|
|
 |
|
|
| |
|
|
|
|
Kolektivna i
personalna krivica
O paradigmatičnosti
jednog filma
Naše je društvo, s obzirom na sopstvenu prošlost,
u stanju rekonvalescencije – društveni »puter
na glavi« stao se polagano topiti. Srbija
je, da pobliže odredimo dijagnozu, u a(na)mnestičkoj
neurotskoj vrućici. Pojedinim stvarima još
nije kadra dovoljno jasno zvirnuti u oči.
A da bi se ustoličio novi profil kolektivne
paradigme neophodno je suočiti se sa fantomima
prošlosti. Naše društvo koje se utemeljavalo
u kultu prošlosti, narodnjačkoj tradiciji
i mitotvornoj optici promišljanja aktuelnosti,
danas, prilikom preorijentacije na, dobrim
delom, upravo oprečne principe (racionalnost,
dijalog, retorika budućnosti, progres itd.)
nailazi na nemoć prevladavanja recidiva (»repova«)
koji i dalje zameću društvena trvenja.
Simptomi obolelog društva
Kako uopšte, zapitajmo s praga, sa epistemičkom
izvesnošću možemo znati da se u Srebrenici
desio zločin? Šta ovde potrebuje pojedinac
kao svedočanstvo (radikali su tu paradigmatični;
njihov skepticizam, međutim, nije intelektualne
(filozofske) provenijencije – utemeljen je
na specifičnom emotivitetu)? Kako ga ubediti?
Budući da nismo u povlašćenoj poziciji očevidaca,
a na osnovu posrednih saznanja kojima raspolažemo,
nameću se dve mogućnosti – ili je na delu
sveopšta (dijabolički moćna) urota ili je
zločin uistinu počinjen; trećeg nema. Ukoliko
tome pristupimo dovoljno zdravorazumski (upravo
psihički zdravo!), moramo pretpostaviti i
držati se kao da je zločina (ipak) bilo (s
apsolutnim pouzdanjem ne možemo znati ni da
će Sunce sutra izaći!). Ako ništa drugo, naročita
simptomatologija pobolelosti našeg društva
upućuje na kolektivnu krivicu koju (osećamo
da) imamo »za vratom«. Ovih dana, izuzev radikala
i njihovih simpatizera, bezmalo niko ne poriče
da je zločina u Srebrenici bilo (premda je
očito insistiranje političkih aktera na manje-više
lingvističkom migoljenju i cepidlačenjima
– da li je u Srebrenici počinjeno bestijalno
satiranje ili, pak, genocid ili monstruozni
pir ili, možda, zločin za svaku osudu?). Kako
je, uopšte, moguće da broj zagovornika tamošnjeg
»čistog posla« vremenom opada? Da li se, u
međuvremenu, dospelo do novih, nepobitnih
saznanja? – Nipošto. Na delu je posebno sazrevanje
– svojevrsna emotivna apercepcija (omogućena
novom društvenom paradigmom).
U našoj kolektivnoj svesti jedan od najvitalnijih
toposa istorijskog pamćenja jeste topos žrtve,
utemeljen u vidovdanskoj etici i, potonje,
ideološki instrumentalizovan u raznolikim
društvenim rivalstvima i sukobima. Poteškoće
u vezi s razrešavanjem »spornih mesta« prošlosti
su, jednim delom, rezultat inverzije tradicionalnih
uloga. Međutim, novi rascepi (upravo psihopatološki)
nastaju kada se pod obrazinom žrtve ugleda
dželat. Na polemičkom polju se mogu čuti argumenti
čiji raspon seže od manipulisanja fakticitetom
tj. pokušaja opravdavanja do prihvatanja činjenica
i tematizovanja kolektivne krivice.
Kolektivna krivica, pojednostavljeno rečeno,
nastaje iz opšteg nastrojenja kojem možemo
podleći (interiorizovati ga), a personalna,
s obzirom na ovaj kontekst, ukoliko počinimo
konkretan zločin pod njegovim uticajem (tada
nas, u izvesnom smislu, opterećuje dvostruka
krivica). Nije reč o tome kako su svi u kolektivu
pojedinačno krivi – tada bi to opet bila tek
suma personalnih krivica, koja, međutim, ne
povlači kolektivnu (lopine nekog grada koje
operišu za svoj džep ne opterećuje kolektivna
krivica).
