Srbija i »Gasprom« – od Miloševića do danas

Dve godine od sklapanja naftno-gasnog sporazuma i potpune kapitulacije energetskog sektora Srbije ustupcima ruskom »Gaspromu« nema kraja, a od najavljene liberalizacije srpskog tržišta nafte i gasa nema ni govora. Građanima Srbije ne preostaje ništa drugo nego da od vlasti traže da priznaju propuste i da eventualnim redefinisanjem odnosa sa Rusima postignu bolju cenu gasa

Đorđe Padejski

preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao »zaštitnici«, odnosno u onu o Rusiji kao »izvorištu svih zala«. I to je ono što je pogrešno, jer je time čitav problem relativizovan i postavljen u okvire ideologija, pa su tako jedni gurali »Gaspromu« u ruke kompletnu domaću energetiku, i ko zna šta još, a drugi vikali drž’te lopove i nećemo saradnju s okupatorom Putinom. Ali problem je mnogo kompleksniji od te trivijalne dihotomije, jer direktno pogađa živote građana, i to ne u smislu ekonomskog patriotizma i odbrane apstraktnih nacionalnih interesa i resursa, već u smislu odbrane ekonomskih
		Anica Vučetić, »Uočavanje«, video rad (30 sek., frejm), 2008.

Istorijska podela po posredniku

bude podeljena na nekoliko perioda koji se upravo mogu posmatrati kroz jedno te isto pitanje – postojanje posredničke firme za uvoz ruskog gasa. U prvim godinama uspostavljanja saradnje tokom kojih su postavljeni principi energetske zavisnosti, od 1992. do 2000. godine, uvoz ruskog gasa išao je preko posrednika »Progresgas trejding«, mešovite firme »Progresa« i »Gasproma«. Taj period bi se slikovito mogao označiti periodom Marjanović–Černomirdin, kada je gas nabavljan za proviziju od oko 1 odsto. Od 2000. pa sve do 2004. godine NIS je direktno uvozio gas od »Gasprom eksporta« u Rusiji i građani nisu plaćali nikakvu proviziju u ceni gasa. Taj period je
		Anica Vučetić, »Uočavanje«, video rad (30 sek., frejm), 2008.

Nedostupnost i netransparentnost dokumenata

Značajan deo dokumentacije o odnosima Srbije i Rusije na planu saradnje u oblasti nafte i gasa ni posle toliko godina nije dostupan za javnost. Nemoguće je dobiti precizne informacije od državnih organa i javnih preduzeća o finansijskim aspektima poslovanja sa ruskom stranom. »Gaspromova« politika u gotovo svim zemljama uvoznicama ruskog gasa bila je zasnovana na principima zaključivanja »tajnih« međudržavnih sporazuma, kojima se definiše saradnja na minimum četvrt veka, pa ta netransparentnost ne treba nikoga da čudi. Sporazume su morali da »aminuju« politički subjekti, uvažavajući mnoge druge aspekte odnosa, pa je zato i logično što su često više poprimali karakter političkih a ne ekonomskih odluka. Ali u zavisnosti od potencijala zemlje i spremnosti onih koji pregovaraju da se izbore za što povoljniji položaj zavisi i cena koju će plaćati građani te zemlje.
Ova tajna priroda saradnje oduvek je bacala sumnju na to da su rusko-srpski predstavnici često razgovarali univerzalnim jezikom, jezikom korupcije. Ipak, nikada nijedan dokaz za te tvrdnje nije predstavljen, niti je bilo ko zvanično optužen, iako su se istrage vodile jednako i za Marjanovićev period, ali i za doba Koštunice. Možda je ta netransparentnost bila prisutna zbog snažne veze »Gasproma« i KGB-a, nekada moćne ruske obaveštajne službe. KGB je prestao da postoji kada je »Gasprom« rođen, a te strepnje su posebno bile pojačane od dolaska na vlast Vladimira Putina, bivšeg agenta te službe. Nije tajna da širok krug političara i tajkuna u Rusiji svoje korene ima u toj službi. Zato se i u mnogim evropskim zemljama pojavio strah od energetske zavisnosti i monopolizacije tržišta, ali i kao »gaspromofobija«, jer su se poslovi ovog energetskog džina tokom devedesetih i kasnije prilično ubrzali i raširili, pa su se u prozapadnom svetu pojavile ozbiljne strepnje da će Rusi pod svoju ekonomsku čizmu staviti pola Evrope.

