Pred Srbijom se sve jasnije oblikuju dva suprotna procesa. Institucije Evropske unije ohrabruju i podstiču Srbiju da se osposobi da jednog dana postane njen punopravni član. Važan stepenik na tom putu pređen je kada je Evropski parlament 19. januara ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU i doneo rezoluciju o evropskoj budućnosti Srbije. Evropska unija se prema Srbiji odnosi kao prema državi koja, doduše, jeste u teškoćama ali koja ima ambiciju da ih prevaziđe i koja zna šta hoće. Pitanje koje mi sebi treba da postavimo jeste da li mi zaista smatramo da je Srbija dovršena država i da li obezbeđuje normalno funkcionisanje društva.
Srbija ima ustav i na njemu bi država trebalo da se temelji. Ali u tom ustavu je najvažnija preambula o Kosovu kao neodvojivom delu njene teritorije, dok je sve ostalo ili manje važno ili uopšte ustavom nije obuhvaćeno. To je slab temelj za državu i zato država Srbija jedva da može da se nazove političkom zajednicom. Ono što je ostalo van bazičnog konsenzusa oličenog u ustavu neprekidno nas lupa o glavu i podseća na nedovršene poslove, ali se ovde uzrok glavoboljama traži na pogrešnom mestu. Umesto na ustavu, »država Srbija« temelji se na vlasti za koju se ne može sa sigurnošću reći da li je nekontrolisana ili nju neko kontroliše. Toliki neuspesi na vitalnim poljima i od suštinskog značaja za ulazak u Evropu teško da mogu da budu slučajni.
Posle tzv. demokratskog preokreta, 5. oktobra 2000. godine, iz vrha DOS-a građanima je upućen zahtev: »nema revanšizma«. Oni su to shvatili kao poruku da nema osvete, ali da to ne isključuje odgovornost i sankcije za zločine i pljačku. Kasniji događaji koji su kulminirali donošenjem Ustava 2006. godine potvrdili su da ne samo što nema konsenzusa o sankcionisanju zločina i pljačke, nego da ga nema ni kada su u pitanju zaštita svojine, strategija i pravac razvoja privrede, kulture društva, institucija koje postavljaju okvire kontrole vlasti. Srbija je država samo onoliko koliko obezbeđuje političke feude, partijsku svojinu i vlast koja ignoriše parlament i javnost. Ostale oblasti života kao socijala, zdravstvo, prosveta, kultura, više su improvizacija i zavise od strane pomoći ili umešnosti i upornosti zainteresovanih aktera. Zato naša država više liči na ruševnu tvrđavu oko koje se vodi »borba neprestana« i koju napadaju oni spolja koji hoće vlast, a brane oni iznutra koji je već imaju. Ne kaže se slučajno kod nas da se vlast »osvaja«.
DOS je načinio fatalnu grešku što se nemarno odnosio prema donošenju novog ustava koji bi označio diskontinuitet sa Miloševićevim režimom, a predsednik Boris Tadić i Demokratska stranka što su pristali na Koštuničin ustav. Ironija je da Koštuničina minorna stranka sebe naziva »državotvornom«. Ona se protivi svakoj ideji o promeni ustava, a Tadić više nema vremena, čak i kada bi hteo, da iza sebe ostavi uređenu državu. U ovoj kakva je sada zločini su zaboravljeni, pljačka legalizovana, stavljen je znak jednakosti između prošlosti i sadašnjosti, tako da su danas svi borci za demokratiju, dobrotvori, humanisti, ugledni biznismeni.
Kako se izbori približavaju, množe se kandidati za promenu ustava. Ali ideje koje su

dosad iznete više svedoče o nameri da se još više učvrsti vlast ili podiđe biračima da bi se ona osvojila. Najglasniji i najgorljiviji zagovornici promene ustava su vođe SNS koje nemaju toliko iskustva s ustavom koliko s neustavnim stanjem, naročito za vreme ratova, dok su bili pripadnici Šešeljeve Radikalne stranke. Najpre je predsednik Tadić pomenuo promenu ustava u kontekstu smanjenja broja poslanika i regionalizacije. Ali kako je sve ostalo samo na tome, posle više od godinu dana Tomislav Nikolić i SNS preuzimaju ideju i još je »razrađuju« kako bi se predstavili kao glavni borci za promene. Iz onoga što pripadnici te stranke plasiraju u medijima zaključuje se da smo na pragu jedne nove antibirokratske revolucije iz Miloševićevog vremena. Mladi pripadnik Nikolićeve stranke, Marko Đurić, govorio je u emisiji TV B 92

»Utisak nedelje«, 16. januara, o »rasipništvu političke klase«, da Srbiju ugrožava »birokratska elita«, da se SNS bori protiv »političkih privilegija«, da je uslov za napredak Srbije »svrgavanje političke klase«. Iako ta stranka »hoće da menja sve«, ona se ograničava, kada je reč o ustavu, na smanjenje broja poslanika za polovinu, i za ukidanje dve trećine agencija i za kontrolu javnih nabavki »jer bi se time uštedela jedna milijarda dinara«. Da u strukturu vlasti ne bi dirali vidi se i po predlogu, kako su objavili mediji, za podelu resora, tako da Nikolić bude predsednik Skupštine, a Vučić ministar inostranih poslova. U pomenutoj emisiji predstavnik SNS pohvalio se da ta stranka ima 1.200 pravnika koji su angažovani u njenom Savetu za pravosuđe. Zanimljivo je kako su toliki stručnjaci uočili manjkavost u vezi sa brojem poslanika a nisu, recimo, predložili da se vrati imovina lokalnim zajednicama kako bi stekle političku i privrednu autonomiju čime bi se smanjila mogućnost diktata i manipulacije »iz centra«. Još je interesantnije kako se u predlogu ni rečju ne pominje nezavisno sudstvo, a bilo bi logično da se tako velikog tima pravnika to najviše tiče.
Posle trgovine mandatima, preduzećima, resorima i duplim akcizama, na red je došao ustav. Na pitanje novinara u emisiji »Kažiprst« Radija B 92 zašto SNS nije ranije tražila smanjenje broja poslanika, Aleksandar Vučić je odgovorio da »to tada nije bilo potrebno«. I Dinkićeva stranka G 17 plus bi menjala ustav zbog regionalizacije koja se slučajno poklapa s njegovom novom partijom Ujedinjeni regioni Srbije, dok je predsednik Tadić, osim pomenutih predloga, zainteresovan i za promenu izbornog zakona koji vodi ka stvaranju dvopartijskog sistema i eliminaciji malih stranaka. Promene ustava i ostale promene više služe za privlačenje ili zastrašivanje političkih suparnika i za širenje socijalne demagogije i populizma nego što diraju u suštinu jednog dokumenta koji blokira državu i društvo čineći ih taocima neraščišćene prošlosti i bez perspektive za evropsku budućnost, jer glavni optuženi za najteže zločine nikako da budu uhvaćeni.
Simptomatično je koliko partije na vlasti nastoje da sačuvaju sve što se može od partijske države, i koliko opozicija, s izuzetkom LDP-a, nema ništa protiv toga, nego se bavi perifernim pitanjima privlačnim za uši ojađenih i osiromašenih. Naši neuspesi s uređenjem države i društva su toliko dugotrajni i veliki da se postavlja pitanje da li je konsenzus između vlasti i opozicije da se ništa ne menja i jedini pravi konsenzus koji je postignut posle 2000. godine.