sava«. Svi zaćute, direktor me pozove u svoju kancelariju i zapreti hapšenjem. Kažem: radite vi šta hoćete, ja sam od sutra na bolovanju! Izmislim neku bolest i otvorim bolovanje. Kad sam se vratio nigde nikog, firma prazna. Direktor me pozove, kaže: ideš u Centar »Sava«! – Ne, ponovo idem na bolovanje! Nasmeje se, kaže: dva meseca tamo će se raditi, ovde se ne pojavljuj! Tako sam sedeo kod kuće, dok se Centar »Sava« radio. Kasnije sam saznao da otkaz

nisam dobio zahvaljujući uticajnom tehničkom direktoru. Posleratne vlasti oduzele su im imovinu, a otac mu je bio u zatvoru. Potom se zapošljavam u Beogradskim elektranama, gde se otkriva afera oko kadrovskih stanova. Prvo je izvršena reorganizacija radnih mesta, po tom ključu tehnokratska struktura je sebi dodeljivala stanove. Tako je podeljeno 140 stanova, čak i onima koji su tu bili tek nekoliko meseci. A bilo je radnika sa 25 godina staža, koji su ostali bez stanova. Lično sam organizovao štrajk u Beogradskim

elektranama i to je bio jedan od prvih štrajkova u Beogradu, 1983. Među radnicima je otpočela tiha pobuna, neko je predložio da štrajkujemo, svi su pogledali u mene. Kažem: ljudi, nemojte, niste vi za to, nemate hrabrosti! – Imamo! – Objavićemo štrajk, kažem, oni će izdvojiti kolovođu, uhapsiće me, oterati iz firme a vas će zaplašiti! – Nećemo to dozvoliti! – Dobro, moramo da budemo jedinstveni, da postavimo uslove i da istrajemo dok ih ne ispune – po cenu života! Četvrtog dana štrajka došla je milicija. – Pođite s nama! Ponašao sam se hladnokrvno, čak sam se i smejao. Odveli su me u SUP Novi Beograd, gde su već bili ljudi iz DB-a, počeli su da mi prete.
Nisu znali šta će sa mnom jer sam učestvovao i u protestima povodom suđenja Gojku Đogu. Postojao je nekakav paničan strah kod tadašnjeg rukovodstva, od povezivanja nezadovoljnih radnika sa kritičkom inteligencijom. Dok sam ja bio na informativnom razgovoru, direktor je naterao štrajkače da potpišu peticiju protiv mene: da sam kolovođa i neradnik! Sem trojice časnih, koji su odmah dobili otkaz, ostali su potpisali. Naravno, dobio sam otkaz – i objavio štrajk glađu! Đilas, Miša Mihajlov, Vlada Mijanović, Pavluško Imširović... štrajkovali su glađu u zatvoru, mislim da sam bio prvi koji je na slobodi štrajkovao glađu. Postavio sam zahtev: da tu dvojicu i mene vrate na posao ili ću štrajkovati do smrti! Sedmog dana štrajka stigla je poruka da su moji uslovi ispunjeni. Znao sam da će me vrlo brzo izbaciti s posla, tako je i bilo: rasporedili su me na drugo radno mesto, odbio sam smatrajući da je to šikaniranje i usledio je otkaz. Pokrenuo sam postupak u Sudu udruženog rada i izgubio sam spor. Te, 1983, sudija je bio Nebojša Šarkić, sadašnji profesor Pravnog fakulteta, prema radnicima se ponašao kao inkvizitor.
Tri godine bio sam bez posla, i 24 sata bio pod prismotrom DB-a. Zapravo, bio je to pokušaj zastrašivanja. Jednom sam se našalio s njima, kažem: da ste tako čuvali Broza živeo bi 200 godina! Policijski pritisak je, nećete verovati, trajao 20 godina. Intenzivno sam se družio s Nikolom Barovićem; on je tragao za posmrtnim ostacima Ivice Stambolića, a preko mene vršen je pritisak na Nikolu. Policijska čizma skinuta mi je tek 2004.