Film »Praznik« (1967) Đorđa Kadijevića ukazuje
nam se kao paradigmatičan za fenomene koje
nastojimo tematizovati. Kadijevićev filmski
opus izuzetno je dijalogičan u odnosu na savremenost.
Jer, polazeći od tradicionalnih predložaka
(predanja, mitologema, proze) Kadijević je
uspeo svoju filmsku naraciju oteti od kontingentnosti,
i pružiti uvid u univerzalne sheme kolektivnog
etosa i mitosa. Idejnu okosnicu »Praznika«
čine upravo mehanizmi sučeljavanja sa kolektivnim
traumama i problematizacija kolektivne krivice.
Suočavanje sa kolektivnom
traumom
Društveni (zlo)duh je, dakle, počélo (ne)dela
i prvotni nosilac krivice (kolektivna krivica
se javlja još pre izvođenja samih zločina).
Ljudi ga zameću, ali mu ljudi i podležu. »Praznik«
se otvara nedorečenom slutnjom seljana da predstoji
nekakvo zlo, i to baš na božićnu svetkovinu,
što intenzivira potencijalnu opasnost. U daljem
toku filma nižu se incidentni postupci pripadnika
kolektiva koji se mogu obuhvatiti zajedničkim
imeniteljem kršenje tabua
– nedozvoljeni seksualni odnosi, rad (iskopavanje
bunara), nasilje i, konačno, ubistvo. Ukidanje
razlika unutar kolektiva za tradicionalnu svest
značilo je urušavanje
|
kompletnog poretka.
Detabuizacija je značila upravo ukidanje
razlike između binarnih opozicija koje
čine osovinu tradicionalnog mikro i
makrokosmosa – sveto/profano, duhovno/telesno,
čisto/nečisto, mi/drugi. Detabuizacija
preti eskalacijom nasilja kojoj će se,
naposletku, nekako morati stati na put.
Tok radnje je, u stvari, scenario žrtvene
krize, koja na svom vrhuncu dramatično
preti kolektivu. Međutim, različite
manifestacije kolektivnog nasilja Kadijević
je slio u jedan lik, Manole. Manola
se opire preciznom, odnosno jednoznačnom
profilisanju. On je,
|
|
|
istovremeno, i seljanin (civil) i pripadnik
četničkih redova, na šta sugestivno ukazuje
njegovo odevanje. Seoski je krvnik, dakle, zajednica
ga potrebuje, ali ga se, istovremeno, kloni
i plaši. Pozicioniran je na rubno područje seoske
zajednice (uzvišicu zvanu Golgota – lobanjište)
i upravo ta topografska graničnost osvedočava
i njegovu egzistencijalnu liminalnost. Jer,
Manola svojom pojavom širi jezu metafizičkog
kvaliteta. U njegovoj nemuštosti progovara htonično.
Hororičnim nabojem ispunjen je svaki kadar u
kojem je i samo nagovešteno njegovo prisustvo.
U krajnjem ishodištu, Manola biva personifikacija
kolektivnih nasilničkih htenja. I kao što je
ovaj lik projekciono platno za kolektivno demonsko,
isto tako će i kolektivna krivica za počinjena
nedela, kao što ćemo videti, postati teret jednog
čoveka.
Analogičnost sa prethodnom decenijom je očigledna.
Kada se jednom zametnuo, društveni (zlo)duh
devedesetih stao je zračiti (transponovati)
ka svojim članovima izvesno nastrojenje – potrebu
za »lakoćom na obaraču« prema pojedinim nacionalnim
zajednicama, da se ponešto neobavezno izrazimo
(ukoliko je neobaveznost uopšte umesna). Mnogi
su joj, međutim, podlegli makar se i ne latili
puške. Takve opterećuje jedino odjek kolektivne
(nadlične) krivice – ukoliko gro pripadnika
zajednice i nije zametao njen duh (opšti princip),
ipak je morao biti sklon da ga prihvati i, izvesno
vreme, održava.
Kolektivna krivica, potrebno je istaći, nije
krivica srpskog naroda (kao imanentno obeležje)
– teret je na društvenoj zajednici privremeno
kontaminiranoj (zlo)duhom. Narod (društvena
zajednica), isto tako, ne može biti genocidan
po sebi – on je, sva je sreća, tek privremeno
(i povremeno) pod vlašću zloćudnog nastrojenja.
