U Srbiji leto protiče u iracionalnim aktivnostima kojima politički vrh pokušava da se građanima predstavi kao ozbiljna grupa koja radi ozbiljan posao.
Savetodavna rezolucija Međunarodnog suda pravde nekoliko dana je zabavljala političare, medije i pravne eksperte koji su sa sopstvenih pozicija analizirali ovaj akt. Političari su lamentirali nad nepravdom, anticipirali katastrofu međunarodnog poretka i najavljivali nastavak svoje propale politike. Mediji su citirali sopstvene i pravne analitičare, kojima je rezolucija bila inspiracija da pokrenu niz tema: od mitoloških, religijskih, istorijskih, metafizičkih i stručnih. Dok je trajalo nadmudrivanje, građane su okupirala drugačija pitanja na koja nisu očekivali odgovore od svojih izabranih predstavnika u vlasti ni od stručnjaka iz, za njih, apstraktnih oblasti.
Rezolucija nije bila predmet njihovog interesovanja već rezolutna opasnost koja se preteće uzdiže nad njihovom svakodnevicom. Nestabilnost nacionalne valute, nestašice, rast cena i pad zarada zastrašujuće podsećaju na vreme od pre dvadeset godina. Dok su se teška sećanja na prošlost i teskobno iščekivanje nedaća preplitali u osećanjima većine žitelja Srbije, politička elita se zabavljala novom rezolucijom upućenoj Ujedinjenim nacijama.
Neposredno posle igrarija sa rezolucijama praćenih uobičajenim verbalnim besmislicama, ministar inostranih poslova, poznat po najrezolutnijim stavovima, najavljuje spremnost srbijanskog političkog vrha za razgovore sa predstavnicima kosovskih Albanaca. Otpočinje drugi čin jeftinog performansa, koji su analitičari nekih medija nominovali kao uvod u promenu kursa koji treba da pripremi javnost za priznavanje Kosova.
Na osnovu takvih navoda moglo bi da se zaključi da je dosadašnja politika, koja se sastojala od neprestanog ponavljanja mantre da je Kosovo Srbija i da Srbija nikada neće priznati samoproglašenu republiku, vođena zbog »javnosti«, ona nije bila produkt ozbiljnog razmatranja realnih pokazatelja niti je poštovala aktuelna pravila međunarodne politike, već je pratila pretpostavljene reakcije žitelja Srbije. Bez anticipacije i konkretizacije tih reakcija i bez spremnosti i odgovornosti da se toj apstraktnoj »javnosti« objasne realne i relevantne činjenice, odlučili su da nastave igru svojih prethodnika tvrdoglavo istrajavajući u pokušajima da anuliraju realnost. Proklamacija zaštite »teritorijalnog integriteta« države stvorila je apsurdnu situaciju kojom se ignoriše postojanje ljudi kako na teritoriji Kosova tako i na teritoriji Srbije.
U iskonstruisanoj realnosti kosovski prostor je značajan zbog objekata srpske duhovnosti i istorije, dok su ljudi koji tamo žive apstraktna skupina namerna da prisvoji nešto što joj ne pripada. Na drugoj strani se nalaze građani Srbije koji, prema proklamovanom mišljenju političkih predstavnika, ne mogu svoj životni koncept da organizuju bez Kosova, pa se u njihovo ime ulažu njihov novac i njihova svakodnevica u projekat koji ne korespondira s realnošću. Nominalno odgovorni iz političkog vrha Srbije nikada nisu pokušali da »javnosti«, u čije ime odlučuju, objasne kako bi kosovske Albance privoleli da zanemare činjenice da imaju državu koju su priznale neke od najuticajnijih zemalja međunarodne zajednice, i koje su to životne pogodnosti koje im oni kao predstavnici srpskog naroda nude u zajedničkoj državi.
»Javnosti« u Srbiji nikada nisu izneli podatke koliko je novca potrošeno na diplomatske aktivnosti ministra inostranih poslova koji je više puta obigrao planetu u nameri da ubedi odgovorne u nekim državama da ne priznaju Kosovo. Nikada nisu rekli koliko svakog građanina ove države košta izdržavanje izmišljenih institucija Srbije na Kosovu, i

problemima koji su se nagomilali u državi. Mnogo je komfornije i jednostavnije da se u prijatnom prostoru skupštinskog zdanja raspravlja o tekstu rezolucije, no da se traže rešenja za brojne društvene anomalije. Mnogo je zanimljivije da se specijalnim avionom putuje diljem planete s unapred pripremljenom rečenicom da otcepljenje Kosova nije u skladu sa međunarodnim pravom, no ponuditi konkretne dokaze o spremnosti da se s odgovornima iz međunarodne zajednice pregovara, poštujući aktuelni raspored snaga i uticaja. Nasleđeni i zadržani principi funkcionisanja u haosu kulminirali su u ovom periodu srpske istorije do nivoa koji preti destrukcijom svih delova državnog sistema i egzistencijalnim ugrožavanjem građana.
Iz etabliranog stanja haosa kao opomena i pretnja pred bespomoćnim predstavnicima vlasti i uplašenim građanima pojavljuje se ogoljeno nasilje čiji su akteri veoma mladi ljudi. Rođeni i odgajani u sistemu bez vrednosti nisu dobili priliku da upoznaju sebe ni sopstveno okruženje. Bez šansi da nauče pravila organizovanog društva, bez elementarnih znanja i poimanja životnih vrednosti, uplašeni od svega što ne poznaju, nagonima prepoznaju zakon jačeg kao najnižu formu opstanka. Po pravilima čopora krstare gradom u potrazi za žrtvom. Mete napada su svi koji se ne uklapaju u njihovu simplifikovanu sliku sveta. Brutalnost i agresivnost podstaknute su potrebom za uništenjem. Detektovana neprijateljska figura, doživljena kao ugrožavajuća, treba da nestane, kako bi se njen uticaj otklonio. Opremljeni svim vrstama oružja i nesputanim besom ova supkultura opstaje i raste jer državni sistem ne poseduje funkcionalne obrasce zaštite.
Destrukcija koja je sama sebi svrha može da bude isprovocirana najbanalnijim razlozima, i usmerena ka bilo kome. Učestali napadi na strane državljane ozbiljno ugrožavaju sliku Srbije u inostranstvu koja treba da nas predstavi kao otvoreno društvo koje prihvata različitosti.
Za zaštitu ugroženog elementarnog ljudskog prava na slobodu kretanja treba učiniti mnogo više no što su rasprave vođene u medijima u kojima psiholozi i sociolozi pokušavaju da objasne uzroke nastanka devijantnog ponašanja. Poznato je kako i zašto su devastirane socijalne vrednosti, ali još uvek nema organizovanih i sinhronizovanih aktivnosti koje bi označile početak izgradnje novih.
Novi društveni odnosi ne mogu da se dogode spontano niti mogu da budu uvedeni rezolucijama i proglasima. U njihovoj izgradnji treba da učestvuje svaki član državne zajednice uz permanentnu koordinaciju članova državnog establišmenta. Rezolutna spremnost za ozbiljnu akciju ne postoji zbog čega će svaka buduća rezolucija predstavljati pokušaj održavanja neodrživog.