Nema lokalne samouprave bez slobodnih građana

Decentralizacija državne uprave i razvoj lokalne samouprave ključna su pitanja demokratije i slobode, a danas se najčešće pominju u kontekstu standarda i uslova za prijem Srbije u članstvo Evropske unije. Značaj ove teme daleko prevazilazi trenutne potrebe i interese političkih partija da zadrže vlast ili osvoje naklonost birača i zvaničnika EU. Ovo pitanje treba razmatrati i u kontekstu demokratskog razvoja društva i osvajanja sloboda kao neophodnog uslova za društveni razvoj i lični rast pojedinaca. Na ovaj način motivisano razmatranje ne samo da se oslobađa partijskih i dnevno-političkih, pragmatskih okvira, nego otvara slobodan prostor za kritiku političkih partija i njihove uloge u kreiranju društvenog života i odnosa.
Tema decentralizacije u poslednje vreme je aktuelizovana inicijativom jedne političke partije koja je u svoj program stavila regionalizaciju pa čak osnovala i novu političku asocijaciju pod nazivom Ujedinjeni regioni Srbije (URS). Kreatori ovog političkog programa imali su u vidu potrebu nekakve nove političke ponude koja bi za narednu izbornu kampanju privukla pažnju biračkog tela, imajući u vidu da je regionalizacija uspešan oblik decentralizacije u mnogim zemljama Evrope krajem XX veka.

Srbijansko društvo se od samog početka svoje moderne istorije susretalo sa dilemama o obliku vladavine. Posle uspeha Bune protiv dahija 1804–1805, postavljaju se tri političke opcije, tri različita pogleda na ustrojstvo vlasti. Nasuprot apsolutnoj centralnoj vlasti, autokratiji Vožda u kojoj su bile sjedinjene vojna i civilna vlast, postavila se jaka opozicija knezova koji su želeli da zadrže svoju, istu takvu autokratsku federalnu vlast u svojim nahijama, ili kako bi se to danas reklo regionima. Treća, decentralistička opcija koja nije počivala na snazi oružja, patrijarhalnom autoritetu kneževa, vojvoda i sveštenika, niti na snazi novca, bila je u predstavnicima nekolicine intelektualaca, nadahnutih prosvetiteljstvom, koji su smatrali da nema slobode izvan zakona i koji su predlagali ustavna načela koja bi ograničila samovolju i Vožda i knezova. Ustanovljenje... zakona koji je »gospodar i sudija u vilajetu« kome služe i vladar i sveštenstvo i vojska, jeste uslov slobode i mira postao je već čuven citat iz »Slova o slobodi« Božidara Grujovića, sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta, koje se od očiju šire javnosti krije i do današnjih dana. Prve dve opcije su u daljem toku događaja, od raspada prvog pokušaja ustanovljenja države, do početka XX veka, imale dominantnu ulogu, dok je treća opcija bila ona koja je imala najmanje uslova za potvrđivanje u praksi. Borba između apsolutizma kneza Miloša i knezova, dinastičke smene i borbe političkih partija diktirane su interesima moćnih pojedinaca i uticajnih grupa koji su jedni drugima ograničavali a sebi širili prostore slobode – slobode za ostvarenje svojih i interesa svoje grupacije.
Svim zakonima o ustrojstvu opština, od prvog iz 1839. godine, zatim 1866. godine, izmenjenog 1875, Zakona o opštinama iz 1889, 1902, kao i svim normama iz perioda Kraljevine SHS i Jugoslavije, sa brojnim izmenama i dopunama, određivane su nadležnosti i obaveze u određenom delokrugu, ali su svi oni suštinski predstavljali samo način sprovođenja centralne vlasti pod tutorstvom policije i gušenje lokalne samouprave. Upravo je odnos prema lokalnoj samoupravi izazvao i prve kritike i zahteve liberalne opozicije za političkim pravima i slobodama sa stanovišta narodne suverenosti. Najznačajniju kritiku iznosio je Svetozar Marković stavom da se pravo na samoupravu opštine temelji na samom karakteru potreba koje u opštini treba zadovoljiti.

