Duvan - od leka
do zabrane
Za razliku od ostalih kulturnih biljaka (kukuruz,
paprika, pasulj, krompir, suncokret, paradajz),
koje su nam stigle iz Novog sveta, ova jednogodišnja
zeljasta biljka (Nicotiana) iz porodice
pomoćnica, za nepunih sto godina po otkriću Amerike
počela se gajiti i upotrebljavati širom sveta
(u balkanskim zemljama, koje zauzimaju posebno
mesto u svetskoj proizvodnji duvana, gaje se sorte
specifičnih osobina, tzv. orijentalni i poluorijentalni
tip). Srbi su ga nazvali duvan
(od arap. duhan – dim) i tutun (od tur.
tütün – dim), u Bosni je duhan
(uz tutun; »kavu piše, tutun zapališe«),
kao i kod Albanaca i Mađara (dohany),
a pod austrijskim uticajem u severnim krajevima
nazvan je tabak (naziv treba
da potiče od Indijanaca sa ostrva Haiti). Pod
ovim poslednjim imenom prenet je, 1519. godine,
u Portugal, zatim u Španiju. U prvo vreme uzgaja
se kao retka ukrasna i lekovita biljka. A Evropom
je počeo da se širi posle 1560. godine kada je
francuski ambasador na lisabonskom dvoru, J. Nicot
(kome ova biljka duguje svoje botaničko ime),
poslao prašak i semenke duvana Katarini Mediči
(koja je patila od migrene). I biljci počinju
da se pridaju čudotvorne moći; nazivaju je sveta
trava, Nicotiana, Herba
panacea, trava koja leči sve bolesti
i sl. I kod nas, kaže V. Čajkanović pišući o narodnim
verovanjima, »duvan se upotrebljuje kao spoljnje
sredstvo (s medom i slačicom) kome je maraz
odavno. Lišće od duvana namazano medom, privija
se od probadi. Prahom od duvana posipaju se kraste
i posekotine. Upotrebljava se i kao dezinfekcija
otrovnih rana, i kao lek od svraba. Dimom od duvana
kade koga je zmija ujela«. Štaviše, »Sveti Sava
prekrstio je štakom i blagoslovio duvan, i od
tada đavo od duvanskog dima beži: kad đavo uhvati
čoveka, najpre mu primiriše usta, pa ako smrde
na duvan, onda ga pusti«.
U Evropi se upotreba duvana za pušenje i šmrkanje
širila sve više uprkos zabranama vlasti. Luj XIII
(1610–1643) zabranjuje njegovu upotrebu u Francuskoj,
a papa Urban VIII (1623–1644) ekskomunicira pušače.
I u Rusiji sveštenstvo vidi u njegovom konzumu
smrtni greh, pa se pušači kažnjavaju čak telesnim
kaznama. Zabranjuje se i u Kini i Japanu, kao
i na drugim prostorima.
Znatno kasnije J. B. Colbert, francuski ministar
finansija, koristi strast za duvanom u fiskalne
svrhe i 1674. osniva državni monopol za duvan
u Francuskoj.
Prve precizne vesti o pojavi duvana u Osmanskom
carstvu donosi, četrdesetih godina XVII veka,
turski hroničar Ibrahim Alajbegović Pečevi. On
tvrdi da su duvan 1600/1601. godine doneli »engleski
nevernici« nudeći ga »kao lek protiv nekih bolesti
vlage«. Zasad, prvu belešku o duvanu u našim krajevima
dugujemo francuskom putopiscu P. Lefevru. »Prolazeći
kroz Prokuplje 1611. godine, zapazio je nekolicinu
Turaka kako, sedeći u hladovini ispred dućana,
pod strehom nadnesenom nad ulicom, puše duvan
uz kafu.« A evo kako je već pomenuti Pečevi opisao
duvan u jednom poglavlju svoje hronike (pod nazivom:
Pojava duvana ružnog
mirisa i opasnog po
zdravlje): »... Kafane su bile pune dima
od preteranog pušenja besposličara i danguba,
u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati.
