Ana Hrisafidu, Grkinja iz Atine, i njen muž, Rista Jovanović, Srbin iz sela Skulanovo kod Lipljana na Kosovu, zvanični prevodilac srpskog konzulata u Istanbulu, dobili su blizance Svetozara i Ljubomira. S njima dvoma i starijom decom (Zorom, Dušanom i Darinkom), neposredno pre početka Prvog balkanskog rata 1912. godine iz Turske prelaze u Srbiju.
Ljubomir se 1939. godine, pred sam početak Drugog svetskog rata, ženi Emilijom Geber, ćerkom mašinovođe Ferdinanda iz Osijeka i Marije Zelenko (nemačko-hrvatskog porekla, devojačko prezime Schtickl). Emilija je godinu dana starija od Ljubomira i rođena je u Rijeci (Fiume, Austrija), 1911. godine.
Na Pašinom brdu u Beogradu mladom bračnom paru rađa se muško dete, Dušan. Posle okupacije Beograda, nemačka vojska hapsi zaposlene u jugoslovenskoj novinskoj agenciji Avala i deo njih šalje u Solun. S njima mora na put i telegrafista Ljubomir (posle rata će raditi u Tanjugu). Njegovog brata blizanca Svetozara, koji je zaposlen u fabrici Phillips, Gestapo zbog saradnje sa partizanima (pošiljke radiotehnike i rezervnih delova u šumu) strelja u zloglasnim zatvorima na Banjici. Mali Dušan se seća tog noćnog hapšenja. Iako se Ljubomir vraća u Beograd, uskoro nestaje u podzemlju, porodica se rasipa, a Dušan veći deo rata provodi sa bakom Anom po skloništima i podrumima, izvesno vreme i kod tetke Zore, koja se udala za Makedonca, Georgija Potevskog. (Bugarska tajna policija ga hapsi, u zatvoru ga prebijaju i Georgije ostaje doživotni invalid!) O ovom iskustvu Dušan kasnije piše dramu »Oslobođenje Skoplja«.
Godine 1945. dolazi do razvoda Dušanovih roditelja. Mama Emilija se udaje za Makedonca Perovića, bogatog trgovca, ali nažalost i strasnog kockara (koji se kasnije obesio zbog bankrota), a otac Ljubomir se ženi Slovenkom Pavlom Traven iz Ljubljane, Trnovo. (U trnovskoj crkvi Janeza Krstnika 1833. godine najveći slovenački pesnik France Prešeren iz Vrbe sreće Primicovu Juliju, svoju neostvarenu ljubav, a nepunih sto metara iza crkve, u Ziherlovoj ulici br. 2, 1980. godine Dušan Jovanović i Milena Zupančič, rođena u Bohinjskoj Beli, nedaleko od Vrbe, kupuju jednosoban stan na petom spratu.) Pavlinog brata Cirila 1948. godine hapse (Informbiro!) i konfiniraju na Goli otok, zloglasni koncentracioni logor za političke zatvorenike (Dušan je o tome napisao dramu »Karamazovi«). Na slobodu ga puštaju posle osam godina, u proleće 1956. godine.
Tako je Dušan dobio dve sestre (jako je patio kao jedinac): Martu (plavuša, rođena 1950. u Beogradu, krštena u pravoslavnoj crkvi) i Darinku (tamnokosa, rođena 1952. u Ljubljani, krštena u rimokatoličkoj crkvi). Danas, međutim, Marta nije više pravoslavna, jer ju je baka Ivanka, Pavlina mama, kao četvorogodišnjakinju krišom odnela u crkvu Svetog Petra i pokrstila u katolicizam.