Relaksirajmo ovde tok misli analogijom (ukoliko
je uopšte, iznova ističemo, umesno relaksirati)
– ustvrdivši kako je pojedini čovek budala (»kakva
si ti budaletina!«), mi držimo da je on budalast
jednog trenutka, za određenu situaciju, a ne
in aeternum. Uopšte, u moralnoj evaluaciji
postupka ključno je razmotriti nastrojenje (nameru)
– a to je, kako smo videli, samo biće kolektivne
krivice – a ne realizaciju i njene posledice.
U istoriografskoj raspravi ključno je istaći
moralno sporenje – odobravamo ili ne određeno
postupanje (na stranu da li se ono uistinu zbilo).
Nerv (žučljivog) istoriografskog sporenja gotovo
nikada nije neslaganje oko fakticiteta, premda
tome nastoji nalikovati, već upravo oko vrednosti
(nije pitanje da li su četnici, ili partizani,
pobili toliko i toliko ljudi, već da li je to
bilo ispravno u datim okolnostima). Kada se
dođe do slaganja oko vrednosti – slaganje oko
fakticiteta postaje »mačji kašalj«.
Kako iskupiti kolektivnu krivicu i restaurirati
poredak? Nema sumnje, za društvo (»krivi kolektiv«)
žrtveni mehanizam će imati katarzično, magijski
blagotvorno dejstvo. On blaži »neurotsku vrućicu«,
pripomaže društvu da »krene dalje«. Iskupljenje
(ratosiljavanje krivice) omogućava žrtva-iskupitelj.
Kadijević je »Praznik« poentirao upravo kolektivnim
linčom, a uloga žrtve-iskupitelja pripala je
potporučniku Katiću. Vrativši se u selo, kapetan
u ime kolektiva izvršava pravdu nad etiketiranim
krivcem: »Crn nam praznik osvanu. Na praznik
pade krv. Ali ja hoću sa vas i sa sebe da sperem
taj greh (...) Mi ne primamo taj greh na svoju
dušu, niti ga možemo primiti. Jer, taj zločin
počini jedan čovek, jedan među nama, po svojoj
volji, ne po našoj. On će zato biti kažnjen.
Po pravdi i zakonu...« Po »zakonu« mase. Retorika
žrtvenog nasilja doseže svoju kulminativnu tačku.
Kolektiv jednodušno svoj gnev usmerava ka potporučniku
Katiću. Poštovani glavešina, ne slučajno, biva
predmet opšte osude i mržnje. U ovom mehanizmu
mogu se uočiti mitski koreni ritualnog svrgavanja
miropomazanog kralja radi ustoličenja novog
poretka. Autoritativna masa obeščašćava svog
idola i sveti mu se. Savremeni mehanizmi (ponekad
sofisticirani) ipak pamte svoje arhaične preteče.
Katić biva žrtvovan u ime rekvalifikovanja vrednosti
kolektiva i moralnih principa.
Takvo žrtvovanje – a to je ključno – ne spada,
međutim, u domen moraliteta (ako i »miriše«
na arhaični rudiment moralnog)! To je pre psihički
(i, u izvedenom smislu, običajnosni) poriv –
gotovo arhetipski obrazac – da se situacija
uravnoteži (da se povrati narušen identitet);
odnosno to je gotovo urođeni osećaj za način
kako se može »izbujala reka vratiti u korito«.
Mahnitalo se kada je to bilo potrebno – sada
je, međutim, potreba iščezla, ne koristi nam
(štaviše, upravo zaziremo od nje, a njeno poništavanje
izvodi se upravo inverzijom istog – sakralizovanim,
tzv. utemeljujućim nasiljem).
Donošenjedeklaracije o Srebrenici od izvanrednog
je značaja (jednako kao javna izvinjenja naših
visokih predstavnika oštećenim nacijama). Delo
donošenja pripomaže svečanoj purifikaciji
(delo mora biti viđeno, doživljeno od strane
zajednice). Očito je, pri tom, da smo upravo
mi sami njen prevashodni cilj, adresat (njenog
donošenja – da još jednom istaknem
ritualni, uistinu ključni, aspekt stvari). Javno
mnenje se, imenujući zločin i osuđujući krivca,
nastoji distancirati od zločinačkih praksi.
U »Prazniku« su, s obzirom na fenomen krivice,
primetna oba plana – običajnosno-kolektivni
i moralno-lični. Žrtvovanjem Katića (seoskog
generala Mladića), kolektiv, kako
|
rekosmo, biva iskupljen
ili, bolje reći, zakrpljen da »nastavi
dalje«. Lična ravan, međutim, ostaje
da zjapi otvorena. Na moral se, naravno,
ne može (i ne treba!) naterati – to
je duboko lična, subjektivna kategorija.
