Predizborna ponuda

Fatamorgana budućnosti

DS u manifestu »Srbija 2020« ambiciozno ali neutemeljeno postavlja svoje i ciljeve srpskog društva kao predizborni izazov biračima ali i nagoveštaj udaljene evropske budućnosti u stilu »da se Vlasi ne dosete«

Stranačka retorika o blagodetima budućeg statusa Srbije u EU nikada nije bila toliko usplamtela. Otkako je tandem Nikolić–Vučić odlučio da raskrsti sa Šešeljevim zabludama i utekne njegovim kletvama, za Tadićevu DS dolaze teži dani. Niko ne može biti siguran koliko su istraživanja javnog mnenja zaista verodostojna i šta ona stvarno znače, pa ni kolika je, i da li je uopšte ima, prednost demokrata. S druge strane, udvaranje EU podgreva spekulacije da naprednjaci konačno dođu na vlast baš sa demokratama. Uostalom, ni Tadić 2008. nije svojim glasačima obećavao Ivicu Dačića za prvog zamenika premijera. Sada vidimo da je bio spreman da mu ponudi i premijersko mesto. Još nije kasno, ako se ova vlada uopšte rekonstruiše.

Zaista divni nagoveštaji. Toliko ohrabrujući za »evropski put Srbije« da više ne moramo ni izlaziti na izbore.
Da je tako, pokazali su nam partijski kongresi održani krajem prošle godine. Na onom SPS-a govorilo se samo o reformama, novom SPS-u »ni komunističkom ni nacionalističkom«, lider gej populacije i autor filma o njoj odmah po učlanjenju ušli su u glavni odbor. Izrazita srdačnost predsednika Tadića prema predsedniku socijalista Dačiću i obećanje saradnje u narednoj dekadi bili su podržani krajnje šarolikim političkim i diplomatskim društvom. Malo ko je bio »opravdano« odsutan. A par dana kasnije, na kongresu demokrata, uvoštena i dosadna atmosfera koja je podsećala baš na stare običaje socijalista, onda kada su bili »komunisti«. Štrčao je uvek ambiciozni Vuk Jeremić, ali tek toliko da red i poredak ovog kongresa budu još jasniji. Nije, naravno, manjkalo EU ikonografije u domaćem izdanju. Tadić je nekoliko puta citirao Zorana Đinđića, kao što su se nekad citirali neki drugi klasici. Ni Đinđićeve parabole nisu uspele da razbiju čamotinju ove monolitnosti. A onda je došao na red jedan manifest koji je predsednik velike stranke i naše male države ponudio građanima Srbije »na javnu raspravu« – »Srbija 2020«. Plan predsednika je da dokument nakon neophodnih procedura postane glavni strateški dokument. Za početak, pre nego što su napisani i prvi komentari o njemu, timski uradak DS okačen je na sajt predsednika države. Kao državni, a ne tek stranački papir. Gest koji savršeno, i najbrže moguće, ukazuje na to šta su kod nas država i opšti interes.

Srbija je Tadićeva DS. Najveći stručnjaci u Srbiji su ujedno članovi i funkcioneri iste. Pisci manifesta za Srbiju su samo ministri i doministri iz DS i, naravno, premijer Cvetković. A »Srbija 2020«? Uglavnom nesrećni plagijat teksta EU komisije »Evropa 2020«, na koji se uostalom i poziva. Uz nešto tobožnje kritičke analize i čestog pominjanja energetske efikasnosti i Koridora 10. Plagijat baš u onom najvažnijem delu u kojem obećava kvote i procente. Tako će Srbija 2020, po Tadiću i DS-u, za deset procenata (baš kao i EU), povećati svoj visokoškolski obrazovni profil. Prema ovim predviđanjima, za deset godina EU će imati 40% visokoobrazovanih, a Srbija 30%. Još je ambicioznija kada se radi o zapošljavanju, gde će mnogo više postići od EU koja do 2020. predviđa rast zaposlenosti od svega 7% dok Srbija ne okleva i postiže rast od 16% više zaposlenih nego 2010! I ulaganje u naučni razvoj za koji se sada daje 0,3% BDP, u 2020. biće relativno veće nego u EU, a u smanjenju siromaštva tek ćemo malo zaostajati za EU...

Osim nekoliko cifara, ostali deo programa srpskog razvoja koji predlaže DS svodi se na pažljivo segmentirani tekst, pun opštih mesta i lepih želja. Investicije, izvoz, nova industrijska strategija, putevi, telekomunikacije... Kao i DSS, brine ih loša demografska

slika Srbije, a najveća nada se u stvari polaže u to, i to vidimo pri kraju ovog teksta, da će do 2020. značajan deo stanovništva koje je radno sposobno prestati to da bude. A stasaće, kažu, oni koji danas imaju 15 godina i manje, koji će u novom obrazovanju steći znanja i veštine iz tačno onih stvari koje su Srbiji potrebne. A ne tek bilo šta, kao do sada. U ciljeve je ubrojana i »afirmacija nacionalnog identiteta«, mada bez imalo razrade te teme. Autori nas na kraju pozivaju na jedinstvo i samokritičnost da bismo mislili, učili i radili, kako kažu, za 21. vek, a »da bismo promenili Srbiju moramo da menjamo sami sebe«. Autori, među kojima je prvi sam
		Anica Vučetić, »Glasnik«, video ambijent, 2005. (frejm)

predsednik Srbije, tvrde da će ovo (valjda bez obzira na ponuđenu javnu raspravu i zakonsku proceduru) biti »vodeći globalni strateški dokument u Srbiji«, osnov za rad institucija i pojedinaca. I prognoziraju: »Ukoliko budemo spremni da se uhvatimo u koštac sa izazovima finansijske krize, ali i globalizovanog sveta koji se menja, nema nikakve sumnje da će Srbija pobediti!«
Valjda bi trebalo da ne sumnjamo da među autorima Programa ima i onih koji su se ozbiljno trudili da daju svoj doprinos, ali neki delovi teksta i preambiciozni procenti za povećanje ulaganja u razvoj, »obnovu i izgradnju« bacaju sumnju na to da je reč u najvećoj meri o još jednom uigranom populističkom predizbornom napismenom obećanju. Tih nekoliko ozbiljnih naučnih imena bi verovatno odgovorilo da je ovakav koncept razvoja tu »da prezentuje osnovne elemente za buduću finansijsku podršku EU Srbiji«, kako su i napisali u tekstu. I to bi možda bilo rešenje zagonetke – ko će i gde zaraditi dobar deo onih para. Samo tu prestaje genijalnost naše jasne vizije i počinju nevolje. Koje je trebalo objasniti onim »globalizovanjem sveta i njegovom krizom« čija je »žrtva«, eto, i srpska politička elita.

	Nastasja Radović