Početna stana
 
 
 
     

 

Duvan - od leka do zabrane

Za razliku od ostalih kulturnih biljaka (kukuruz, paprika, pasulj, krompir, suncokret, paradajz), koje su nam stigle iz Novog sveta, ova jednogodišnja zeljasta biljka (Nicotiana) iz porodice pomoćnica, za nepunih sto godina po otkriću Amerike počela se gajiti i upotrebljavati širom sveta (u balkanskim zemljama, koje zauzimaju posebno mesto u svetskoj proizvodnji duvana, gaje se sorte specifičnih osobina, tzv. orijentalni i poluorijentalni tip). Srbi su ga nazvali duvan (od arap. duhan – dim) i tutun (od tur. tütün – dim), u Bosni je duhan (uz tutun; »kavu piše, tutun zapališe«), kao i kod Albanaca i Mađara (dohany), a pod austrijskim uticajem u severnim krajevima nazvan je tabak (naziv treba da potiče od Indijanaca sa ostrva Haiti). Pod ovim poslednjim imenom prenet je, 1519. godine, u Portugal, zatim u Španiju. U prvo vreme uzgaja se kao retka ukrasna i lekovita biljka. A Evropom je počeo da se širi posle 1560. godine kada je francuski ambasador na lisabonskom dvoru, J. Nicot (kome ova biljka duguje svoje botaničko ime), poslao prašak i semenke duvana Katarini Mediči (koja je patila od migrene). I biljci počinju da se pridaju čudotvorne moći; nazivaju je sveta trava, Nicotiana, Herba panacea, trava koja leči sve bolesti i sl. I kod nas, kaže V. Čajkanović pišući o narodnim verovanjima, »duvan se upotrebljuje kao spoljnje sredstvo (s medom i slačicom) kome je maraz odavno. Lišće od duvana namazano medom, privija se od probadi. Prahom od duvana posipaju se kraste i posekotine. Upotrebljava se i kao dezinfekcija otrovnih rana, i kao lek od svraba. Dimom od duvana kade koga je zmija ujela«. Štaviše, »Sveti Sava prekrstio je štakom i blagoslovio duvan, i od tada đavo od duvanskog dima beži: kad đavo uhvati čoveka, najpre mu primiriše usta, pa ako smrde na duvan, onda ga pusti«.
U Evropi se upotreba duvana za pušenje i šmrkanje širila sve više uprkos zabranama vlasti. Luj XIII (1610–1643) zabranjuje njegovu upotrebu u Francuskoj, a papa Urban VIII (1623–1644) ekskomunicira pušače. I u Rusiji sveštenstvo vidi u njegovom konzumu smrtni greh, pa se pušači kažnjavaju čak telesnim kaznama. Zabranjuje se i u Kini i Japanu, kao i na drugim prostorima.
Znatno kasnije J. B. Colbert, francuski ministar finansija, koristi strast za duvanom u fiskalne svrhe i 1674. osniva državni monopol za duvan u Francuskoj.
Prve precizne vesti o pojavi duvana u Osmanskom carstvu donosi, četrdesetih godina XVII veka, turski hroničar Ibrahim Alajbegović Pečevi. On tvrdi da su duvan 1600/1601. godine doneli »engleski nevernici« nudeći ga »kao lek protiv nekih bolesti vlage«. Zasad, prvu belešku o duvanu u našim krajevima dugujemo francuskom putopiscu P. Lefevru. »Prolazeći kroz Prokuplje 1611. godine, zapazio je nekolicinu Turaka kako, sedeći u hladovini ispred dućana, pod strehom nadnesenom nad ulicom, puše duvan uz kafu.« A evo kako je već pomenuti Pečevi opisao duvan u jednom poglavlju svoje hronike (pod nazivom: Pojava duvana ružnog mirisa i opasnog po zdravlje): »... Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruku, duvajući dim jedan drugome u lice. Zaudarala je čaršija i mahale. O duvanu su potom napisani toliki besmisleni stihovi i hvalospevi, da su ih čitali i upućeni i neupućeni (...). Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, a posebno, ako se puši unutra, u kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak u kući uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha (...) čovek dolazi u stanje da ne može raditi«.
