Zanimljivo je da uopšte nije prepoznata kao tuđica. »Doletela« nam je iz Amerike, dok ovo ime – jer ima ih više – duguje Turcima, odnosno Persijancima. Tačnije, u pitanju je reč onomatopeja praindoevropskog porekla. Rečju gurk/kurk prvobitno se u turskom nazivala kvočka (pa i danas je to jedno od dva njena korišćena imena), a tek potom i ćuran; i to zbog kvocanja, pućkanja, odnosno glasova koje je ispuštala kvočka ležeći na jajima, kao i zbog njenog izgleda.
Domaća ćurka vodi poreklo od severnoameričke divlje ćurke odomaćene u Meksiku negde između 500. i 700. godine. Indijanci na severu i istoku kontinenta nikad je nisu domestikovali. Za domaće stanovništvo ćurke su – a pre dolaska belaca njihov broj u Severnoj Americi dostizao je desetine miliona – imale izuzetan značaj jer su Indijanci pre svega koristili njihovo meso, ali i perje za odeću i nakit uključujući i ukrašavanje strela.
Nakon svog pohoda protiv Acteka (1519) ćurku bi trebalo da je u Španiju doneo konkistador Hernan Kortes, da bi se odatle potom raširila po čitavoj Evropi. Kasnije će je Evropljani koji su se naseljavali po Severnoj Americi ponovo doneti u njenu staru postojbinu. A za lovce će u Evropu, negde u XIX veku, stići i divlja ćurka.
»Domestikacija je« – čitamo u Poljoprivrednoj enciklopediji – »uzrokovala različite anatomske i fiziološke promene: u domaće ćurke pojavila se različita boja perja (crna, bela, žuta, crvena, sivoplava), znatno joj se povećala težina i promenila konformacija tela – ono je postalo šire, kompaktnije i zaobljenije. Postignuto je nešto brže stasavanje i povećana nosivost i težina jaja«.
Zasad nedostaju preciznije vesti o vremenu prispeća ove najveće vrste domaće živine na balkanske prostore. Turski svetski putnik Evlija Čelebija pominje, 1660. godine, među beogradskim specijalitetima, i kebab (ćevap, reč je o jelu od isparčanog mesa dinstanog/ćevabljenog u sopstvenom soku) od misirske kokoši (sa crvenim hursum-vratom). U jednom bosanskom Anonimnom tursko-srpskohrvatskom rečniku iz XVII veka naziva se slovenskim imenima; tačnije, biba se prevodi rečju tuka. Obe su i danas u upotrebi, uz, razumljivo, i oblike za muški rod: bibac i tukac. Otuda i potonji nazivi: bipčevina odnosno tučije meso. Jedan vek ranije pominje se u Carigradu, ali ne nalazi mesto ni na carskoj ni na vezirskim trpezama već na onima srednje klase. Imena ćuran i ćurka javljaju se u domaćim izvorima (Devički katastig) 1776. godine. A u istom veku u zapadnim delovima Balkana susreće se i prezime Ćuran. Biće to kasnije i lično ime. U Vukovom Rječniku zabeleženi su ćuran i ćura, odnosno ćurka. Ali i ostala imena: budac, puran, tukac, odnosno budija, misirka, pur(k)a, tuka. U pirotskom kraju naziva se miska (mn. misće).
Ćurka je u Americi tradicionalno pečenje za Božić, a na početku američke istorije bila je ptica-simbol zahvalnosti žetvi. Dan zahvalnosti (koji se slavi u novembru) zvanično je postao nacionalni praznik 1864. godine. U Americi ćureće pečenje pred svim gostima obavezno tranšira domaćin, pa je tako ovaj zaboravljeni riterski običaj srednjovekovne Evrope preživeo (samo) u Novom svetu. I u Evropi, kao i kod nas, ćurka je ponegde tradicionalno božićno pečenje. Tako su Srbi u Vojvodini »glavu ćurke, guske ili patke ostavljali (...) zajedno s kljunom u kome je obično bio orah, za gredu na tavanu kao čuvarkuću,ili su je čuvali iza ikone u sobi. U Surduku su je stavljali pod sobni prag da bi bilo napretka u kući«. Pečenici u prošlosti, kako se vidi iz ovih i drugih običaja, pripisivano je »magijsko i apotropejsko dejstvo, a celokupna magijska praksa s pečenicom i njenim delovima imala je isti cilj, da se obezbedi zdravlje ukućana i stoke, plodnost useva, odstrani svako zlo i obezbedi mir u kući, kao i drugi božićni običaji«.
Inače, kako saznajemo iz Srpskog mitološkog rečnika,ćuran, odnosno ćurka je tu demonska životinja. »Pored mnogobrojnih oblika koje je veštica, po verovanjima, mogla da primi, izričito se pominje i ćurka. Da je ovo demonska životinja, potvrđuje i nekadašnje verovanje po kojem ćuran može biti veoma silan zmaj ako mu, pored prirodnih izrastu još i zmajevska krila. Osim toga, ćurana su u izvesnim slučajevima klali na temelju nove građevine (kuće) kao žrtvu. I ćuranovo perje je nekad upotrebljavano u magijske svrhe.« Trudna žena, opet, verovalo se, nije smela nositi u nedrima ćureća jaja da joj dete ne bude pegavo. Ćurka je, inače, povezana i sa grmljavinom i kišom budući da se uznemiri pred oluju.