Energetika u službi političkih interesa

Međutim, treba otvoreno reći da Rusija nije prva zemlja koja je svoje energetske resurse stavila u službu političkih i ekonomskih interesa, jer su i EU i SAD često koristile energetiku kao svoj spoljnopolitički alat. Ipak, treba imati u vidu da su one dosta retko primoravale svoje neposredne susede na neke nepristojne ponude. Na kraju krajeva, najveći broj ratnih sukoba u XX veku vodio se baš zbog energetskih resursa. Ali, kako se Srbija uvek nekako pronađe u sukobu značajnih svetskih sila, postavlja se pitanje zašto predstavnici Srbije nisu vodili računa o interesima građana. Ovako, em smo se odrekli principa slobodnog tržišta, em smo svrstani u najnepovoljniju grupu zemalja koje gas plaćaju daleko iznad svetske cene.
Prema analizi Kita Smita,3 Kremlj je godinama unazad sistematski gradio i negovao kulturu prijateljskih interesnih grupa, kako u zemljama bivšeg istočnog bloka, tako i zapadnoj Evropi, koje su imale značajne finansijske koristi od formalnih i neformalnih veza sa ruskim državnim energetskim kompanijama. Zbog toga su mnogi počeli da govore o ogromnom političkom riziku u smislu direktne zavisnosti od ruskog gasa. Tako su u Nemačkoj neki članovi SPD4 dobijali pozicije u ruskim kompanijama, pa je i sam Gerhard Šreder, nekadašnji nemački kancelar, danas predsednik Upravnog odbora Severnog toka5 zajedničke kompanije »Gasproma« i nemačkih firmi. Nekadašnji ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer takođe ima poziciju u »Gaspromu«. U Italiji su poslanici odbijali da potvrde zajedničke poslove italijanske gasne kompanije »Eni« i »Gasproma«, kada se saznalo da Berluskonijev prijatelj6 Bruno Mentasti-Granelli ima akcije kompanije »Central Energy Italian Gas Holding«, koja treba da učestvuje u izgradnji Južnog toka. Veze italijanskog premijera Berluskonija nedavno je potvrdio i sajt Wikileaks, objavljivanjem depeša u kojima američke diplomate iznose tvrdnje da će Berluskoni profitirati od zajedničkog posla »Eni« i »Gasproma«. Smit navodi primere direktne korupcije u Poljskoj, Austriji, Švedskoj, Finskoj i dr., ali ono što je zajedničko građanima ovih zemalja jeste to da svi plaćaju daleko nižu uvoznu cenu gasa od građana u Srbiji.

