Kraj recesije? Ko tu koga vara?

Mediji nam govore da je ekonomska »kriza« prošla i da se svetska ekonomija opet vratila svom normalnom načinu rasta i profita. Le Monde nam je 30. decembra prikazao ovo raspoloženje u jednom od svojih uobičajenih briljantnih uvodnika: »SAD žele da veruju u ekonomski uspon«. Tačno, one »žele da veruju« u to, a ne samo narod u SAD. Ali, da li je tako?
Pre svega, kao što sam to stalno i ponavljao, mi nismo u recesiji već u depresiji. Većina ekonomista teži da ima formalne definicije ovih termina, baziranih pre svega na rastu cena i tržištu robe. Oni se služe ovim kriterijumom i da demonstriraju rast i profit. A političari na vlasti srećni su da iskoriste ovu besmislicu. Ali, ni rast ni profit nisu odgovarajuća merila.
Uvek ima nekih ljudi koji stvaraju profit, čak i u najtežim vremenima. Pitanje je koliko ljudi, i koji ljudi? U »dobra« vremena, većina ljudi vidi poboljšanje u svojoj materijalnoj situaciji, čak i ako postoje značajne razlike između onih na vrhu i onih na dnu ekonomske lestvice. Plima podiže sve brodove, kako poslovica kaže ili, barem, većinu brodova.
Ali kada svetska ekonomija stagnira, kako je to bilo od 1970-ih, desi se nekoliko stvari. Broj ljudi koji su zaposleni i primaju platu koja je minimalno adekvatna značajno raste. I zato što je tako zemlje pokušavaju da jedna drugoj izvezu nezaposlenost. Osim toga, političari pokušavaju da uskrate put do prihoda starijim penzionerima i mladima, pre njihovog perioda zapošljavanja, da bi umirivali svoje glasače iz redova zaposlenih.
To je razlog, ako procenjujemo situaciju od zemlje do zemlje, zašto uvek postoje neke zemlje u kojima situacija izgleda mnogo bolje nego u većini drugih. Ali to što neke zemlje izgledaju bolje ume da se promeni velikom brzinom, kao što se to i dešavalo poslednjih četrdeset godina.
Osim toga, kako se stagnacija nastavlja, negativna slika raste i širi se, mediji počinju da govore o »krizi«, a političari da iščekuju skore nevolje. Oni prizivaju »strogost«, a to znači smanjivanje penzija, troškova obrazovanja, brige o deci itd. Snižavaju vrednost svoje valute, ako mogu, da bi trenutno smanjili svoje stope nezaposlenosti na račun stopa zaposlenosti drugih zemalja.
Uzmimo problem upravljanja penzijama. Jedan mali grad u Alabami, 2009. godine, ispraznio je svoj penzioni fond. Proglasio je bankrot i prestao da isplaćuje penzije, upravo u skladu sa zakonima. Kako je Njujork tajms primetio, »Ne trpe samo penzioneri kada presuše penzioni fondovi. Ako grad pokušava da sledi zakon i isplaćuje svoje penzionere novcem iz svog godišnjeg tekućeg budžeta, on će, verovatno, morati da uvede velika povećanja poreza ili da u velikoj meri skreše usluge da bi obezbedio novac. Sadašnji radnici tog grada mogu da se nađu u situaciji da uplaćuju u penzioni fond kojeg neće biti kada oni odu u penziju«.
Ali, ovaj problem se pojavljuje u svakoj državi SAD, koja, po zakonu, mora imati uravnotežen budžet, što znači da ne može da pribegne pozajmljivanju da bi zadovoljila tekuće budžetske potrebe. A postoji paralelni problem i svake nacije u evro-zoni, koja ne može da smanjuje vrednost svoje valute da bi zadovoljila budžetske potrebe, što znači da bi pozajmljivanje novca odvelo u prekomerne troškove.
Ali šta, pitaćete, s onim zemljama za koje se kaže da im ekonomija »cveta«, kakva je Nemačka, a posebno, unutar Nemačke, Bavarska – koju neki zovu »planetom srećnika«. Zašto se, ipak, Bavarci »osećaju nelagodno« i izgledaju »slabo i nesigurni u svoje ekonomsko zdravlje«? Njujork tajms beleži da se »nemačka sreća... (u Bavarskoj) vidi kao teret i na račun radnika koji su u poslednjoj dekadi žrtvovali svoje zarade i povlastice da bi svoje poslodavce učinili konkurentnijim... U stvari, deo prosperiteta dolazi i od ljudi koji ne dobijaju socijalnu pomoć koju bi trebalo da dobijaju«.
Pa dobro, barem postoji dobar primer »rastućih ekonomija« koje su pokazivale održivi rast poslednjih nekoliko godina – posebno tzv. BRIC zemlje. Pogledajmo ponovo. Kineska vlada je vrlo zabrinuta zbog labave prakse pozajmljivanja kineskih banaka, koja izgleda kao balon i koja preti inflacijom. Jedan od rezultata toga je nagli porast otpuštanja u zemlji u kojoj je zaštitna mreža za nezaposlene izgleda nestala. U međuvremenu, kažu da je nova predsednica Brazila Dilma Rusef vrlo uznemirena »precenjivanjem« brazilske valute u situaciji deflacioniranja SAD i kineske valute, što, zajedno, preti konkurentnosti brazilskih izvoznika. A vlade Rusije, Indije i Južne Afrike suočavaju se s opasnim nezadovoljstvom velikih delova svojih populacija, koji smatraju da nisu dobili deo kolača od pretpostavljenog ekonomskog rasta.
Konačno, svedoci smo visokih porasta cena energije, hrane i vode. Ovo je rezultat kombinacije porasta svetske populacije i sve većeg broja ljudi kojima pristup njima treba. To sluti na borbu za ova osnovna dobra, borbu koja može biti smrtonosna. Dva su moguća ishoda. Jedan bi bio ako bi veliki broj ljudi smanjio nivo svojih potreba – što je najmanje verovatno. A drugi da će kraj borbe imati za rezultat smanjenu svetsku populaciju, a samim tim i manje nestašice – najneprijatnije maltuzijansko rešenje.
Pošto ulazimo u drugu dekadu dvadeset prvog veka, ne izgleda verovatno da ćemo se 2020. osvrnuti na ovu deceniju kao onu u kojoj je »kriza« prognana u istorijsko pamćenje. Mnogo ne pomaže da »želimo da verujemo« u budućnost koja je toliko maglovita. Takođe ne pomaže ni pokušaj da se shvati šta treba uraditi u vezi s tim.