Previranja u verskim zajednicama

Puzeći raskol u srpskoj Crkvi

proces«. Setio se mitropolit Amfilohije – ne navodi izvor – da je i počivši patrijarh Pavle slutio da će Artemije to učiniti. Sam Artemije ne miruje – za njim ide 79 monaha koji su otišli s Kosova i vratiće se samo »ukoliko vanredni sabor SPC preinači svoju odluku o smeni i progonu vladike Artemija«. Veliki broj ljudi iz laičkog dela javnosti otvoreno to podržava, a asistent iz Kragujevca, Z. Čvorović, otvoreno izjavljuje: »Iza smene Artemija stoje pojedinci u crkvenom i državnom vrhu«. Kako sazvati vanredni sabor – Ustav SPC je jasan kako se to čini i kada – i kako poništiti odluke koje je potpisao patrijarh Irinej, o tome niko ne govori. Ono o finansijskim malverzacijama malo ko zna, a Artemije je bio u Grčkoj i svedočio u prilog odbeglom sekretaru S. Vilovskom. Da je to politički rat malo ko može sporiti, ali nema ni najmanjeg i javno iznetog dokaza da je tu država umešana – ili barem o tome sasvim malo znamo. Nekome je u interesu da se stvari ne rasprave pred sudom
		Camille Pissarro, Seated Peasant, 1892.

Naravno da njemu nije lako i da mu na putu ne mirišu ni kosovski božuri ni sam bosiljak. On se sprema na ustoličenje u Peći negde u oktobru. Nema znakova da će mu vlasti u Prištini praviti problema, jer i njima to ne odgovara. »Ovo je lepa zemlja« – kaže patrijarh – »i u njoj mesta za sve ima«. Srbi i Albanci »treba i mogu da žive kao ranije«, dodaje patrijarh Irinej. Tako je bilo – uz sve teškoće – vekovima i na Kosovu se mora sarađivati »sa postojećim vlastima kakve god one bile, a to je u interesu Srba koji tamo žive i u interesu SPC koja tamo vekovima postoji. To deluje razumno, a koliko će to uspeti to zavisi od mnogih – i u Crkvi i u državi. Za sada je teško predvideti jer su pritisci brojni i dolaze i iz crkvenih i paracrkvenih i državnih i paradržavnih struktura. Oni nisu tajna ni za koga jer se sukobljene strane javno oglašavaju. Vanredni sabor SPC nije rešenje jer bi se sukobi produbili, budući da ima dosta episkopa koji bi se mogli »prelomiti« na jednu ili na drugu stranu. Uostalom, do redovnog jesenjeg sabora nije daleko, jer to je negde u oktobru ili početkom novembra. Do tada će i Crkva i država biti na mukama. Niko za sada ne zna koliko bi glasova mogao da »povuče« vladika Artemije sa svojima, ali nije nejasno da raskolnička situacija u SPC ne bi donela ništa dobro ni Crkvi ni državi koja svoje »kosovske rane« još nije prebolela. Najgore bi bilo ako bi se ovo stanje pred-raskola zadržalo pa i ozvaničilo na nekom saboru, a to nije isključeno.

Za sada ne – ali problemi imaju duboke korene: negde sredinom osamdesetih godina kada su političke strukture stvarale od verskih vođa političke vođe malo je kome bilo jasno da je vreme »etnarha« prošlo i da će to dovesti do komplikacija. Artemije je bio i verski i politički vođa Srba na Kosovu i videli smo kako je to završilo – loše da ne može biti gore. Isto je bilo i u drugim verskim zajednicama. Sada muftija novopazarski zadiže peševe mantije i kreće u otvorenu politički borbu. Oni iz državnih struktura koji su podelili IZ nisu, čini se, znali šta nas čeka sve zajedno. Samom muftiji Zukorliću primer »kolege« Artemija nije mnogo pomogao niti je šta iz njega naučio. U procesu izbora Veća nacionalnih zajednica Zukorlić je zaigrao na kartu političke piromanije koja ništa dobro doneti neće ni muslimanima koji se protiv njega već oglašavaju – svejedno, Zukorlić poručuje predsedniku B. Tadiću da će »goreti ne samo Sandžak već i cela Srbija«. Da će nekoliko procenata muslimana zapaliti Srbiju nije mnogo verovatno, ali je muftijina poruka opasna u smislu posledica koje nisu nesagledive.
O tim posledicama se nedovoljno razmišlja u Srbiji, iako je jasno da su one bremenite opasnostima.
Ono što brine građane Srbije muslimanske veroispovesti mnogo je jasnije: ovakvi postupci i nepromišljeni apeli jednog verskog prvaka neće ojačati islam kao veru, ali će ojačati islamizam kao jednu opasnu ideologiju. To može da bude vetar u jedra vehabijama koji svoje namere ne kriju ni u Sandžaku ni u Srbiji. Ne jednom smo bili svedoci da je verski ekstremizam uvod u politički ekstremizam i u tom smislu je opasna ova verbalna piromanija. Neke nade ima u reakcijama samih muslimanskih prvaka, a od njih sve i zavisi jer je IZ u Srbiji podeljena a strane su sukobljene bukvalno – ne preza se ni od upotrebe oružja. Problem je mnogo složeniji – Srbija nije kao društvo i država ni isprobala model sekularne države a ne zna se da li su crkve i verske zajednice odvojene od države ili nisu.
Takva oklevanja se skupo plaćaju. U tom smislu je loš znak što i bolji komentatori crkvenih prilika ovo zanemaruju.
Ne gori Sandžak, ne gori ni Srbija – koliko god to neko želeo – ali su znaci zabrinjavajući.

	Mirko Đorđević