Psihološki profil stranačkih vođa

Svetkovine

Kraj protekle godine obeležile su izborne skupštine vladajućih partija. Na istom mestu, po istovetnom scenariju, okupili su se stranački lideri i stranačko članstvo da izaberu rukovodeće ljude i sumiraju rezultate rada.

Sve je unapred bilo predviđeno tako da su iznenađenja izostala. Birani su isti ljudi na iste funkcije. Predsednici stranaka nisu imali konkurente.
U Demokratskoj stranci, da bi se sačuvao privid demokratičnosti, nije izabran jedan od članova na funkciju potpredsednika, ali se i to unapred znalo. Toliko je sve bilo poznato da nije bilo razloga ni da se okupljaju. Mogli su aklamacijom da se izjasne da su skupštine održane i da je sve teklo predviđenim tokom. Govorili su oni koji uvek govore na sličnim skupovima, gosti su čestitali izabranima uz poljupce i želje da nastave svoju uspešnu javnu delatnost. Niko, od nekoliko hiljada prisutnih, nije izrekao nijednu kritičku opasku za dosadašnji rad. Gosti su uživali u počastima a domaćini u pohvalama.
Za disonantne tonove u takvom pitoresknom igrokazu jednostavno nije bilo mesta. Scenario je mogao da predvidi i takvu dinamiku i da dodeli ulogu nekome od prisutnih članova koji bi izašao za govornicu i u demokratskom duhu i demokratskim tonom kritikovao neke poteze rukovodećih. Moglo je da se odglumi iznenađenje i da se uzvrati kontraargumentima ili da se da obećanje da će se takve nepravilnosti otkloniti. Možda bi takav sled događanja bio predviđen da im je bilo važno šta o performansu misle građani koji nisu deo povlašćene klase. Organizatori i akteri takvu mogućnost nisu razmatrali jer predstava nije bila namenjena nikome van dvorane u kojoj se održavala. Načinjena je samo za prisutne i zbog prisutnih. Sve izvan tog okvira bilo je irelevantno. Režiranim skupom režirali su sopstvenu realnost i njeno postojanje potvrdili jedni drugima. Izrečenim hvalospevima hranili su samoljublje i osećanje omnipotentnosti.

Podržavajući jedni druge u uverenju da je njihova svetkovina odraz sklada i mira, premetnuli su misaone tokove na magijski nivo i sopstvenim željama modelirali stvarnost. Tom iracionalnom intervencijom skupovi su dobili oblik magijske radnje koja posebnom vrstom rituala teži da održi status quo u društvenim relacijama.
Bez uobličenih vizija o sistemskim intervencijama neophodnim da se zajednica prestrukturira na nivoe osmišljenog i kreativnog razvoja, odgovorni su princip novih društvenih vrednosti podredili ličnim utilitarnim principima.
Njihovi motivi proistekli iz ličnih potreba usmeravaju ih na aktivnosti unutar stranke s ciljem da zadrže stečene pozicije. Pošto ih primarno nije pokretala ideja da svoje potencijale ulažu u izgradnju skladnijih društvenih odnosa, članovi stranaka prihvataju da njihove uloge i aktivnosti, koje neselektivno sprovode, kreiraju stranački ideolozi. Na taj način se održava strogo hijerarhijsko ustrojstvo sa jasno označenim mestima u sistemu. Ovakvim konceptom mesto lidera je fundamentalno, on personifikuje stranku i simbolizuje njene atribute, zbog čega je teško zamisliva situacija da će članstvo poželeti da promeni stožerni element svog sistema. Svaka promena, a posebno promena lidera može da uslovi drugačiji raspored snaga u stranci i ugrozi nečije mesto. Nepromenjena pozicija lidera je paradigma nepromenljivosti i sigurnosti kojoj teži većina članstva.

Strukturalno nespremni da odgovore zahtevima društvene realnosti stranke postaju i ostaju izolovani organizmi koji ne korespondiraju sa sistemima zajednice koju predstavljaju. Neostvareni konektivni odnosi sa zajednicom uslovljavaju dinamiku koja je isključivo u službi održavanja sopstvenog sistema. Interaktivni odnosi se odvijaju unutar jasno definisanih granica sistema, a vrednosni simboli imaju oročenu i ograničenu vrednost. Unisonost u mišljenju i delanju održava sistem u stanju patološke ravnoteže. Funkcionisanje u zatvorenom stranačkom sistemu je jednostavno ako svaki član prihvati da bude deo ćutećeg organizma čija pravila funkcionisanja određuje izabrana manjina. Standardizacija stranačkih pravila teži ka unifikaciji ličnosti, jer osobe bez digniteta i ličnog integriteta neće ugroziti proklamovano ustrojstvo.
U parlamentarnom životu srpskog društva po totalitarnom modelu su funkcionisale sve partije na vlasti. Nominalna odrednica nije menjala suštinu već samo eksternu simboliku. Bazični ekvivalent totalitarizma provlačio se do današnjih dana zaodenut u različito ruho. Dekodiranje totalitarnog sistema vrednosti još uvek nije prepoznato kao primarni društveni zadatak.

	Dragica Stanojlović