»Gasprom« kao politička životinja

»Gasprom nije gasna kompanija već je politički kolos koji se našao u poslu s gasom. On se ne ponaša kao deo biznisa ili normalna gasna kompanija. »Gasprom« je politička životinja koja živi zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji i sasvim je organizovana da očuva taj monopol«, kaže Dejvid G. Viktor7 sa Univerziteta Stenford. Ali kako ispravno razumeti ovog globalnog privrednog giganta u kojem većinski kapital ima ruska država sa oko 50,002 odsto akcija. To vlasništvo podrazumeva Rusku državnu direkciju za imovinu sa 38,373 odsto akcija, kao i udele državnih ruskih kompanija »Rosneftgaz« od 10,74 odsto i »Rosgazifikatsiya« od 0,889 odsto.8 Ostali akcionari imaju manje udele. Zato su i današnji najvažniji predstavnici »Gasproma« ruski državnici i direktori. Predsednik Upravnog odbora je Viktor A. Zubkov, koji je i zamenik premijera Ruske Federacije, dok je izvršni direktor »Gasproma« Aleksej Miler, koji je i zamenik predsednika Upravnog odbora, dok se u Upravnom odboru »Gasproma« uvek nalazi još poneki ministar ekonomije i energetike.
Svoju pravu moć »Gasprom« duguje eksploataciji prirodnog gasa, čime se prevashodno bavi, ali se bavi i njegovom distribucijom i skladištenjem, prodajom na ruskom i globalnom tržištu, od čega godišnje ostvari prihod od preko 100 milijardi dolara. Samo u Rusiji »Gasprom« zapošljava preko 376 hiljada radnika, dok godišnje proizvede preko 550 milijardi kubika gasa.

»Gaspromovi« sinovi, ćerke i unučići

Međutim, najveće interesovanje, posebno stranih novinara, uvek je budila činjenica da i danas u okviru »Gasproma« posluje najmanje 180 povezanih ćerki kompanija širom sveta,9 koliko ih je izlistano na zvaničnom sajtu »Gasproma« www.gazprom.ru. »Gasprom« se prema tim informacijama, pored energetike, bavi i mnogim drugim industrijskim sektorima, uključujući finansije (Gazprombank10), medije (Gasprom media11) i avijaciju. Među 180 »Gaspromovih« podružnica nalaze se srpski »Jugorosgas« i »Progresgas trejding« i, naravno, Naftna industrija Srbije. NIS je zapravo deo sistema »Gaspromnjefta«, firme koja se matično bavi proizvodnjom nafte, a takođe je deo »Gasprom« grupe. »Progresgas trejding« je takođe u sastavu »Gasproma« i to kao deo »Gasprom eksporta«, koji je posebna firma za izvoz gasa iz Rusije, i »Gasprom komplektacije«, koja je zasebna »Gasprom« firma za opremu. Formalni vlasnici »Jugorosgasa« iz sistema »Gasproma« su »Gasprom eksport«, i »Central Me Energy & Gas Ag« iz Austrije, koja je deo »Centrex Europe Energy & Gas Ag«, a ona u vlasništvu Gasprombank.12
Samo iz ovih primera vidi se da je gotovo nemoguće ući u trag svim firmama »Gasproma«, a time i zastupnicima njihovih interesa, iako je najveći broj ovih podružnica objavljen na zvaničnom sajtu. Nekadašnji novinar lista Novaya Gazeta Roman Šlejnov, a danas dopisnik Financial Timesa iz Moskve, bavio se istraživanjem poslovanja »Gasproma« za Scoop.13 On kaže da su poslednjih godina podaci o mreži »Gaspromovih« preduzeća širom sveta prilično dostupni, što nije bio slučaj za vreme od pre desetak godina. Međutim, ono što je primetio jeste to da je većina ljudi oko »Gasproma« u nekoj vezi sa premijerom Vladimirom Putinom.

»Progresgas trejding« – prethodnica »Jugorosgasa«

osnovana je prva mešovita srpsko-ruska gasna kompanija »Progresgas trejding«. Pre 19 godina, 26. marta 1992. godine, Mirko Marjanović, u svojstvu direktora »Progresa«, i njegov tada dugogodišnji prijatelj Viktor Černomirdin, kao direktor »Gasproma«, osnovali su društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom »Progresgas trejding«, s ukupnim kapitalom od 100 hiljada dolara. Formalni osnivači bili su »Gaseksport« sa ruske strane i »Progres« sa srpske, koji su na po pola razdelili udele u kompaniji i taj odnos učešća kapitala je uz manje modifikacije praktično održan do danas. Zajednička srpsko-ruska firma »Progresgas trejding«
		Anica Vučetić, »Sažimanje«, video ambijent, 2006.

