Novi izazovi pred Koalicijom za REKOM

U prostorijama Fonda za humanitarno pravo 9. septembra 2010. godine Eduardo Gonzales, pored ostalog i koordinator u Komisiji za javno saslušanje i zaštitu svedoka u Kolumbiji i Sijera Leoneu, pred predstavnicima nekih NVO članica Koalicije za REKOM (KOREKOM; Koalicija) izložio je svoje viđenje neophodnih sledećih koraka koje Koalicija mora učiniti da bi se postjugoslovenska društva pridobila da pristanu na stvarno, iskreno suočavanje sa nedavnom prošlošću i institucionalno, u svojim parlamentima, izglasala osnivanje REKOM-a a rezultate istraživanja na terenu o zločinima i ostalim kršenjima ljudskih prava na ratom zahvaćenim područjima prihvatila kao apsolutno istinite. U svim sada nezavisnim državama (Crna Gora, Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Slovenija i Kosovo) istina mora da bude prihvaćena kao konačna i neporeciva, jer je to jedini način da među postkonfliktnim društvima i državama dođe do iskrenog međusobnog pomirenja i posle toga do trajnog mira.

Gospodin Gonzales je na početku ove sesije rekao da su »pred Koalicijom najveći izazovi: pridobijanje političkih aktera iz država nastalih posle SFRJ, pridobijanja do sada nezainteresovanih ili protivnika osnivanja REKOM-a, političkih aktera međunarodne zajednice, široko i brzo rasprostiranje i prihvatanje ideja i zadataka buduće REKOM, tj. upoznavanje najšire javnosti i da se dobijena najšira podrška proveri potpisivanjem (milion prikupljenih potpisa – zadatak je pred Koalicijom, op. P. V.), ali je jedan od najvećih izazova kako uspeti da pomenutih sedam država sprovede sve ono što će formalno biti prihvaćeno u parlamentu svake države, da bi se sve učinilo za dobijanje nove istorijske perspektive – jer je veoma malo prethodnih iskustava i zato je teško reći šta treba raditi i šta ne treba«.
Prve komisije koje su se pojavile u Južnoj Americi radile su po principu anketa, a u Južnoj Africi je Komisija za istinu odlučila da saslušavanja budu javna, ali je u oba slučaja na osnovu nastalog političkog sporazuma podrazumevana i amnestija a i suočenje žrtve i počinioca. Direktno gledanje/slušanje svedočenja žrtava prvi put je primenjeno u Africi i posle tog iskustva su sva sledeća postkonfliktna društva koja su iskreno želela suštinsko, od najširih masa prihvaćeno pomirenje (»pomirenje odozdo«) primenila javno svedočenje žrtava. (Zanimljiv je mirnodopski slučaj kanadske Komisije za istinu. U Kanadi je osamdesetih godina dvadesetog veka vršena nasilna asimilacija dece roditelja legalno useljenih u Kanadu; deca su odvajana od roditelja, menjana su im njihova autentična/tradicionalna imena i davana anglosaksonska, nisu smela govoriti maternji jezik, morala su pohađati izolovane škole... Kada su neke kanadske nevladine organizacije za promociju i zaštitu ljudskih prava saznale za to alarmirana je kanadska javnost i ubrzo su osnovali Komisiju za istinu, a konačan rezultat rada Komisije, zasnovan i na javnom svedočenju žrtava, jeste zabrana oduzimanja dece, zatvaranje pomenutih škola i visoka novčana naknada koju je država morala isplatiti svakom pojedincu koji je bio obuhvaćen programom asimilacije.)
»To što hoćete da osnujete komisiju za stvarno utvrđivanje istine i to na prostoru sedam nezavisnih država, to nam se u prvi mah činilo kao ludost! To što želite u svetu nije

postojalo a ni sada ne postoji! Međutim, razmislili smo i odlučili da vam pomognemo. Grupa za odnose sa javnošću, preko društvenih mreža kao što su Tviter, Fejsbuk i druge, pomoći će u prikupljanju ideja o radu i zadatku budućeg REKOM-a. Poznat nam je animozitet koji Srbi imaju prema gospođi Kandić i da, čim čuju njeno ime, većina reaguje pitanjem ‘šta hoće ta Nataša Kandić!? Mrzim Natašu Kandić i mrzim to što ona radi!’, ali se i to može prevazići uključivanjem javnih i uglednih ličnosti da animiraju najširu javnost i objasne važnost onoga što
		Anica Vučetić, »Sažimanje«, video ambijent, 2006.