Godine 1963. dolazi do razvoda između Pavle i Ljubomira. Ljubomir u Ljubljanu dovodi Makedonku Lenku i sa njom se naseljava u Tivolskom zamku (zgradu će potom preurediti u Međunarodni grafički centar), a Dušan se odseljava od kuće. Pavla zadržava Darinku, a Ljubomir preuzima Martu, koja zbog toga što je maćeha maltretira, ubrzo odlazi u London. U tome joj pomaže Mike Scammell, lektor za engleski na ljubljanskom univerzitetu, koji Dušanu predaje englesku poeziju XVIII veka (prvi urednik časopisa Index, glasila Amnesty internationala, osamdesetih godina izdaje knjigu o Solženjicinu). Marta u Engleskoj završava srednju školu za medicinske sestre i udaje se za Meksikanca španskog porekla, Jorge Aguirrea, koji je na londonskom univerzitetu doktorirao matematiku i fiziku. Međutim, Darinka u izviđačima upoznaje budućeg muža, prekida studije arhitekture i udaje sa za slovenačkog Roma, Cveta Aliča. Darinka ima sina Primoža, a Marta ćerku Natašu.
Dušan se najpre zaljubljuje u Elizabet Tejlor (njegova baka sa majčine strane imala je u Osijeku krojački salon), kasnije u Majdu Ažman i konačno u Vidu Zei. Vidina mama Cveta

imenjakinjom sunarodnicom njegove bake!) iz Soluna, i ćerkama Marijom i Kristinom.
Tridesetog decembra 1964. godine Vida Zei i Dušan Jovanović registruju se u Ljubljani. Bračnom paru su kumovi Andrej Inkret (urednik za kulturu u studentskom listu Tribuna, u kojem sarađuje i Dušan) i njegova buduća supruga Franka Tomšič (Franka će prekucati i umnožiti brojne Dušanove tekstove, a Andrej Inkret će definitivno naslediti Josipa Vidmara, kralja slovenačke pozorišne kritike, čoveka koji je Josipa Broza Tita u Jajcu 1943. godine predložio za predsednika Jugoslavije!). Svadba je ipak bila, iako se Vida veoma dvoumila između Dušana i svog američkog prijatelja Alana Kellocka (vodi računa da ne pobrkaš njega i Kellogga, proizvođača kornfleksa!). Vida iz Akre (Gana, crna Afrika, gde dr Miroslav Zei za organizaciju FAO rukovodi velikim ribarskim projektom) još jednom leti u Njujork, gde Alanu objašnjava da je trudna, saopštava mu svoju odluku i zauvek se oprašta od njega. Alan Kellock posle Vidinog odlaska prihvata ponudu poznatog američkog izdavača Bracea Jovanovicha i zapošljava se kao urednik u jednoj od redakcija njegove izdavačke kuće. Nekoliko meseci kasnije Dušan Jovanović (verovatno zbog ljubomore) u tuči nožem ranjava Alanovog prijatelja Gordona, koji je došao da poseti Vidu i biva osuđen na šest meseci zatvora uslovno na godinu dana.
Policija ovaj podatak odmah (i pre zvanične presude!) javlja mladom slovenačkom pesniku Tomažu Šalamunu, koji je posle ukidanja disidentskog časopisa Perspektive (Dušan i Tomaž su članovi uredništva koje je izdalo poslednji zaplenjeni broj!) tada u pritvoru zbog svoje pesme »Duma« (dok umnoženi delovi Jovanovićeve drame »Ludaci«kruže po komisijama za ideologiju i po partijskim arhivima Slovenije). Policijski pritisak ima jasan cilj da diskredituje krug pesnikovih prijatelja i da moralno sruši Šalamuna, kao, vidi ko su ti prijatelji, ubice, špijuni CIA-e itd.