Izgradnja gasovoda – sledeća faza

Posao osnivanja zajedničke kompanije PGT-a u Srbiji je najavio i početak ozbiljnije izgradnje gasne infrastrukture, bez koje uvoz gasa ne bi ni imao smisla. A kada je 1994. Marjanović izabran prvi put za »direktora« srpske vlade PGT je počeo čak da pravi planove za preuzimanje i gasifikaciju Srbije, iako je to bio posao »Nisgasa« i »Energogasa«. Krajem 1989. godine tadašnji »Energogas«, čiji je danas pravni sledbenik JP »Srbijagas«, od strane Vlade Republike Srbije označen je za nosioca razvoja gasne privrede za deo Srbije južno od Save i Dunava. Izrađen je program gasifikacije Srbije koji je podrazumevao gasifikaciju, ali najviše šansi za izgradnju imali su potezi Niš–Dimitrovgrad i Niš–Pojate.
Međutim, tih godina Milošević je često u goste primao predstavnike ruskog »Gasproma«, obično u društvu predstavnika »Progresa«, direktora Mirka Marjanovića, i već tada se javljaju ideje da Rusi, pored prodaje gasa Srbiji, uđu u izgradnju magistralnih gasovoda. U septembru 1993. Milošević18 je najavio osnivanje konzorcijuma za izgradnju južnog kraka gasovoda kroz Srbiju. Tada je rečeno da je potpisan ugovor o izgradnji gasovoda vrednog 800 miliona dolara, a osnivači konzorcijuma trebalo je da budu mešovito rusko-srpsko preduzeće »Progresgas trejding«, koje je glavni nosilac posla, zatim NIS, »Sartid« i Beobanka. U tadašnjem predsedničkom zanosu Milošević je izjavio da »izgradnja gasovoda počinje u trenutku koji predstavlja prekretnicu u rešavanju jugoslovenske krize«, a zatim ponovo izjavio da »ovaj posao najavljuje početak kraja sankcija«. Ovaj konzorcijum, obradovao nas je tada predsednik, trebalo je da predstavlja jezgro oko kojeg će se okupiti veliki broj srpskih i ruskih preduzeća iz oblasti građevinarstva, mašinogradnje, naftne industrije, trgovine i banaka. Sve u svemu, »Srbija ce moći da dobije sedam puta više gasa nego sada«, a sasvim slučajno poduhvat je najavljen baš pred parlamentarne izbore u Srbiji. Međutim, ruska štampa je odmah objavila da nije potpisan ugovor nego tek »pismo o namerama«. Ipak, sve to vodilo je osnivanju druge zajedničke rusko-srpske firme.

