Kandidatura koja pomera granice

Srbija je izuzetak među zemljama koje traže članstvo u Evropskoj uniji. Nijedna druga zemlja kandidat ili potencijalni kandidat nije inicirala sudski proces pred Međunarodnim sudom pravde u kojem su se zemlje članice EU mogle naći u neprijatnoj situaciji. Takođe, nijedna druga zemlja kandidat ili potencijalni kandidat nije inicirala rezoluciju Generalne skupštine UN koja bi bila suprotna interesima većine članica EU. Srbija tvrdi da ona to čini u pokušaju da zaštiti međunarodno pravo od secesionističkih pretnji koje počinju od Kosova i sežu do neslućenih granica. Međutim, politika Srbije po pitanju statusa Kosova i pred novo glasanje u Generalnoj skupštini UN ostaje nejasna, u određenim delovima čak kontradiktorna.
Na pitanje šta je interes Srbije da inicira procese i rezolucije protiv interesa zemalja članica Unije, u koju bi, navodno, žarko želela ući, nismo dobili valjan odgovor. Predsednik Republike i Vlada nisu se ni potrudili da pronađu jasnu korelaciju između zajedničkih evropskih vrednosti i standarda, čijem poštovanju svi teže, i poteza zvaničnog Beograda. Posle mnogo insistiranja, ponuđeno je objašnjenje da Srbija oseća nejedinstvo među članicama EU po pitanju statusa Kosova i posle objavljivanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, i želi iskoristiti to nejedinstvo da bi ostvarila svoje kratkoročne interese, to jest provukla predlog rezolucije kojim se osuđuje secesija Kosova kroz Generalnu skupštinu UN.
U Beogradu, naime, veruju da će, ako Generalna skupština UN pozove na dijalog Srbije i Kosova o svim otvorenim pitanjima, Priština na duži period ostati vezanih ruku, jer će morati kad-tad da se vrati pregovorima o statusu sa Beogradom ili da objašnjava zašto to nije učinila. Prema istoj logici, ukoliko Srbija dovoljno dugo bude insistirala na nelegalnosti secesije Kosova, mišljenje MSP-a, koje je dosta nepovoljno za Srbiju, postaće prevaziđeno i gotovo nevažno.
Malo je reći da ovakva logika polazi od nepoznavanja činjenica ili slabog razumevanja sveta u kojem živimo. Rezolucije Generalne skupštine UN nemaju obavezujući karakter, za razliku od rezolucija Saveta bezbednosti, usvojenih na osnovu poglavlja VII Povelje UN. Ipak, postoji više primera (broj se izražava u stotinama) da ni rezolucije Generalne skupštine, ni Saveta bezbednosti nisu poštovane ili nisu poštovane u celini. U slučaju da Srbija uspe da provuče svoj predlog rezolucije kroz Generalnu skupštinu stvari će manje-više ostati iste, osim što će biti zabeleženo da je većina članica UN primila na znanje mišljenje MSP-a, osudila jednostranu secesiju i pozvala na dijalog Srbije i Kosova, što ne implicira nužno dijalog o statusu.
Kosovo je nezavisnost proglasilo jednostrano, jer još nije zabeleženo da je neka

nezavisnost proglašena dvostrano ili višestrano. I u slučaju raspada bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore, građani Crne Gore izabrali su na referendumu nezavisnost, što je konstatovano u parlamentu Crne Gore. Parlament državne zajednice niko o tome nije obaveštavao, a Srbija je sa zakašnjenjem od šest meseci usvojila novi ustav koji je definiše kao nezavisnu državu, čiji je Kosovo deo. Put za koji se Kosovo odlučilo nije put razdruživanja sa Srbijom. Odluka o nezavisnosti u Prištini je doneta s namerom da se dobiju bilateralna priznanja većeg broja država pre nego što se zatraži prijem u UN i druge međunarodne forume. Do zaključenja ovog izdanja Republike Kosovo je kao nezavisnu državu priznalo 69 članica UN (nešto više od trećine ukupnog

broja). Priznanjem nezavisnosti, vlade tih država su jasno rekle da one priznaju Kosovo kao ravnopravni subjekt međunarodnog prava. Bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica objasnio je, doduše na primeru Crne Gore, da država može postojati i bez priznanja drugih država. Prema tome, Kosovo može postojati kao država i pored volje Vlade Srbije, pa čak i ako nikada ne postane članica UN.
Ideja da će, u slučaju komplikovanog raspleta u UN, koji bi bio posebno povoljan za Srbiju, neke vlade povući priznanja nezavisnosti Kosova, predstavljaju mogući, ali slabo izgledan scenario. Povlačenje priznanja nezavisnosti u moderno vreme je gotovo isključivo balkanska zabava. Vlada SFRJ je priznala, pa povukla priznanje Republike Zapadne Sahare, a Makedonija, koja i sama ima problema sa službenim nazivom, priznala je, pa povukla priznanje Demokratske Republike Kine (Tajvana).
Na kraju, ideja da će Srbija nakratko iskoristiti podelu unutar EU o važnom pitanju, poput statusa Kosova, a posle se praviti da se ništa nije dogodilo i puj-pike-ne važi nastaviti pregovore o eventualnom članstvu u Uniji, deluje budalasto. Evropske zemlje svakako nisu šest decenija usaglašavale svoju spoljnu politiku da bi se pojavili neki pametnjakovići koji bi to uništili, a onda gradili iznova – stariju i bolju. EU je obezbedila značajna sredstva za obnovu Kosova (obnovu od uništavanja za koje je u dobroj meri odgovorna vlada u Beogradu). Na teritoriji Kosova deluje prva misija EU za vladavinu zakona. Neortodoksno posmatrano, Kosovo je ispit za Uniju gde ona ne može pasti. S druge strane je težnja Srbije da postane članica. Jednog dana...

	Bojan al Pinto-Brkić