se želi postići formiranjem REKOM-a, i da tim svojim angažmanom pomognu da što veći broj građana da potpis za osnivanje REKOM-a. Treba nastupati osmišljeno, razrađeno, najširoj javnosti prijemčivo. Nije to lak posao. Zatim, neophodno je znati koga jedno društvo smatra žrtvom; u arapskom svetu se ne koristi reč žrtva već reč mučenik. Ako postoji upravljanje državnim i međudržavnim putnim komunikacijama (drumski, železnički ili avionski saobraćaj) koje podleže određenim zakonima, moglo bi da postoji i upravljanje državnim i međudržavnim (između ex Yu republika, sada nezavisnih država) komunikacijama u sprovođenju onog što zagovara REKOM; uostalom, postoji dvadeset načina da se nečim upravlja... Važno je uključiti i Srpsku pravoslavnu crkvu, bez obzira na njenu ulogu tokom kraja osamdesetih, naročito tokom devedesetih godina prošlog veka a i tokom prve decenije dvadeset prvog veka, ali je nedavno Srpska pravoslavna crkva REKOM-u dala podršku, za sada samo verbalnu i vanmedijsku. Takođe je važno javno svedočenje žrtava, i to istovremeno jedne ‘naše’ i jedne ‘njihove’ i da se tokom tog javnog svedočenja ‘naša’ i ‘njihova’ žrtva nalaze jedna pored druge i da istovremeno i ‘naše’ i ‘tuđe’ žrtve pozovu ‘svoje’ da daju potpis za REKOM. Kolumbija nije slaba država iako je u ratu, ali je ipak ratifikovala narodne sporazume i ugovore. Zapravo, veoma je važno da li neka država ima razvijeno i koliko jako civilno društvo i koliko razvijene i koliko u društvu uticajne nevladine organizacije.«

Bilo je reči i o propagiranju i vođenju kampanje u cilju pridobijanja što šire javnosti da pristane da svojim potpisom podrži ciljeve i rad budućeg REKOM-a, a posebno kada svedoče »naše« i »tuđe« žrtve. Konkretno su pomenuti mogući načini:
1) kampanja u medijima da bude krajnje redukovanog vremena, prostora i rečnika; ali to može da bude veliki minus, jer oni kojima je svedočenje žrtava namenjeno nemaju tačan, jasan i emotivni doživljaj bola i patnje žrtve;
2) vođenje kampanje putem tematski jasno određenih dečijih crteža;
3) sadržaj bola i patnje žrtvi prikazan u stripu pisanog oblika – pisani strip;
4) u vidu sadržaja stripa u crtežima – crtani strip;
5) u vidu ličnog uključenja i aktivizma u cilju promovisanja kampanje;
6) copy paste na društvenim mrežama – reklamni spot ili fotografiju kampanje poslati svojim prijateljima sa Fejsbuka, Tvitera itd., ili slati svojim pravim prijateljima i zamoliti ih da i oni šalju dalje i to pomaže prikupljanje potpisa, ali se treba potruditi da se smisle i neki novi načini prikupljanja potpisa (na Exitu, npr. – predlog autorke ovog teksta, što je ocenjeno kao »moguće odlična ideja«) za REKOM;
7) grupa žena ispred državne, pokrajinske, regionalne i opštinske skupštine i sudova svih instanci plete šalove u znak sećanja na žrtve;
8) grupno javno pranje državne/nacionalne zastave ispred javne institucije (opština, škola, sud);
9) čišćenje ulice ispred glavne i ispred lokalnih skupština, a vlast ne može pozvati policiju – niko ne radi ništa loše, naprotiv: čišćenje ulice je za opšte dobro;
10) veoma delotvorno bi bilo uključiti prisilno mobilisane u rat. Oni koji su bili uključeni u borbe imaju šta da kažu, jer i oni imaju svoje žrtve rata (poginule ratne drugove, npr.);
11) rep muzika na tekstove o ratnim zločinima – tekstovi koji nedvosmisleno osuđuju sve zločine, ali obavezno naglašeno osuditi zločine »svojih«;
12) najširoj javnosti lako razumljivi i brzo prijemčivi pozorišni komadi sa temom o ratnim zločinima i bolu i patnji »tuđe« i »svoje« žrtve i odgovornosti i krivici »svojih«.

Ali, treba voditi računa o uravnoteženosti osećanja sa kojima se ulazi u neku aktivnost, u neku akciju; u tako nešto treba ići »hladne glave«.
Na kraju sesije prikazan je trominutni muzički spot o osudi »svojih« zločina i zločinaca.
Sa svojom, po Srbiji razgranatom mrežom srodnih nevladinih organizacija i pojedinaca, Žene u crnom mogu dati veliki doprinos u prikupljanju potpisa za podršku osnivanju i radu REKOM-a.

Na sastanku (7. 09. 2010. – op. P. V.) Komiteta za politička pitanja, Pjetro Marcenaro (Italija), specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i, pored ostalog, poznat javni zagovornik primene Rimskog prava*, u uvodnom izlaganju je rekao da je »za proces evropskih integracija, koji je još u toku, možda najznačajnija motivacija u procesu pomirenja komentar koji su ranije izneli predstavnici srbijanskih vlasti i civilnog društva, da prioritet uključuje promovisanje javnog dijaloga koji u sebi neće sadržati nacionalističku retoriku i koji unapređuje mogućnost regionalnog dijaloga i saradnje«. Govoreći o naporima da se izgradi trajan mir na prostoru bivše SFRJ, gospodin Marcenaro je pozdravio inicijativu nevladinih organizacija iz postjugoslovenskih država da formiraju komisiju za istinu i pomirenje, koju treba da osnuju vlade država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije i ocenio je kao »glavnu političku inicijativu«, koja je ovih dana dobila podršku predsednika Hrvatske i Srbije (deo teksta koji je 9. 09. 2010. podeljen učesnicima sesije).
Da bi do toga došlo, postjugoslovenska društva moraju iskazati dobru volju i time dokazati da su postala zrela, odgovorna i spremna da prihvate svoj deo odgovornosti i krivice za nedavnu krvavu prošlost.

	Persa Vučić