Bezakonje zakonodavaca

Tamna moć

Iako je ministar srpske policije Ivica Dačić mesecima pričao kako su istrage za ubistva novinara završene, moraće se ponovo potruditi. Fantomi prošlosti ne nestaju – zaboravljeni, zanemareni ili skriveni – uvek se odnekud pojave na svetlu dana.
Ministar policije, već proslavljen po navodno snažnoj volji da se obračuna sa svim mogućim vidovima kriminala, pokazalo se da nije tako voljan da se angažuje baš uvek kad bi to trebalo. Nije da on nema svoju političku računicu – što je kod nas isto što i politička volja, nešto sasvim lično pa i intimno, već je i drugi, iz bliskog političkog okruženja, imaju. Kako je obelodanjeno da su se dvojica pripadnika Zemunskog klana hvalila efikasnošću pri likvidaciji Slavka Ćuruvije, ministar se zaklinje da je njegova želja da se baš istraže i otkriju zlodela počinjena za vreme njegovog VIP šegrtovanja u SPS. Ono što je u ovoj stvari zanimljivo jeste podatak da je policija brzo odgovorila da zna za navode iz svedočenja pripadnika Zemunskog klana. Ali...
Pored diplomatskog kora, u neprestanoj i ljutoj borbi s ostacima prošlosti mnogo nam pomažu (neke) susedne zemlje. Ali ni one, iako pred vratima EU, kao da nemaju pojma ko sve operiše njihovom suverenom teritorijom. Sukobom u ostacima ostataka jedne kriminalne organizacije, dakle više njihovom nego voljom institucija a izgleda najmanje političkom, ponovo se nametnula tema političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića. Nečija volja, s razlogom se pretpostavlja, stajala je iza ubica. Jedno je jasno: nije bilo (političke) volje da se istraži pozadina ovog zločina. Tako vidimo da je kod nas sve i dalje u funkciji političke volje, a ne institucija.

Usred hvatanja Đinđićevih ubica, predlog Zakona o elektronskim komunikacijama stavljen je u skupštinsku proceduru. Tako se saznalo da će prisluškivanje građana, tačnije praćenje informacija o tome ko s kim, kada i koliko komunicira telefonom i imejlom, biti mnogo jednostavnije. Nikad pod pravom demokratskom kontrolom, sada je i formalno degradirano »pravo« građana da iz razloga opšteg ili njihovog interesa budu praćene njihove elektronske veze. Umesto odluke suda, kako je do sada bilo na papiru, BIA će slobodno birati svoje »klijente«. Ako smo mislili da nakon izmena Zakona o informisanju više ništa ne može da nas iznenadi, još smo omađijani predizbornim

obećanjima sa prethodnih izbora. Ova brutalna suspenzija osnovnih prava od kojih je pravo na privatnost i slobodu komuniciranja jedno od najvažnijih za svaku razvijeniju demokratiju, nije tek jedna omaška tzv. zakonodavnih reformi. Radi se pre o (opasnoj) nameri nego o spontano nametnutoj ideji o prečici u sprovođenju pravde. Šta je to toliko bilo važno vladajućoj većini da proizvede nacrt zakona, usvojen na vladi, kojim se u bitnim stvarima sukobljavaju s »evropskim vrednostima« koje štiti Evropska povelja o ljudskim pravima i slobodama, pa čak i srpski Ustav? Nedostatak dokaza za izvršioce i naručioce političkih likvidacija, stari i novi organizovani kriminal, njihove veze i sprege, pozadina ubistva Đinđića čijim je ubicama već pravosnažno presuđeno ili nešto sasvim drugo? Da li je neka interesna grupa proturila izraz svojih najdubljih želja i potreba u zakonodavni
		Camille Pissarro, Girl Washing Plates, c. 1882.

nacrt ili je reč o nečem još opasnijem – opštem raspoloženju vlasti? Objašnjenje da je namera zakonodavca da unapredi efikasnost policijskih istraga, uvećavajući njena ovlašćenja i ovlašćenja BIA tolika da je izbegavanje zloupotrebe tek jedno »gubljenje vremena«, legitimiše svevlašće u oblasti koja je toliko zloupotrebljavana.