Pojedinci, uostalom, različito reaguju
(recimo, prvi Katićev pomoćnik, seoski
kmet koji biva ubijen, te stari seljak
koji protestuje protiv masakriranja
mladića) – osetljivost, prijemčivost
za moralitet (moralnu problematiku,
odgovornost) različita je kod ljudi.
Ovde, razume se, nije reč o pojedincima
koje opterećuje i juridička odgovornost
(zločin u tom smislu uvek ima »ime i
prezime« –
|
|
|
|
Anica Vučetić, »Prolaz«,
deo rada »Sažimanje«,
2003. (frejm)
|
|
skup okolnosti koje se daju egzaktno utvrditi);
na umu imamo sve one pojedince (a takvih je
ponajviše) koji, iako neokrvavljenih ruku, bejahu
zahvaćeni društvenim zloduhom, pri čemu i sami
povratno delovahu na njega. Može li se moralna
krivica svaliti na dželata zajednice (uzgred
rečeno, dugo se već ovom društvu podmeće utilitaristički
razlog hapšenja Mladića – bileta za Evropu)?
Sme li se prikriti guzica iza raznoraznih (tuđih)
personalnih krivica – prigrliti moralni egoizam?
Mogu li haški procesi nad dželatima i onima
koji su artikulisali društveni (zlo)duh iskupiti
te pojedince? Može li čin »utemeljujućeg nasilja«
biti dovoljan? Jesu li Italijani obesivši Dučea
za noge 1945. iskupili pojedinačno sebe? – S
obzirom na sferu moraliteta, to nikako nije
moguće (premda, kako već primetismo, nesumnjivo
obezbeđuje kolektivu platformu za dalji pomak).
Upravo kao što kolektivna krivica nije zbir
pojedinačnih, tako ni lična odgovornost (moralnost
je uvek lična!) ne može biti rastvorena u kolektivnoj!
Pojedinac ne može abdicirati od sopstvenog moralnog
bića (dostojanstvene odgovornosti da samostalno
zasnuje moral, po njemu postupa i, konačno,
polaže račun). Odustajući da bira (»nisam imao
izbora«) – on ipak bira.
I pored nekoliko scena u kojima biva prikazano
kako se »seljadija« lakomisleno prepušta orgijanjima,
Kadijević, sva je prilika, unekoliko nastoji
amnestirati seljane (u više navrata potcrtava
se njihova distanciranost, čak drčnost spram
četničke uprave; o Manolu, seoskom dželatu,
staraju se upravo četnici, a njegova frizura
i odeća izravno su četničke provenijencije).
Pa ipak, čitav film – a to je njegova vrhunska
kvaliteta – ne ostavlja posmatraču drugo do
utisak osude naroda (»prostog puka«) zbog njegovog
pasivizma, sklonosti ka zapiranju ruku (»pilatizma«)
– upravo moralnog egoizma! Međutim, čiji su
četnici? A partizani – čiji su oni? Na tom tragu
više je nego budalasto, na stranu neodgovorno
i neumesno, da »naši stari« razdoblje socijalističke
Jugoslavije (tada uostalom doživeše životno-stvaralački
akme) nazivaju »poluvekovnim mrakom« – osim
ukoliko i sebe ne nameravaju pri tom ukoriti;
kao da bejahu predmet vanzemaljske abdukcije,
a ne i sami, na bilo koji način, sa-tvorci.
Rekapitulirajmo – bez moralno iskupljenog pojedinca,
bez prihvatanja lične odgovornosti, pri čemu
se (za)ostaje na kolektivnom instant »inženjeringu«
(premda žrtvovanjem Katića ili, upravo, Mladića,
Kadijevićevo selo /srpsko društvo/ »nastavlja
dalje«) – podupire se mogućnost da iznova dođe
do pokolja (da pominjani poriv, (zlo)duh iznova
zatraži svoje pravo). Naročito je to važno potencirati
u aktuelnom tranzitivnom periodu kada se identitet
nastoji formirati u skladu sa građanskim konceptualnim
rešenjima, a čija je spojnica prevladavanje
»plemenske svesti«.
|
| |
Žarka
Svirčev i Ivan Kovač |
|
| | | |
