Bogoljub Arsenijević Maki, slikar i buntovnik, u intervjuu za ART-CG (6. novembar 2010) govori o sebi, svojoj umetnosti, ljudskim slobodama. Upravo zbog sjajno elaboriranih tema samooslobađanja u cilju oslobađanja i drugih i osvajanja novih prostora slobode prenosimo Makijev intervju u celosti. (Ur.)

Vjerujem u svemoć umjetnosti

Godine 1983. Ljuba Popović je nabasao u moj ateljejčić i pohvalno govorio o zatečenim slikama. Ipak, skloniji sam konceptualizmu i stvaralaštvu Marine Abramović. Možda će sada zvučati neumesno ili neumereno, ali sav svoj dugogodišnji angažman protiv diktatora Miloševića smatrao sam konceptualnim umetničkim projektom koji sam uspešno realizovao neprestano promišljajući – kako bi to Marina uradila

U noći između 12. i 13. septembra, ove već prilično ostarjele i umorne godine (2010), moj mobilni telefon je dobio poruku sljedeće sadržine: »Uhapšen sam na granici Srbije i Crne Gore. Pišem ti s lisicama na rukama, voze me u valjevski zatvor... Smešno... Panduri slušaju Cecu, ja mislim na Ramštajn. Pozdrav do daljnjeg...«
Za trenutak sam se ponadao da mi se ostvaruje san, da i ja postajem dio kriminalnog miljea, potom da je to još jedan nastavak košmarnih snoviđenja koja me pohode kao eho opskurne stvarnosti. Međutim, stvarnost je nažalost bila i telefonska poruka. Uhapšen je moj prijatelj Bogoljub Arsenijević. To što je ubrzo oslobođen aktom abolicije predsjednika Srbije Borisa Tadića nije uspjelo da ublaži otužno-bljutavi ukus još jednog specijaliteta spremljenog u balkanskoj krčmi.
Na početku ovih naših razgovora složismo se Bogoljub i ja da je bilo mnogo i značajnijih i ljepših povoda, ali izgleda da nam je previše toga određeno ovim balkanskim pretpolitičkim usudom, čijom je žrtvom Arsenijević još jednom postao. Tako se na trenutak ponovo pojavio Maki, ma koliko da to nije želio. Ne mogu a da se ne prisjetim da me je negdje na počecima našeg tisućljetnjeg druženja Bogoljub zamolio da mu pomognem da se ukrca na neko od onih prekookeanskih čudovišta, zbog kojih kitovi sve češće izvršavaju masovna samoubistva. Znao sam da to želi samo zbog toga da zauvjek pobjegne od svega što u njemu izaziva ogorčenje i gađenje. I sada, dok razgovaramo, zamjera mi što sam ga odbio, a onda započinje jedan od svojih monologa prekidanih mojim pitanjima koja su postavljana samo zbog toga da ga podstaknu da nastavi. Zapisujem...

nadvladati samo slobodna volja pojedinaca, a odražavala se beskompromisnom negacijom svih onih autoriteta koji su u ime opšte ideje, odanosti vođi i plemenu, na sve načine ubijali moje, osnovno, prirodno pravo, da sebe definišem sopstvenim stvaralaštvom, odnosno da svom životu osmislim razloge postojanja u tom sveukupnom besmislu. Nažalost, ispostavilo se da ružnom svetu nisi mogao nauditi drugačije sem istim sredstvima kojima on vlada... Balkanski

Poštujući vašu želju, razgovaraćemo sa Bogoljubom Arsenijevićem. Izgledalo je u prvom trenutku da će to biti mnogo lakše, ali već prvo pitanje – ko je zapravo Bogoljub otvara bezbroj pitanja: Bogoljub slikar? Ikonopisac? Rok muzičar? Pisac? Glumac u alternativnim pozorištima? Autor stripova?...
Pre svega sam egzistencijalno biće. Čovek koji je svestan nepojmljivog, jedinstvenog i neponovljivog događaja u univerzumu, da jesam ovde i sada. Moje ja, koje korača s privilegijom kompresovanih fragmenata sveta u nasleđu, a koji mojim promišljanjem trebaju, na neki način, postati saopštenja mojim potomcima o besmislu koračanja ako se iza sebe ne ostavljaju tragovi materijalizovanog oblika. Kako reče Hjum, život jednog čoveka za svemir nema većeg značaja od života jedne ostrige... Ne pominjući prauzroke i posledice neprestanog pulsiranja dematerijalizovano-preobraženih energija univerzuma, zapostavljamo osnovne postulate svoje prirode. Da nije bilo ili da nema pomeranja ostrige, ni mi ne bi koračali... I divni Pekić kaže: »Onaj koji ništa ne pridoda svetu oduzima ga«.