U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz
ruku, duvajući dim jedan drugome u lice. Zaudarala
je čaršija i mahale. O duvanu su potom napisani
toliki besmisleni stihovi i hvalospevi, da su
ih čitali i upućeni i neupućeni (...). Ružan miris
duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, a posebno,
ako se puši unutra, u kuću. Prostirke, nameštaj
i postelje progorene su na pojedinim mestima,
a svaki kutak u kući uprljan je pepelom. Posle
sna, pod uticajem neugodnog zadaha (...) čovek
dolazi u stanje da ne može raditi«.
I u mnogim muslimanskim intelektualnim krugovima
uživanje duvana je neuporedivo češće osporavano
nego uživanje kafe, kako to saznajemo iz pesme
Hasana Kaimije, jednog od najpoznatijih sarajevskih
pesnika svoga vremena: »Zločesta je rabota,/Pušit
ga je sramota,/Jer je vrlo grehota,/Usten’te se
tutuna«.
Izgleda da je prva zabrana uživanja duvana, njegovo
gajenje, kao i mesta gde se pušio vezana za doba
sultana Ahmeda I (1604–1617), a za Murata IV (1623–1640)
vezuje se najdoslednija primena najstrožih kazni,
vešanje na licu mesta. »Naredio je da se svuda
u provincijama postave ljudi koji će tajno
i javno kontrolisati sprovođenje naredbe,
ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakoga ko
imalo smrdi na duvan,kom god staležu
da je pripadao. Uživanje duvana je zabranjeno
uporedo sa zatvaranjem kafana, mehana i opštom
zabranom točenja vina.«
Tek je 1688. godine, usled političke i vojne krize
prouzrokovane porazima u tzv. Bečkom (ili Morejskom)
ratu (1683–1699) konačno ukinuta svaka zabrana
kafana i uživanja duvana.
Nakon prvobitnih zabrana, vojnicima je u Evropi,
u prvoj polovini XVIII veka, počela da se odobrava
prodaja duvana u kantinama da bi se, potom, izdavao,
naročito u ratu, kao redovno sledovanje. S početkom
Drugog svetskog rata dolazi do njegove racionalizacije,
pa će se dobijati (poput životnih namirnica) na
karte. A prvi će, iz zdravstvenih razloga, nemački
nacionalsocijalisti pokrenuti veliku kampanju
protiv pušenja (u javnim zgradama, na radnom mestu,
u saobraćaju). Za Hitlera je duvan bio »osveta
crvenog čoveka (Indijanca) nad belom rasom – zbog
alkohola. Prvi put se u vozovima uvode kupei za
nepušače. Tokom rata dolazi, ipak, iz fiskalnih
razloga, do popuštanja.
Danas smo opet svedoci progona pušača iz javnih
prostorija svake vrste, uz ne male novčane kazne
za prekršitelje.
Prvi glagoli vezani za potrošnju duvana bili su
»piti duvan« (što se kod Turaka zadržalo do danas),
zatim pušiti ili dimiti,
pa i duvanisati, tutuniti, čuriti,
začiljbušiti,žmariti...
Tu su, zatim, i nove tuđice koje prate duvan (lule,
čibuci, nargile,uz
tabakeru,kao i muštiklu,koje
će nam, kasnije, stići sa zapada). Cigareta
je u Evropi prihvaćena tek posle 1880. godine,
a kod Osmanlija početkom minulog stoleća. Popularisanju
pušenja cigarete doprinele su (uz neke njene prednosti)
i emancipovane žene. U njoj je, takođe, i poletno
građanstvo našlo alternativu aristokratskoj kulturi
šmrkanja duvana. A u posleratnoj Nemačkoj pušiti
je bilo čak sexy.
Naš turkolog, Aleksandar Fotić, pišući o prodoru
kafe i duvana (Privatni život
u srpskim zemljama u osvit modernog doba,poglavlje
»Ugađanje duši«,a čijim se radom i ovaj autor
koristi) ističe: »Ne možemo da ne budemo zadivljeni
pred krupnim promenama koje su kafa i duvan izazvali
u društvenoj, ekonomskoj i političkoj istoriji.
Neke od njih su i danas očigledne, katkad i na
svakom koraku, uprkos raznim kulturnim nanosima
stolećima taloženim na raznim meridijanima«.
|
|
Olga
Zirojević |