Osnivanje druge zajedničke firme

Niko iz redova tadašnje demokratske opozicije nije mogao da sluti kakve će sve dalekosežne posledice po građane imati još jedan potpis Mirka Marjanovića. Ovoga puta na ugovor o osnivanju druge mešovite srpsko-ruske firme pod nazivom »Jugorosgas«. Ponovo je u svojstvu direktora »Progresa«, ali i kao tadašnji premijer ušao u aranžman koji je trebalo da osigura izgradnju cevovoda Niš–Dimitrovgrad. Vlada Ruske Federacije i Vlada SRJ potpisale su u aprilu 1996. godine Sporazum o saradnji na izgradnji gasovoda na 25 godina, kojim je podržano osnivanje Akcionarskog društva između »Gasproma« i preduzeća koje odredi jugoslovenska strana. Ugovor o osnivanju »Jugorosgasa« potpisan je u junu 1996. godine, između osnivača: »Gasprom« Moskva, NIS »Energogas« Beograd, »Progres« Beograd, »Progresgas trejding« Beograd i Beobanka Beograd, s osnivačkim kapitalom od ukupno 200.000 američkih dolara. Polovinu akcija »Jugorosgasa« dobili su NIS (20 odsto), »Progres« (15), »Progresgas trejding« (10), Beobanka (5), a ostatak »Gasprom«. Naredne godine NIS je u zajedničku firmu »Jugorosgas« uveo finalnu tehničku dokumentaciju za izgradnju magistralnog gasovoda Pojate–Niš–Dimitrovgrad, čija je vrednost procenjena na 3,2 miliona dolara, s obavezom da se konačna cena dokumentacije odredi na osnovu konačne vrednosti izgradnje magistralnih gasovoda. Ali to se nikada nije desilo, jer je »Jugorosgas« 2003. godine samo vratio tehničku dokumentaciju NIS-u.
Istovremeno, Marjanović je sproveo tihu izmenu Zakona o transportu i distribuciji gasa, koji je tada, po pravilu presedana, u suštini davao pravo Vladi da odobrava strane, to jest ruske koncesije na unutrašnjem jugoslovenskom tržištu. Već tada je svima bilo jasno da će u energetici Srbije dominantno mesto dobiti mešovite rusko-srpske firme, da se sprema »južni gasovod« za vezu sa Rusijom preko Bugarske i ko zna šta još. Kao kruna svega, prenosio je tada bugarsku štampu najbolji poznavalac naftno-gasne problematike, novinar Dimitrije Boarov, da Srbija ima šanse da se izbori za ruski naftovod, koji bi trebalo da omogući Rusiji zaobilaženje Bosfora i Dardanela, i izlazak na »topla mora« preko Srbije i Crne Gore (kod Bara).

Vreme DOS-a i Đinđićeve vlade

Nova Vlada Srbije, posle demokratskih promena, želela je da potpuno raščisti odnose u nabavci gasa od Rusije, što je rezultiralo time da je gas kupovan direktno od strane NIS-a, a ne preko posrednika. Međutim, te želje bilo je prilično teško realizovati s obzirom na snažan uticaj ljudi Miloševićeve ere, pre svega samog Marjanovića. Već je i Antić, koministar za energetiku i rudarstvo, najavio da PGT od 2001. neće više uvoziti gas za domaće tržište. Antić je krajem 2000. rekao da je na direktnim razgovorima u Moskvi jasno rečeno da Srbija neće prihvatati nikakve posrednike između »Gasproma« i NIS-a – to jest da se insistira da domaće javno preduzeće uvozi i distribuira gas u Srbiji. S tom argumentacijom Rusima je predočeno da provizija PGT-a »naoko« nije bila visoka, ali da su zarade bile bezobrazno velike. Pri tom, novim vlastima je smetalo što je PGT uvozio gas, uzimao proviziju, a nije brinuo što je gas ostajao neplaćen. Dugovi su se gomilali, pa je kumuliran dug osnovna prepreka za uspostavljanje novih odnosa. Gasa tada već u nekoliko navrata nije bilo dovoljno jer je PGT poslovao tako da je gas na unutrašnjem tržištu prodavao dva puta jeftinije od uvozne cene.19 Zato se o proviziji brinuo mali broj radnika PGT-a, a o dugovima je trebalo da brine država. No, Marjanović nije stigao da s nečim pokrije državne dugove za gas, pa su Rusi u više navrata zavrtali slavine.
Nakon povratka iz prve zvanične posete Moskvi, u februaru 2001. godine, premijer Srbije Zoran Đinđić20 je izjavio da će od 1. marta biti povećana isporuka ruskog gasa Jugoslaviji, a da je njegova delegacija za glavne ciljeve posete imala povećavanje isporuka ruskog gasa i dugoročnu privrednu saradnju dve zemlje. Đinđić je tada objasnio da su najveću teškoću u pregovorima sa Rusima imali zbog nagomilanih dugova, jer mnogi korisnici u Srbiji nisu redovno plaćali gas, a bilo je neophodno da se otplaćuje kredit koji je Marjanovićeva vlada uzela za otplatu duga Rusima. Međutim, kada je NIS preuzeo direktan uvoz gasa, iz strukture cene eliminisana je cena tranzita kroz Ukrajinu, a špediterske usluge, koje su do tada iznosile od 80 do 100 hiljada maraka mesečno, bile su nula, tvrdio je u avgustu 2001. Boško Samardžić, pomoćnik direktora »Naftagasa«, dela NIS. U NIS-u su bili izračunali da je za prvih šest meseci 2001. godine ostvarena ušteda od oko 9,59 miliona američkih dolara što je zapravo bila zarada PGT-a kao posrednika.
Jako je ilustrativna i scena koju je Đinđić priredio Rusima kada su dugove za gas i naftu SRJ želeli da konvertuju u akcije Naftne industrije Srbije. Rusi su tokom 2001. godine21 tražili da se nespornih 269 miliona dolara i još spornih 60 miliona dolara za isporučeni gas zameni za akcije naših preduzeća i da već tada postanu (su)vlasnici domaće energetike. Neki načelni dogovor je odmah posle petog oktobra postigao Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ, kada je bio na razgovoru kod Putina. Ipak, premijer Đinđić je Moskvi prezentirao drugu opciju – da se srpski dug za gas prebije sa dugom koji bivši SSSR ima prema nama, što je tada iznosilo oko 500 miliona dolara. Ali, Rusi su ovo odbili i pravdali da je dug prema »Gaspromu« dug korporaciji sa međunarodnim kapitalom, a dug bivšeg SSSR-a je državni dug, pa kao nisu mogle da se mešaju babe i žabe.