Rano sam se priključio opozicionim protestima, učestvovao sam i u organizovanju »Slobodnog univerziteta«. Okupljali smo se po stanovima i diskutovali o mogućnostima izlaska iz krize, koja je već tada bila evidentna. Prelomni momenat za tadašnju beogradsku opozicionu scenu bio je hapšenje 28 ljudi: okupili su se jedne aprilske večeri 1984. na predavanju koje je trebalo da održi Milovan Đilas. Bilo je to prvo javno pojavljivanje Milovana Đilasa posle 1954. Taj događaj ne pripisujem samo Dolancu, i Stambolić je imao određenu ulogu, takođe i Milošević, tada predsednik Gradskog komiteta SK. Zapravo, kasnije se saznalo da je bilo planirano hapšenje Dobrice Ćosića, Ljube Tadića i Koste Čavoškog. Priča se da je Dobrici to bilo dojavljeno, nisu se pojavili na predavanju. Milicija je izvela spektakularno hapšenje 28 učesnika tribine i protiv njih je pokrenut sudski proces. Nazvao bih ga istorijskim, jer sam prvi put video da se ljudi ne plaše. Doživeli su slobodu od straha. Suđenje se odvijalo svakodnevno, publicitet je bio ogroman, bili su prisutni i strani mediji. Nismo odustajali od odbrane naših prijatelja: svakodnevno smo prisustvovali suđenju, pisali smo biltene, apele, peticije...
Nije bilo lako ući u sudnicu; primetio sam da propuštaju udbaše u odelima, koji su ispod ruku držali novine. Obučem odelo, uzmem novine, stražar me uvede i dobijem najbolje mesto. I to je trajalo sve dok jednom nisam zakasnio: ispred sudnice sedela je Štefica, Đilasova supruga, nisam mogao da joj ne priđem, i više nisam mogao da ulazim. Apsurd je da je okrivljenima sudio sudija Zoran Stojković, koji će postati ministar pravde u Koštuničinoj vladi, u demokratskoj Srbiji. Naravno, optužnica se raspala i svela na jednog okrivljenog, Miodraga Milića. Osuđen je na godinu i po dana zatvora.
U našim zahtevima za oslobađanje »šestorice« insistirali smo i da se iz zatvora puste Vojislav Šešelj i pesnik Milan Mladenović. To se dogodilo. Sećam se kad je Šešelj došao u Beograd: upravo su održavane protestne večeri povodom hapšenja Dragoljuba Petrovića, profesora iz Novog Sada, dočekan je s oduševljenjem. Bio je prisutan i Vuk Drašković, pa Stojan i Stanko Cerović, Vlada Mijanović... Počinje vreme otvorenih tribina i peticija.
U tom opozicionom pokretu jedino smo Radomir Radović i ja bili iz radničke sredine, i bili smo skrajnuti od medija. Dobro sam poznavao nekoliko glavnih urednika, nijedan nije smeo da objavi članak ili intervju sa mnom. To je bilo strogo zabranjeno. Radomir, jedan od 28 uhapšenih, sebi je potpisao smrtnu kaznu time što je pred samo hapšenje uputio otvoreno pismo Stanetu Dolancu. Tri dana je držan u zatvoru, pušten je, i nestao je. Posle nekoliko dana nađen je mrtav u svojoj vikendici. Njihova istraga je, navodno, pokazala da je u pitanju samoubistvo. Niko od njegovih prijatelja i saboraca nije mogao da prihvati tu tvrdnju. Radomir nije pokazivao znake nekakve depresije. Mnogi su mi govorili da sam ja sledeći. Nisam se plašio: ko je bio spreman na takvu vrstu otpora bio je spreman na najgore! Nekako sam im izmakao, sticajem raznih okolnosti, mada sam i dalje učestvovao u opozicionim aktivnostima.