Saša Jovanović se rodio dva meseca prerano, 16. januara 1965. godine. Maja iste godine Dušan i Vida putuju u Nansi (Francuska) na Svetski pozorišni festival, sa predstavom koju je režirao Dušan: »Veseloigra v temnem« (»Komedija u crnom«) slovenačkog dramskog pisca Domika Smolea. Posle uspešnog nastupa Smole i Jovanović piju kod predsednice kluba francusko-jugoslovenskog prijateljstva, ispraćaju grupu natrag u Ljubljanu, a sami odlaze u Pariz, u posetu prijatelju Dušanu Pirjevecu, profesoru komparativne književnosti. Čovek je u potkrovnoj sobi imao dva ormana puna praznih flaša božolea, a odeću je držao ispod kreveta! U prodavnici na ćošku su tada menjali tri prazne flaše za jednu punu! Jedne večeri su prijatelji prolazili pored osvetljenih prozora neke kuće, dr Pirjevec je zastao, svečano podigao svoj od duvanskog dima požuteli prst i pokazao na siluetu koja je nervozno koračala tamo-amo iza bele zavese. »Tamo je Žan-Pol Sartr«, rekao je. (Dvadeset godina kasnije, u Nansiju, na istom festivalu gostuju Milena i Dušan sa predstavom »Žrtve mode bum-bum«. Studenti levičari optužuju direktora festivala, Žaka Langa, za korupciju, organizuju štrajk fizičkih radnika festivala i pokušavaju da dobiju podršku stranih učesnika za bojkot priredbe, ali uzalud. Milena i Dušan piju čaj sa Žakom Langom, budućim ministrom kulture u vladi F. Miterana. Istočnjaci odbijaju učešće i blokiraju propast festivala).
Leto 1965. Dušan provodi sa porodicom u Rovinju, istarskom primorskom letovalištu. Tamo dr Zei ima malu kamenu kuću na samom rtu ispod crkve, tik iznad obale. Dušan tu piše roman Don Juan na psu ali zdrav duh v zdravem telesu (Propali Don Žuan ili zdrav duh u zdravom telu). Nekoliko kućnih brojeva niže stanuje sarajevski Jevrejin Oskar Davičo, bivši partizan, jedan od najpoznatijih srpskih posleratnih pesnika. U jutarnjoj tišini se u pauzi magareće rike čuju samo još udarci dve pisaće mašine: Oskar piše pohvale partiji, a Dušan zafrkantsku najavu raspada komunističkog sistema. Nekoliko godina kasnije, kad je dr Zei prodala ovu kuću, Dušan Jovanović, Dragan Klaić (rođen u Sarajevu, Jevrejin, doktorirao na Jejlu, predavao na pozorišnoj Akademiji u Beogradu) i Borka Pavićević (crnogorsko-češkog porekla, dramaturg Ateljea 212, dramaturg kod Ljubiše Ristića u Subotici, kasnije umetnički rukovodilac Beogradskog dramskog pozorišta) bez dinara u džepu fantaziraju kako bi mogli da je otkupe, pretvore u restoran i zarade velike pare.
U jesen 1965. godine Dušan mora na odsluženje vojnog roka u Banjaluku, glavni grad Bosanske Krajine. Vida i Saša su u to vreme kod Vidinih roditelja u Akri. Dr Zei šalje Dušanu fotografije nagih crnačkih devojčica. On ih razmenjuje sa vojnicima za sitne usluge: čišćenje puške, cipele, noćno dežurstvo. Zbog ovih fotografija i nekoliko pisama iz inostranstva, a verovatno i zbog dosijea u Udbi, pozvan je na saslušanje kod oficira KOS-a, neprekidno ga saleću provokatori, ali izbegava sve moguće komplikacije, osim onih koje su posledica pijanstva. Dva puta biva zatvoren. Nikako mu ne polazi za rukom da sebi olakša služenje vojnog roka radom u tamošnjem gradskom pozorištu, gde je kao dramaturg zaposlen Čedomir Nikolić, koji je inače završio Akademiju u Ljubljani. Dobro se upoznaje sa istorijskom pozadinom spora između Muslimana, Srba i Hrvata, daje krv i srećno se vraća kući.