Sve čime se bavim je govor koji najbolje razumem i kojim sebe saopštavam svom i budućem vremenu. Međutim, zahvaljujući biološkoj tendenciji ka smrti, sasvim sigurno, neće nas zaobići ni zemaljska ni nebeska sahrana, ali... ni ona u koju jedino verujem... I materijalizovana, umna zaostavština, trebala bi umreti nedugo posle nas, jer budućnost apriori pripada svetu u nastajanju, nikako prošlosti zatočenoj u našoj sadašnjosti. Pa nije li i savršeni Njutn smatrao svet starim svega šest hiljada godina, a Ptolomejeva astronomija hiljadu i četiri stotine godina bi plod ljudske uobrazilje. Zar se ovim ne dolazi do sveta kao beskrajne posledice beskrajnih uzroka. Na kraju krajeva, da je drugačije, danas bi na kotorskoj Pjaci od kina, ove ili one crkvene ili politikom motivisane religije još čerečile ili spaljivale slobodoumne prinčeve bilo kojih oblasti ljudskih napredaka. Ipak, nažalost, nejednako zastupljeni evolutivni procesi isti svet čine drastično suprotstavljenim i konfliktnim, što ishodi velikom stopom nasilnih smrtnosti... najpre onih koji su imali šta ostaviti svetu. Ne zaboravimo da ukidanjem prava na slobodan život samo jednom čoveku ugrožavamo budućnost vrste, jer je to, možda, u ovim ili budućim dimenzijama, poslednji čovek.
Građanin Crne Gore, Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i ostalih republika iz okruženja, Kosova ili daleke Afrike, ne sme ni na jedan način biti obesmišljen osporavanjem prava na slobodno stvaralaštvo. Dakako, to osporavanje biva i jako bizarno, kroz visoke stope poreza na humanističke delatnosti ili sveukupnu umetnost, a bez velikih obaveza društva da stvaralaštvo stimuliše sem da na njega ima uticaja kroz ogoljenu političku ili versku realnost, što naravno ne zaobilazi ni Srbiju, ni Crnu Goru.

Zadržimo se malo kod Crne Gore. U gotovo desetogodišnjoj samoizolaciji, nakon odlaska iz Srbije, u bokokotorskom gradiću Risnu, istrajavate na pokušaju da se zaboravi Maki a da se oživi Bogoljub majstor. Tako Risan biva vaše (g)radilište, gdje se uglavnom bavite molerajem i fizičkim poslovima na građevinama, ali uz sve to vam ostaje vremena za različite kreativne djelatnosti, naročito pozorišne. U vrijeme festivala »Teuta – Novi antički teatar« i »Kotor art« do izražaja dolazi vaš višestruki talenat, ali posebno onaj da ostanete »neprimjetan«.
Da. Gotovo deset godina, od ranog jutra do mrklog mraka, živeo sam od fizikalisanja po gradilištima od Ulcinja do Igala. Naravno, da ne bude zabune, od svoje devete godine ne biram posao. Za vreme mog boravka u Crnoj Gori o tome je znalo moje šestoro dece i par najbližih prijatelja, a ostali su bili u ubeđenju da negde u Americi krckam dobru penziju CIA-e, KGB-a, DB-a, KOS-a ili MP3... DVD...
Noću sam se vraćao sebi, radeći na svojoj poeziji i prozi, slikajući ili čitajući Borhesa, Kortasara, Hokinga, Pesou, Zagajevskog, Basaru, Tomu Marinkovića... najviše Kukićeve časopise Gradac koji su me na neki način od rane mladosti upoznavali sa svetom slobodoumne misli i umetnosti. U Crnoj Gori sam obilazio pozorišne manifestacije, izložbe i književne događaje, najčešće u najkompleksnijem kulturološkom hramu knjižari »Karver«, a subotom od A do Š čitao kulturni dodatak Vijesti-Art. Najzad, nakon 6-7 godina upoznam pisca O. Pavlovića, pesnikinju Ivanu Nikčević i Marijanu Žebeljan, neverovatni i već ostvareni slikarski potencijal... oni me upoznaju sa kultnim crnogorskim pozorišnim rediteljem Slobodanom Milatovićem, dramaturgom i književnikom Ljubom Đurkovićem, te sa izvanrednom glumicom Tihanom Ćulafić, potom bivam angažovan kao koordinator festivala »Teuta«, u tek osnovanom kotorskom teatru, kao i u »Kotor-artu«. Te, kao i česte odlaske na Dubrovačke letnje igre pamtim kao najlepše dane provedene uz obalu tokom desetogodišnjeg samoizgnanstva iz Srbije. Uz sve to veoma sam vodio računa da u tom poslu budem i ostanem Bogoljub, a nipošto tamo neki Maki...