Moje druženje sa pokojnim Duškom Bogavcem započinje posle njegovog izbacivanja iz Komunista. Bio je pun duha, energije, volje za akcijom, i lako smo došli na ideju, u koju je bio uključen i Milosav Jovanović, novinar Rada, da osnujemo nezavisni radnički sindikat. Polovinom 1980-ih započinju ozbiljniji radnički štrajkovi; Duško i ja pokušavali smo da se povežemo sa vođama štrajkova i da formiramo sindikat. Oni su to prihvatali u telefonskim kontaktima, ali kad bismo došli kod njih strah bi prevladao. Nisu smeli da nam priđu.

Nažalost, pokušaj je propao, nismo uspeli da osnujemo nezavisni radnički sindikat. U to vreme mnogi novinari su izbacivani s posla, urednici su smenjivani, i mi krećemo s idejom da ih treba zaštiti osnivanjem nezavisnog novinarskog sindikata. Nazvali smo ga Fond solidarnosti. Bila je to Duškova i moja ideja, priključilo se mnogo opozicionih intelektualaca i delatnika sa kritičkim mišljenjem. Dok je Fond trajao uspeli smo da pomognemo u nekoliko slučajeva; pravno preko naših prijatelja, advokata, dok je finansijska pomoć stizala, pomalo groteskno, od bivših komunističkih generala: Koče Popovića, Gojka Nikoliša, Koste Bradića, supruge Danila Lekića, Amre. I, neki slikari su pomagali, recimo Milić od Mačve. Bila je to više simbolična

Posle svega osećam se dobro: među prvima sam se suprotstavio Miloševiću, kad je posmenjivao urednike Studenta i doveo Kundaka, Zorana Čička i Tahira Hasanovića. Učestvovao sam u svim antiratnim protestima, devetomartovskim događajima, protestnim šetnjama; za vreme »plišane revolucije« po čitavu noć pravio sam pljeskavice i nosio ih studentima. Uvek i svagda pomagaću one koji se suprotstavljaju nakaznim režimima. Ponosan sam na mnoge svoje prijatelje, jer se nisu iskompromitovali kao ratnohuškači, profiteri ili intelektualne budale. Na nesalomivu Vesnu Pešić, takođe Zagu Golubović, časnog Nebojšu Popova... Nije bilo lako izdržati. Kod mnogih, koji su bili izloženi progonu i šikaniranju, danas se osećaju psihičke posledice. Traume su velike, to se odrazilo na mnoge porodice. Recimo, Ljilja Mijanović je izgubila nerođeno dete, smrzavajući se pred zatvorima! Kad god bi Tito negde odlazio ili dolazio, Vlada Mijanović je zatvaran, po mesec dana, dva meseca... Bio je proganjan kao zver, danas ga se niko ne seća. Taj čovek, heroj, morao je da napusti Beograd i ode u Hercegovinu, jer ovde nema elementarne uslove za život. Olujić, takođe. Pavluško je izgubio zdravlje – možda zbog lepog života?! Ostali su bez stanova, posla, porodica... Zar ljudi koji su čitav život posvetili otporu prema totalitarnim režimima ne zaslužuju nacionalnu penziju?! Kome to reći? Borisu Tadiću?! Žalosno je da su veliki borci za slobodu i demokratiju potpuno marginalizovani. To je velika sramota za ove nesrećnike na vlasti. Boris je, dok se družio s disidentima, mesec i po živeo kod Olujića, sada neće na telefon da mu se javi. To je realnost.
Velika čast u mom životu bilo je prijateljevanje s nekim izuzetnim ljudima: Mišom Mihajlovim, recimo. On i Desimir Tošić bili su autentični demokrate, istinske institucije ovog društva. Dobronamerni, skromni, jednostavni, nenametljivi... Imao sam sreće da upoznam i Adema Demaćija, časnog čoveka. Kad je pokojna Biljana Jovanović organizovala paljenje sveća ispred Skupštine, pojavljuju se neka deca, studenti, koji Staši Zajović, Pavlušku, Gordanu, Olujiću, meni, odlučno ne dozvoljavaju da nosimo transparente: mi ćemo, nemojte vi! Prvi i poslednji put osetio sam da imam nekakve zasluge, da ne moram da nosim transparente. Eto, ponosan sam na taj događaj.

	Ljubiša Stavrić