Period socijalističke Jugoslavije za srbijansko društvo je u državno-pravnom pogledu predstavljao diskontinuitet u svakom pogledu. Pre svega, uspostavljena je republika, a proklamovani su društveni interes i društvena svojina. Realnost je, naravno, bila daleko drugačija od proklamovanih načela, i činjenica je da su paralelno postojala dva oblika uticaja na društveni život. Birokratizovana i ideologizovana centralistička vlast Komunističke partije i njenih moćnika bila je konzervativna i nedemokratska, a nasuprot njoj se upravo iz lokalnih sredina, zahvaljujući samoupravnim deklaracijama i formalnim pravima stvarala liberalna i demokratska opozicija. Ova opozicija se nije ogledala samo u sukobima na teorijskom planu. Ona je postojala i na drugim nivoima, kao životna realnost

i posledica decentralizacije u periodu 1962–1974–1988, o čemu svedoče brojni štrajkovi radnika. Uvođenjem institucije mesne zajednice u mnogim sredinama je, bez obzira na ideološku vladavinu na nivou države, došlo do značajnog oslobađanja inicijativa građana koje su težile zadovoljenju elementarnih, životnih potreba. Samodoprinosima su građeni putevi, škole, u domaćinstva su dolazile električna energija i voda. Ovakav vid podsticanja razvoja je nepobitna činjenica

u mnogim srbijanskim selima. I pored toga što materijalne i društvene vrednosti stvorene na ovaj način nisu uspele da se i održe i postanu stub organizacije društva, i pored toga što su u mnogim slučajevima kompromitovane raznim zloupotrebama i proneverama, one u istoriji društva u Srbiji ostaju kao primeri koji zaslužuju pažnju u potrazi za mogućim rešenjima danas.

U periodu destrukcije SFR Jugoslavije i društvenog sistema samoupravljanja u potpunosti su ukinuti svi oblici bar proklamovanih prava i sloboda na nivou neposrednog upravljanja. Ne samo u privredi, ukidanjem radničkih saveta i organizacija udruženog rada, nego i u državnoj organizaciji. Ukidanjem glomaznog i neefikasnog sistema samoupravnog interesnog organizovanja nisu pronalažene efikasnije zamene, nego je izvršena potpuna centralizacija svih državnih funkcija. Uz autokratsku vladavinu Slobodana Miloševića ponovila se situacija iz početka XIX veka kad su lojalni knezovi imali svoj delić vlasti. U politokratskom sistemu vladavine posle smene Miloševića, umesto demokratizacije oličene u decentralizaciji, razvoju lokalne samouprave i vladavini zakona, koalicionim sporazumima i dogovorima različitih političkih grupacija i privatnog kapitala, ustanovljena je međusobna podela teritorija ili oblasti privrede i društva (nalik na feudalnu), a svi potencijali građana ostali su sputani kao što su bili i pre. Stvarna prava iz kojih proizlazi samostalnost lokalne samouprave ostala su centralizovana pa je i posle deset godina od takozvanih demokratskih promena Srbija još uvek jedina država u Evropi u kojoj opštine nemaju pravo da raspolažu svojom imovinom.

U kontekstu ovih sporova, koji se protežu dva veka, stvari treba postaviti prema suštini problema, a ne po formi. Samo po sebi, lokalno organizovanje regiona, ili okruga ili srezova, ne donosi ništa. I najdemokratskija rešenja, pa čak i vraćanje opštinske imovine, na papiru se pretvaraju u mrtvo slovo ako nema suštinske demokratije. A ona se ne zasniva na državnom aparatu i modelima njegovog sprovođenja »odozgo«, niti na glasanju za političke partije, nego na stalnom aktivnom učešću građana u kreiranju društvenog života tamo gde žive – u svom selu, u svojoj ulici, kvartu, u svojoj mesnoj zajednici, u delu grada, u opštini. Za takav angažman potrebno je mnogo toga a pre svega volja, pristanak političkih partija da se odreknu svog monopola na bavljenje javnim poslovima. Građani udruženi u ad hoc udruženja za rešavanja nekog trenutnog problema, udruženja građana koja se bave određenom problematikom nastalom iz njihovih potreba, nevladine organizacije, pojedinci koji žele da deo svog vremena i znanja volonterski ulože za korist zajednice, trebalo bi da postanu najbitniji kreativni i kontrolni faktor lokalne samouprave. Na ovaj način budući društveni sukobi i političke polarizacije, u stalnoj borbi za osvajanje sloboda, umesto na relacijama borbe političkih stranaka za (centralnu) vlast, odvijaće se, s jedne strane, između vlasti, političkih oligarhija i interesa kapitala koji žele da vladaju celinom i delovima sistema, a s druge strane aktivnih, samoosvešćenih građana koji će se politički organizovati da zaštite ne samo zakonsko, nego i svoje iskonsko ljudsko pravo na dostojanstven život od svog rada, pre svega tamo gde to pravo ostvaruju – u lokalnoj zajednici. Upravo onako kako nam to pokazuje iskustvo borbe radnika zrenjaninske »Jugoremedije« koja se još uvek odvija pred našim očima.

	Dragan Stojković