Jedan (ste) od organizatora svrgavanja poslednjeg diktatora u Evropi?
Da. Ali ne bih o tome. Radije bih o vremenu kada sam 1996. godine na crnogorskom primorju, pa i u kotorskom teatru igrao u Labišovom komadu »Dajte da se zagrlimo, Folvil«, i na podgoričkom »Fijatu« sada već tako davne 1987. u Brehtovoj drami »Prosjačka opera«.

Vidim da stalno sugerišete da se vratimo onome što je vaša primarna djelatnost. Po pozorišnom senzibilitetu, najbliža vam je »bitefovska forma«, po slikarskom linija »Medijale«, po muzičkom rock, mada rado osluškujete nove muzičke trendove, ignorišući narodnjake i slične ovovremene banalnosti. U književnosti najbliža vam je poezija, posebno Pesoa, Zagajevski, francuski nadrealisti... U prozi su to kratke sublimirane forme Kafke, Kamija, Borhesa, Bucatija...

Dolaskom srpskog demonizovanog boga Miloševića, 1987. kreće ratno zahuktavanje od kojeg se distanciram odlazeći iz Valjeva u obližnje selo Paštrić, gde sam uradio prvi crkveni živopis. U sledećih dvadesetak godina sam oslikao preko pet hiljada m2 fresaka i osam ikonostasa, upoznavao sam se sa hrišćanstvom, ali i drugim svetskim religijama sa najiskrenijom željom da u crkve unesem umetnost, e da bih od nevernika postao vernik... Srećom, tom neuspehu je neskrivenom pohlepom i zaostalošću kumovalo sveštenstvo, od đakona do patrijarha, a naročito izrazita lenjost gosn Boga da zaštiti nevine žrtve Miloševićevog paganizma. Dakle, radilo se o povodu za dublje proučavanje Boga stvoritelja... Rezultat je 1:0 za mene. Zahvaljujući svom tom akumuliranom iskustvu, umreću srećan s osmehom sekularnog humaniste. U prilog tome, prisećam se i najsvežijih vesti iz SPC. Mitropolit Amfilohije se poput kardinala Torkemade, dominikanca poznatog po inkvizicijskoj surovosti u Španiji, godinama šepuri s upaljenom šibicom. Ranije Jugoslavijom, sada Srbijom i Crnom Gorom, a samo je pitanje vremena kada i gde će zapaliti novu vatru. Skorašnjom kvalifikacijom homoseksualaca, koje poistovećuje sa Sodomom i Gomorom jer su drveta koja plod ne rađaju, nameće se pitanje njegove umešnosti ili uspešnosti, jer... gde su njegova deca? Opet mi se ovde kao odjek ponavlja već pomenuta Pekićeva misao, da onaj koji ništa ne pridoda svetu oduzima ga, a ja velim da onaj koji ne rodi čoveka ovom svetu, oduzima ga. Ma... po besmislenosti i šteti religija, u ovom zbog njih jadnom svetu, mogao bih ispisati knjigu deblju od Biblije. Nema te religije koju ne bih demistifikovao kao bilo kog drugog hohštaplera koji vračanjem zloupotrebljava ljudske slabosti, zarađujući na zabludama. Da pojednostavim, nisu li im oblik i organizacija, kojom funkcionišu, profitno-poslovne. Tako ih i treba tretirati. Dođavola! Kakva duša! Kakvi bakrači... u svetu atoma! Dve hiljade godina egzistiraju na kanonski legalizovanim obmanama pljačkajući laike. Treba ih zakonom okvalifikovati kao svakog drugog prevaranta ili im uvesti PDV. Što se mene tiče, sin sam molekula a ne duha onostranog. Više poštujem ravnodušnost materije nego zabrinutost izmišljenih bogova nad svetom. I najzad, nisu li osnovni temelji crkve poricanje smrti, a zar sama smrt ne poriče crkvu.

	Obrad Pavlović