U Ljubljani Vida, Dušan i Saša spavaju u jednoj sobi stana u Ulici stare pravde 3, u sobi pored njih stanuje Vidina sestra Lada i njen muž Lado Kralj (njegova majka Hilda je takođe Nemica), sa upravo rođenom ćerkicom Bredom. Posle Brede rađa se i sin Miha. Kuća je neprestano puna gostiju. Slušaju Bitlse, raspravljaju o umetnosti i pevaju. Između ostalog, dolaze članovi avangardne likovne grupe OHO; Marko Pogačnik (Marko će osnovati poznatu poljoprivrednu komunu u Šempasu kod Nove Gorice, koja postaje važno žarište pre svega duhovne obnove), Milenko Matanović (se najpre pridružuje grnčarskoj komuni negde u Škotskoj, a zatim odlazi u Sjedinjene države, osniva sopstvenu komunu i počinje da izdaje ploče sa svojom muzikom) i David Nez (američki umetnik).
Uopšte, taj stan je bio nekako sudbonosan za one koji su se u njemu voleli. Svi bračni parovi koji su u njemu prespavali kasnije su se razveli! Miro i Cveta (Vidini roditelji), Lado i Lada, Višnja Postić (slikarka koja je izjavila »Dubrovnik je pun muževa i pedera!«) i Ljubiša Ristić (tada je režirao u pozorištu Pekara tekst Mirka Kovača »Tako, tako«, vozio je friziranog »abarta« i sakupljao podatke o tajnom životu Josipa Broza), Vida i Dušan. Čak i oni posetioci koji nisu spavali u stanu doživeli su istu sudbinu: Milena Zupančič (prva dama slovenačkog pozorišta) i Radko Polič (igraće kralja Lira), Karpo Aćimović Godina (sa Dušanom je snimio kratak film »Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk« koji je

saslušanje. Još je teže prošao onaj koji je zaista i ukrao sardele – Stjepan Udović-Denny (Hrvat, noćni portir u hotelu »Argentina«, Dubrovnik, dobrovoljac na strani Vijetkonga u Vijetnamu i profesor filozofije u Upsali, Švedska): 14 dana je odsedeo u zatvoru. Mnogi drugi, koji su bili stalni gosti u Ulici stare pravde 3 kasnije su se lečili na psihijatriji (kao na primer B. O. i J. V.), a neki su čak sebi oduzeli život (P. B., A. K., M. S., B. O...). Sporovi sa drugim stanarima zgrade bili su česti: naime, u podrumu ove kuće bile su zatvorene bele kokoške, koje su naravno jako smrdele. Perad je nastupala u pozorišnoj predstavi »Pupilija, papa Pupilo pa Pupilčki«. (Članovi grupe bili su većinom pesnici: Ivo Svetina, Tomaž Kralj, Bard Iucundus, Matjaž Kocbek, braća Miklavec, Milan Jesih, Dušan Rogelj. U smrtno ozbiljnom finalu svake predstave jednu kokošku bi do smrti zaklali! Autor predivnih soneta Milan Jesih je nesrećnice odnosio mami kući da ih ispeče!) Marjan Rožanc (navodno potomak srpskog kralja Miloša Obrenovića, pisac) u kuću je unosio sportski duh, oduševljavajući njene stanare pričama o tenisu i sauni.