Moć Mirka Marjanovića posle pada s vlasti

Paralelno s tim aktivnostima nove vlasti su u okviru različitih istraga zloupotreba Miloševićevog režima pokušavale da prikupe dokaze o zloupotrebama u nabavci ruskog gasa. Ispostaviće se da oko gomile navoda koji su pratili nabavku gasa iz Rusije za vreme Miloševića niko nikada neće odgovarati. U okviru istrage Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja Mirku Marjanoviću je blokiran račun u švajcarskoj banci, jer se sumnjalo da je na nezakonit način došao do tih sredstava. Na konferenciji za novinare22 tadašnji ministar finansija Božidar Đelić rekao je da se na osnovu dokumentacije koju su švajcarske vlasti dostavile Komisiji vidi da je Marjanović, u momentu zamrzavanja sredstava u UBS banci u Kjasu, blizu Lugana u Švajcarskoj, imao 1.212.949 švajcarskih franaka. Švajcarska banka je dostavila informaciju da je Mirko Marjanović 23. jula 1991. godine otvorio račun u UBS banci, u delu privatnog bankarstva, koje se bavi bogatim klijentima koji imaju više od milion švajcarskih franaka. Oni koji vode račun 23. marta 1995. godine anketirali su Marjanovića, koji je u to vreme bio predsednik Vlade Republike Srbije. On se, međutim, predstavio kao predstavnik i uvoznik firme BASF za Jugoslaviju, koja je inače veliki proizvođač hemikalija u Nemačkoj. Treba reći da je BASF inače već dvadeset godina najveći partner ruskog »Gasproma« u Nemačkoj,23 sa svojom ćerkom firmom »Vinteršal«, koja će se prema nekim najavama uključiti u izgradnju Južnog toka.24
Rade Terzić, nekadašnji beogradski okružni tužilac u Beogradu, potvrđuje danas da je dokumentacija stigla iz Švajcarske, ali kaže da 2003. godine, dok je on bio u tužilaštvu, nisu uspeli da optuže Marjanovića. Iako su postojale ozbiljne indicije za istragu oko zloupotreba u nabavci gasa, poslova preduzeća »Progres«, ali i fudbalskog kluba Partizan, gde je Marjanović bio predsednik kluba, istraga je trajala sve do njegove smrti 2006. godine, ali optužnica nikada nije podignuta. Moć Mirka Marjanovića u odnosima sa Rusima bila je toliko velika i posle demokratskih promena da se često govorilo o tome da je »Gasprom« smanjio isporuke gasa Jugoslaviji na nagovor Marjanovića, a s obrazloženjem da nisu izmirena dugovanja. Kao posledica toga u Srbiji je posle 2000. godine bilo isključivano daljinsko grejanje. Marjanović je preminuo u februaru 2006. godine, kada je još uvek bio na čelu »Progresa« i »Progresgas trejdinga«, a »Centrex« je već tada imao akcije »Jugorosgasa« baš od PGT-a.