Institucije, naročito one čija je uloga korektivna i koje direktnije zastupaju interese građana, neprijatni su svedoci. Na iskušenje se stavlja njihova izdržljivost i, što nije manje važno, nepotkupljivost. I to je jedina svetla tačka u ovoj stvari: otpor malog broja, ali velikog po značaju, koji su pružili Zaštitnik građana i Poverenik za informacije. Tako je vlast pokazala »elastičnost« tek toliko da Rodoljuba Šabića optereti obavezom koja nije njegova: kontrolom postupanja BIA u primeni neprihvatljivog mu zakona. Vlast, verovatno, misli da je dobila u ovom sporu sa društvom i njegovim zastupnicima: zakon će se izmeniti onda kada se ispuni njegov cilj. Samokontrola svih onih koji ne žele da se nešto sazna o njihovim vezama. Bilo to na opštu korist ili štetu. Samocenzura.

Intriga oko prodaje Večernjih novosti, još jedna od državnih tajni u kojoj participira, pored visokih državnih nameštenika, i čitav niz privatnih lica kupaca i preprodavaca, ponuđača i iznuđača. Polako se, u poluistinama i iznuđenim reakcijama aktera ove prevare, pomalja suština privatizacije u Srbiji. Veliki strani investitor, uz posredovanje domaćih tajkuna i obećanja vlasti, učestvuje u privatizaciji, nadajući se da je zadovoljio sva nepisana pravila. Cilj svih aktera u ovoj prevari građana Srbije jeste uvećanje moći. Više novca od špekulacije, paradržavni reket, igra moći s onima koji vrše političku vlast, širenje medijske imperije. Svako je imao u vidu svoj dobitak. Kada je zapelo, neposredni akteri su se posvađali, raskid je izgledao potpun, bruka sveopšta. I onda evo nama političke volje koja »pobeđuje«, računajući da kontroliše štetu. Dvadesetak procenata Večernjih novosti preko noći menja vlasnika, po već obelodanjenom, a tajnom dogovoru. Time se ova državna tajna, natuknuta u javnosti u poluistinama, još više mistifikuje. Imamo li pravo da znamo kako su zaista privatizovane Večernje novosti i toliko drugih firmi? Sadašnja vlast traži da se istraži šta je radila ona pre nje, sa kojom je već godinama čuvala ove tajne...
Što se medija tiče, sedam odredbi Zakona o informisanju proglašeno je neustavnim. Ministar kulture je još prošle godine tvrdio da se zakon neće ni primenjivati, a po njemu je već doneto dvadesetak presuda, uglavnom nepovoljnih za novinare i njihovu slobodu. Prebijen je kolumnista Vremena Teofil Pančić, a Republika se pokušava uvući u providnu intrigu oko »Jugoremedije«. Skupština radi punom parom, ne samo oko pitanja rezolucije o Kosovu, već i renoviranja svog poslovnika, još jednog subverzivnog akta: jasne suspenzije nezavisnosti dve institucije – Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To je, valjda, nešto što je vladajuća većina morala uraditi da bi sumnjivi motivi oko donošenja Zakona o elektronskim komunikacijama postali nesumnjivi...
Sad kad ovo što smo rekli poređamo »po veličini« ispada da nema političke volje da se sprovede pravda u slučajevima političkih ubistava, nema je da se institucije učine mestima za praktikovanje zakona, a zakoni funkcionalnim i pravičnim, ali je ima kada je potrebno, potpuno netransparentno, zabašuriti jednu brljotinu stvarajući drugu, možda još veću. Politička volja ovde je netransparentno ispoljavanje moći da se ne poštuju obavezujuća pravila. Zato nema mesta čuđenju kako je iz vlade mogao izaći onakav predlog zakona o elektronskoj komunikaciji. Kako je moguće da nam ministarka telekomunikacija nudi bestidno trivijalna objašnjenja, pokazujući tako i koliko ona lično mari za stav javnosti. Ili da nam narodni poslanik iz DS, nekadašnji član Otpora, kaže da bi zakon bio drugačiji da nije »pisara Pere« koji će odrukati državnu tajnu. »Pisar Pera« je običan građanin. U njega vlast nema poverenja.
Politička volja nije slaba. Naprotiv, politička volja je nekontrolisana i pretvorila se u jednu moć, sve tamniju i čudniju.

	Nastasja Radović