Nasuprot stanu u Ulici stare pravde 3, nova kuća u Bohinjskoj Beli 103A (selo blizu Bleda) za sada ne može da se pohvali ovakvom istorijom. Ali je već sada jasno da je samo pitanje vremena kada će ovu žalosnu slavu stići i čak prestići. Kuću je sagradila Milena Zupančič (njena majka Elizabeta Zupančič, partizanka, komunistkinja koja ide u crkvu, rodom je iz Bohinjske Bele, ta kuća se lokalno zove »kod Šilera«, a otac Milenko Ružojičić rođen je u Doboju, Bosna), pre svega pomoću filmskog honorara, a i uz pomoć rodbine (ujaka Mihe, Jožeta i Tineta) i kredita Ljubljanske banke. Ovde su prenoćili brojni parovi. Neki su se rastali, a neki ne još. Rastali su se: Nada Kokotović (plesačica, Hrvatica, kasnije se druži sa makedonskim Ciganom Neđom Osmanom, članom teatra Pralipe) i Ljubiša Ristić (njegova majka je Makedonka); Liv Ulman i novinar Dragan Babić (ona se udaje za nekog milionera u Teksasu, a on je u vezi sa Suadom Kapić, Muslimankom, koja snima film sa Milenom Zupančič, kasnije ostaje u okupiranom Sarajevu); Veca Lukić (srpski pesnik) i Marjeta Gregorač; Branislav Zogović (beogradski glumac, sa predstavom »Hamlet u podrumu«Ateljea 212 gostuje u Meksiku 1974, tamo se ženi, postaje biznismen!) i Franceska Zogović (Meksikanka, majka Lućane i Ilije); Paolo Mađeči (rodom iz Firence) i Snežana Bogdanović (Beograđanka). Nisu se rastali: Julika Bala (dečji psihijatar, mađarska Jevrejka) i Dragan Klaić (urednik Euromaski), 1991. se sa malom Norom sele u Amsterdam, Dragan postaje direktor »Holandskog teatarskog instituta«, a njegov stan u Churchill Laan ulici 169 postaje pribežište i sastajalište brojnih intelektualaca i umetnika iz bivše Jugoslavije: Ana (Hrvatica) i Rajko Grlić (hrvatski Jevrejin, filmski režiser) odlaze u Njujork (Rajko predaje na N. Y. U.); Borka Pavićević (aktivistkinja mirovnog pokreta) i Nikola Barović (Crnogorac, advokat, obavlja politički delikatan, ali humanitarno dragocen posao kod razmene ratnih zarobljenika između hrvatskih i srpskih zatvora); Roberto Ciulli (italijanski režiser koji radi u Nemačkoj) i Gordana Kosanović (beogradska glumica koja umire od raka).
U ovoj kući se sve do Betkine smrti (1991) pila domaća voćna rakija, koju je ona lično pekla. Lekovitost ovog pića mogu da potvrde brojni posetioci: Petar Božović (Crnogorac, glumac), Milorad Vučelić (Crnogorac, studentski aktivista iz 1968, koji postaje Miloševićev saradnik i generalni direktor Radio-Televizije Srbija), Rade Šerbedžija (hrvatski Srbin, glumac, koji beži iz Zagreba i Beograda i 1992. godine se naseljava u Ljubljani i počinje da nastupa na slovenačkom jeziku), Goran Medak (Hrvat iz Čapljine, koji je diplomirao mašinstvo u Ljubljani, ženi se u SAD i postaje slikar). Dobar sertifikat bi Betkinoj voćnoj rakiji nesumnjivo dao, da je živ, i Marko Slodnjak, prijatelj. Isto bi kazali i prijatelji Ivo Svetina, Janez Pipan, Vladimir Jurc, Jure Pervanje, Ante Tomazič, Stojan Ribič, Sasha Gokdmann, Mitja Rotovnik, Polona Vetrih, Nataša Kelhar, Nick Maniscalco, David Gothard, Božo Šprajc, Lenka Udovički, Marko Žmitek, Duška Markotić i mnogi drugi.
U Bohinjskoj Beli, u kući sa brojem 103A, na čistom vazduhu, od 6. maja 1981. manje-više mirno spava Maša Jovanović, Sašina polusestra, ćerka Milene i Dušana. Jednog dana se sva u suzama vratila iz škole kući i pitala Milenu da li je istina da je njen otac Srbin. Istina je, rekla je Milena, i ne samo to, i ja sam polu-Bosanka. O, reče Maša, sad i to! Kao da je znala šta se sprema!