»Možemo da živimo bez kulture.« Ovo nije poklič ni fašista ni »navijača«, ni pripadnika neke ekstremističke skupine. Nažalost, to je nalaz najnovijeg istraživanja antropološkinje Zagorke Golubović, koje je objavljeno u knjizi o vrednosnim usmerenjima građana posle 2000. godine. Knjigu pod naslovom Kultura i preobražaj Srbije objavili su »Službeni glasnik« i »Res publica«. Citirana sumorna rečenica teško da dolazi iz mržnje ili prezira prema kulturi. Ona je glas onih »na dnu«, umornih od borbe za opstanak i u kojoj se ukrug ponavljaju ista pitanja: kako je propala moja fabrika, kako platiti kiriju, kako prehraniti porodicu, školovati decu. Ljudi koji su odgovorili da mogu da žive bez kulture osećaju da je ona nešto vredno, ali njima nedostupno. Oni kažu da nemaju novac za kulturu. Ostalo je takoreći besplatno, što znači da građani i te kako razlikuju kulturu od »serije rekordne gledanosti« koju s ponosom nudi nacionalna televizija. »Možemo da živimo bez kulture«, više je od upozorenja da se kulturi piše crno. Ona svedoči o defetizmu, praznini, društvenim barijerama i isključenosti. Građani ne vide oslonac u kulturi koja im je daleka i nedostupna, a ni u oblastima koje nisu u najužoj vezi s onim što se kod nas uobičajeno podrazumeva pod kulturom, mada obuhvataju i prožimaju njihov život. Kao što je kultura sveobuhvatna, sveobuhvatna je i nekultura. Pitanje je samo šta će u našem društvu konačno prevagnuti. Da li će to biti briga o stvaralaštvu i vrednostima ili nered i zapuštenost. »Gotovo da ne znam vreme u kojem je umetnička i kulturna vrednost u ovoj meri bila potkopana kao danas«, zabeležene su reči nedavno preminulog pozorišnog kritičara Feliksa Pašića. Dugo je u našoj kulturi gemišta vladao konsenzus u čijem je okrilju prodavana svojevrsna »filozofija gluvarenja« (Pašić), dok se istinska kultura topila i uzmicala. Sada se stiglo do alarmantne tačke.
Čak se i DSS javio s predlogom da treba oporezovati kič i šund, zaboravljajući da su kič i šund glavni oslonac njegove politike. Kao demonstracija simbioze kiča i politike ostaće upamćen novogodišnji koncert Cece Ražnatović u režiji DSS-a, kojem su prisustvovali Vojislav Koštunica, Matija Bećković i Velimir Ilić. Kič nije samo otužan nego i opasan, o čemu svedoči patriotski miting za Kosovo (opet je organizator bio DSS) koji je obeležio zapaljiv govor reditelja Emira Kusturice. On je tada zapretio oponentima da će biti pronađeni u mišjim rupama u koje su se sakrili. »Naše društvo je potpuno okrenuto populizmu, a tu su izvori kiča neiscrpni«, rekla je u jednoj anketi kompozitorka Isidora Žebeljan koja upravo elitu smatra odgovornom za koketiranje s kičem.
Kič je i laž. Danas se pored ostalih oblika kulture (kultura govora, kultura hrane, kultura stanovanja, politička kultura) odomaćio izraz »kultura laži«. Izraz je nastao da bi označio poricanje istine o ratovima i zločinima i manipulacijama patriotizmom. Kultura laži je vremenom postala pojava koja je stekla pravo građanstva. To više nije izraz, nego pojava, takoreći stil ponašanja. Naročito je raširen u političkoj klasi, a primećen je pošto se pokazalo da su političari nesposobni da ostvare onaj čuveni »Ugovor s narodom« u kojem su popisani ciljevi, zadaci i obaveze koje će dovesti do suštinskih društvenih i ekonomskih promena. Preoštri izraz »kultura laži« ostavljen je da označava uglavnom apstraktnije probleme, dok je za oblast politike nastao eufemistički izraz »nedostatak političke volje«. Prvi test nepostojanja političke volje bio je neuspeh sa lustracijom u pravosuđu. Mnogo kompromitovanih i nesposobnih sudija ostalo je na svojim mestima, ali zato sve u društvu više nije. »Kultura laži« ili »nedostatak političke volje« učvrstili su moralnu neosetljivost političara. Ni posle velikih skandala u zdravstvu, kulturi, informisanju i policiji ministri ne podnose ostavke. »Ne pada mi na pamet da podnesem ostavku«, izjavio je ministar Nebojša Bradić posle odluke Ustavnog suda o neustavnosti odredaba izmena Zakona o javnom informisanju, na kojima je ministar insistirao tokom javne debate.
I dok »nedostatak političke volje« građanima oduzima nadu da će se nešto promeniti, stabilizuje se politički vrh kojem je najvažniji cilj da ne ode pre kraja mandata. »Imamo dogovor unutar koalicije da vlada opstane do kraja mandata i da do tada radimo koordinirano i uz više međusobnog uvažavanja«, rekao je potpredsednik vlade i ministar policije Ivica Dačić. Možda će ministri kulturnije da se ophode jedan prema drugom, odnosno da poštuju granice koalicionog partnerstva. Ono što je izvesnije to je da za rešavanje mnogih problema nema političke volje, ali je ima za koalicioni dogovor o opstanku na vlasti.