I u mnogim muslimanskim intelektualnim krugovima uživanje duvana je neuporedivo češće osporavano nego uživanje kafe, kako to saznajemo iz pesme Hasana Kaimije, jednog od najpoznatijih sarajevskih pesnika svoga vremena: »Zločesta je rabota,/Pušit ga je sramota,/Jer je vrlo grehota,/Usten’te se tutuna«.
Izgleda da je prva zabrana uživanja duvana, njegovo gajenje, kao i mesta gde se pušio vezana za doba sultana Ahmeda I (1604–1617), a za Murata IV (1623–1640) vezuje se najdoslednija primena najstrožih kazni, vešanje na licu mesta. »Naredio je da se svuda u provincijama postave ljudi koji će tajno i javno kontrolisati sprovođenje naredbe, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakoga ko imalo smrdi na duvan,kom god staležu da je pripadao. Uživanje duvana je zabranjeno uporedo sa zatvaranjem kafana, mehana i opštom zabranom točenja vina.«
Tek je 1688. godine, usled političke i vojne krize prouzrokovane porazima u tzv. Bečkom (ili Morejskom) ratu (1683–1699) konačno ukinuta svaka zabrana kafana i uživanja duvana.
Nakon prvobitnih zabrana, vojnicima je u Evropi, u prvoj polovini XVIII veka, počela da se odobrava prodaja duvana u kantinama da bi se, potom, izdavao, naročito u ratu, kao redovno sledovanje. S početkom Drugog svetskog rata dolazi do njegove racionalizacije, pa će se dobijati (poput životnih namirnica) na karte. A prvi će, iz zdravstvenih razloga, nemački nacionalsocijalisti pokrenuti veliku kampanju protiv pušenja (u javnim zgradama, na radnom mestu, u saobraćaju). Za Hitlera je duvan bio »osveta crvenog čoveka (Indijanca) nad belom rasom – zbog alkohola. Prvi put se u vozovima uvode kupei za nepušače. Tokom rata dolazi, ipak, iz fiskalnih razloga, do popuštanja.
Danas smo opet svedoci progona pušača iz javnih prostorija svake vrste, uz ne male novčane kazne za prekršitelje.
Prvi glagoli vezani za potrošnju duvana bili su »piti duvan« (što se kod Turaka zadržalo do danas), zatim pušiti ili dimiti, pa i duvanisati, tutuniti, čuriti, začiljbušiti,žmariti... Tu su, zatim, i nove tuđice koje prate duvan (lule, čibuci, nargile,uz tabakeru,kao i muštiklu,koje će nam, kasnije, stići sa zapada). Cigareta je u Evropi prihvaćena tek posle 1880. godine, a kod Osmanlija početkom minulog stoleća. Popularisanju pušenja cigarete doprinele su (uz neke njene prednosti) i emancipovane žene. U njoj je, takođe, i poletno građanstvo našlo alternativu aristokratskoj kulturi šmrkanja duvana. A u posleratnoj Nemačkoj pušiti je bilo čak sexy.
Naš turkolog, Aleksandar Fotić, pišući o prodoru kafe i duvana (Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba,poglavlje »Ugađanje duši«,a čijim se radom i ovaj autor koristi) ističe: »Ne možemo da ne budemo zadivljeni pred krupnim promenama koje su kafa i duvan izazvali u društvenoj, ekonomskoj i političkoj istoriji. Neke od njih su i danas očigledne, katkad i na svakom koraku, uprkos raznim kulturnim nanosima stolećima taloženim na raznim meridijanima«.
  Olga Zirojević
 
Šta sam sada?
1-28.02. 2011.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2011