Nova vremena – novi dilovi i provizije

koji će by the way svakako platiti, kao i dugove iz vremena Miloševića. Ta »opsednutost« u dokazivanju bliskosti sa Rusijom na kraju će rezultirati direktnom pogodbom, kršenjem Ustava, zakona i principa slobodnog tržišta, što će sve biti posledice Naftno-gasnog sporazuma, čiji je najvažniji autor bio Koštunica. U ekspozeu koji je podneo poslanicima pre nego što će prvi put postati premijer, Koštunica je najavio modernizaciju rafinerija, završetak izgradnje gasnih postrojenja, ali pre svega povećanje sopstvene proizvodnje nafte i gasa. Međutim, to se nikada neće desiti. Koštunica će umesto ovih prilično obećavajućih principa u domaćoj energetici, nakon odlaska sa vlasti, ostaviti Srbiju sa potpisanim sporazumom sa Rusima, kojim će im se pod veoma neracionalnim uslovima predati NIS, podzemno skladište gasa Banatski Dvor i buduća gasna infrastruktura. Tokom njegovog mandata počeće i prekomponovanje Naftne industrije Srbije, koje je na prvi pogled izgledalo logično, ali koje će biti priprema Rusima za što jednostavniju privatizaciju NIS-a. Odmah po stupanju na dužnost predsednika Vlade Srbije, tačnije već u junu 2004. godine, Koštunica se u
		Anica Vučetić, »Centrifugiranje«, video instalacija, 2002. (frejm)

Metamorfoza »Jugorosgasa« i pravna gimnastika

Bilo je onih koji su govorili da su nadležni namerno propustili da kupe ove akcije, ali i onih koji kažu da Marjanović nikada nije ni hteo da ih proda NIS-u, niti ih je ponudio, kao što je bio obavezan po pravu preče kupovine, već da je proradila ruska veza. Prema dokumentima koji su tokom 2008. godine i kasnije dospeli u javnost vidi se da je u trouglu NIS, »Gasprom« i »Progresgas trejding« bilo prilično nelogičnih stvari i, što bi se reklo, pravne gimnastike koja ni boljim poznavaocima ekonomskog prava ne zvuči jednostavno. Stanje tzv. upisanih udela u »Jugorosgasu« 24. oktobra 2005. godine iznosilo je: »Gasprom« je imao 50 odsto kapitala, NIS 20 odsto, »Progres« 15 odsto, »Progresgas trejding« 10 odsto i Beobanka 5 odsto. Međutim, to nije značilo da su svi vlasnici i uplatili kapital koji je upisan – praktično niko od osnivača nije imao uplaćen pun iznos, pa je ukupan uplaćeni kapital preduzeća bio negde oko 30 odsto, što je bio rezultat prethodnih brojnih povećavanja kapitala. »Progres« je još 2002. godine istupio iz »Jugorosgasa« i svoj uplaćen osnivački ulog zajedno sa pripadajućim pravima preneo »Progresgas trejdingu«, ostavljajući svoj upisan a »neuplaćeni osnivački kapital« neraspoređen među domaćim osnivačima, s obavezom da međusobne odnose po
		Anica Vučetić, »Centrifugiranje«, video instalacija, 2002. (frejm)

Šta je zapravo »Centrex«?

A sad da nam platite proviziju

Energetski aranžman s Rusima

Cena gasa – i dalje nepovoljna

Interesi »Gaspromovih« lobija