Tokom devedesetih godina, represija
koju je vladajući režim i posredstvom policije
sprovodio nad studentima i profesorima koji su
mu se suprotstavljali dovela je do šire društvene
solidarnosti i konačnog kraja tog režima. Ideja
autonomije univerziteta odbranjena je, a profesori
koji su u tome učestvovali poneli su oreol progresivnog
dela društva. Zakonom o univerzitetu donetim 2002.
godine, kao i u svakoj narednoj relevantnoj regulativi
do danas, jasno se zabranjuje političko delovanje
na univerzitetu, kao i pristup policiji bez odobrenja
dekana. U poslednje vreme, međutim, motiv iz devedesetih
se ponovo javlja.
Tokom novembra, studenti Filozofskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu okupljeni u grupi »Odbrani
Filozofski« organizovali su akciju bojkota nelegalnih
izbora za Studentski parlament, za čije su održavanje
bili odgovorni studenti ovog fakulteta, istovremeno
i članovi/funkcioneri Demokratske stranke i Srpske
napredne stranke. Akcija bojkota podrazumevala
je postavljanje štanda na Plato ispred Filozofskog
fakulteta i informisanje javnosti o nelegalnostima
koje omladinci dve najveće političke partije sprovode,
uz podršku uprave Fakulteta. Policija je, po sopstvenom
priznanju, na osnovu »anonimne dojave« (o čijem
sadržaju, usput, nije želela da informiše studente
na Platou), otpočela hapšenje studenata okupljenih
oko štanda »Odbrani Filozofski«. Nakon pritiska
okupljene javnosti, kao i brojnih konsultacija
koje je policija telefonski obavljala sa
|
pretpostavljenima,
pripadnici MUP-a, posle dvočasovnog zadržavanja,
odlučuju da studente puste na slobodu,
prateći ih pri tom od policijskih kola
u Vasinoj ulici, gde su isprva bili privedeni,
do Platoa. Policajci tada ulaze u zgradu
fakulteta i, pod pretnjom privođenja,
primoravaju jednog studenta da izbriše
video-materijal koji je načinio prilikom
pokušaja hapšenja. Ipak, materijal o ovom
događaju, koji su zabeležili mnogi drugi
prisutni građani, postoji i može se videti
na sajtu YouTube (Odbrana autonomije).
Činjenica da se pokušaj hapšenja koji
je trajao nešto više od dva sata uz metež
odvijao vis-a-vis dekanata |
|
|
|
Anica Vučetić, »Prolaz«,
deo rada »Sažimanje«,
2003. (frejm) |
 |
Filozofskog fakulteta, čak uz prisustvo administrativnog
osoblja ove institucije tokom samog događaja,
ne ostavlja prostor za sumnju da je Uprava fakulteta
mogla biti neinformisana o pokušaju hapšenja.
Uprava se, međutim, obratila policajcima tek nakon
ove epizode, sa molbom da ne ulaze u zgradu Fakulteta,
dok van zgrade (dakle, na Platou) mogu da nastave
da rade svoj posao!
Još jedan drastičan primer prisustva policije
u univerzitetskom životu desio se u decembru mesecu.
Tada su, naime, studenti okupljeni u grupi »Antifašistkinje
i antifašisti u akciji« pokušali da uđu u zgradu
Mašinskog fakulteta, gde je trebalo da se održi
tribina »Studentske demonstracije – 1968. danas:
Pariz, London, Atina, Beograd?« u organizaciji
Srpskog sabora Dveri. Kao govornici na pomenutoj
tribini najavljeni su dr Milan Petrović, prof.
dr Kosta Čavoški, Predrag Dragić Kijuk, Vladan
Glišić i prof. dr Milan Petrović. Policija je
sprečila studente da uđu u samu zgradu fakulteta,
pod izgovorom da antifašisti nisu poželjni na
tribini. Na pitanje studenata otkud policija uopšte
u prostorijama fakulteta, policajci su odgovorili
da je tribina zatvorenog tipa i da im ne treba
nikakvo odobrenje. Jedan od policajaca je čak
na licu mesta ovlastio jednog od organizatora
tribine da stoji na ulazu u zgradu i određuje
ko može da uđe na fakultet, a ko ne. Video-zapis
o ovom događaju dostupan je na YouTube nalogu
»Antifa u akciji«.
Srpski sabor Dveri je, inače, organizacija koja
se, pored otvoreno nacionalističkog programa i
brojnih shodnih nastupa, nedavno istakla širenjem
homofobične atmosfere u vezi sa Paradom ponosa.
Nedavno se čak javio pokušaj u krugovima ekstremne
desnice da se nasilje na ulicama i pokušaj linča
LGBT populacije na dan Prajda predstavi kao deo
šireg pokreta koji je u vezi sa studentskim protestima
u drugim evropskim zemljama. Studentski protesti
u Parizu, Londonu i Atini su rukovođeni idejama
sveopšte društvene solidarnosti i jednakosti,
koje su u potpunoj suprotnosti od onih koje između
ostalih promovišu Dveri, a to su ksenofobija,
homofobija, klasna, rasna i rodna diskriminacija.
Valja ovom prilikom napomenuti i to da su se tokom
poslednjih studentskih protesta takođe mogli naći
primeri policijske represije. Tako su pripadnici
MUP-a onima koje su sami »prepoznali«, odnosno
označili kao »vođe« protesta pretili »aktivacijom«
zastarelih prekršajnih prijava ukoliko se dotične
kolege ne povuku iz protesta. Paralelno s ovim
događanjima neke od pretnji su i sprovedene u
delo. Tako je za vreme studentskih protesta dvoje
studenata, angažovanih u protestu, ali i u oba
navedena događaja na Filozofskom i Mašinskom fakultetu,
dobilo pozive za suđenje za organizovanje navodnih
neprijavljenih skupova koji su se održali šest
meseci, odnosno godinu dana ranije.
Kada je reč o opisanim događajima u akademskoj
sferi, zadovoljićemo se za sada iznošenjem na
videlo njihove simptomatologije. S jedne strane
imamo: političke partije, kako pozicije, tako
i opozicije, uprave fakulteta, Srpski sabor Dveri
i policiju, a s druge strane studente koji pokušavaju
da skrenu pažnju na visoke školarine, korupciju
na univerzitetu, ukidanje autonomije univerziteta
i širenje atmosfere verske i etničke diskriminacije,
te diskriminacije na bazi seksualne orijentacije.
Sve se ovo odvija, međutim, na fonu potpune tišine
u okviru profesorske javnosti.
|
| |
Jelena
Veljić |
