Spasenje ili prokletstvo*

Početkom januara 2001. godine Alan Greenspan, predsednik Američke federalne banke, prvi put je smanjio kamate na pozajmljeni novac s ciljem da probudi posustali rast društvenog prihoda i zaustavi pretnju u vidu recesije. NASDAQ (pokazatelj tehnoloških vrednosti), koji je već mesecima bio na silaznoj putanji, odmah je pokazao rast od 10 odsto. Ovako spektakularan prevrat svi zaposleni Njujorške berze pozdravili su burnim aplauzom i emocije su tada dostigle svoj vrhunac. Vlasnik planetarne kase upravo je uspeo da izvede čudo zaustavivši stalno urušavanje berze. Iako je trijumf bio kratkog veka, retko kada je neko berzansko zasedanje toliko nalikovalo verskom obredu.
U sveopštoj propasti verovanja i ideologija postoji nešto što uporno opstaje i čija se vitalnost ne dovodi u pitanje: ekonomija. Ekonomija odavno više nije samo suvoparna nauka niti strogo racionalna aktivnost, već je prerasla i dosegla status poslednje duhovnosti razvijenog sveta! Iskoristivši odsustvo (moralnih) vrednosti ona se ne razvija samo na preostalim krhotinama raznih totalitarizama i svega što je u vezi s politikom, već sada ima za cilj da ponovo izgradi celokupno ljudsko društvo i da postane opšti princip delovanja. Reč je o prilično strogom tipu religije, bez posebnih zanosa, ali koja »između redova«, na veoma sofisticiran način, razvija kod svojih sledbenika požrtvovanost koja podseća na kult. Pre se može reći da se ovde radi o požrtvovanosti lepo upakovanoj u ambalažu strogosti (pravičnosti). Suprotno čuvenoj Marksovoj formulaciji, vode egoističnog proračuna ne da se nisu zaledile, one ključaju. Vera je najopasnija u periodima skepticizma kada duša, lutajući, grabi ono što joj se nađe pri ruci, ne bi li ponovo osetila izgubljeni žar.
Od jedne takve opijenosti koristi ima u velikoj meri aktuelni antikapitalizam, koji polako doživljava renesansu: to je poput satanističkog rituala kojem prisustvujete protiv svoje volje i sa gnušanjem. Sa željom da istrebi demone tržišta, on i dalje zadržava oreol pobožnosti, pa i one negativne. Idol uspeva da oživi jedne i zazove bes kod onih drugih i tako ostaje idol. Berza je svojom haotičnom dramaturgijom, ispunjenom usponima i padovima, postala svetionik predskazanja: bilo da je predznak plus ili minus rezultat je ili naše spasenje ili, pak, prokletstvo.
Čini mi se da se moramo osloboditi tog slepog obožavanja. Svestan da ovde rizikujem da budem napadnut sa svih strana, ja bih da intervenišem kao bezbožnik u ime ostalih bezbožnika u jednoj oblasti koja pati od toga što je previše elitizovana i sakralizovana. Zaista je teško danas biti ekonomista! Više nego bilo ko, on bi svoj rad morao da zasniva na dokazima. Iako su detaljne provere moguće, u njihova predviđanja ne verujemo više nego u vremensku prognozu ili dnevni horoskop. A ipak se na tim predviđanjima temelje čitave politike, pišu se programi stranaka. Malo je zanimanja u kojima se toleriše toliki procenat grešaka koje, pri tom, nisu nikada sankcionisane! Više od želje za socijalnom pravdom i jednakošću koja pokreće i najplemenitije skeptike, ovde je, pre svega, cilj prepustiti se mitologiji kapitalizma kao jedinom faktoru ujedinjenja. Svedoci smo da je kapitalizam, možda, upravo zahvaljujući sopstvenom trijumfu, trenutno u fazi neizbežnog propadanja. I ako uskoro potpuno ne zamre ili ne bude zamenjen nekim drugim potrebama, on je svakako na sigurnom putu da sam sebe banalizuje. Prvobitni cilj ekonomije bio je da nas oslobodi potreba. A ko će sada nas da oslobodi ekonomije?

»Kapitalisti uopšte ne veruju u kapitalizam. Oni veruju u socijalizam za bogate. Oni žele da budu sigurni da će se vlada brinuti samo o njima, a da ostali to neće primetiti« (Michael Moore).
Odmah po padu Berlinskog zida u internacionalnom Herald tribjunu pojavila se izuzetna karikatura; dva bankara u toplim kaputima pokazuju prosjaka koji leži u snegu i uzvikuju: »Mi smo pobedili!« To je ujedno i najkraći opis nesporazuma koji je obeležio sve ove godine. U stvari, posle 1989. godine kapitalizam se predstavlja kao sjajan pobednik. Večiti poštovalac Povelje ljudskih prava je bez adekvatnog protivnika najzad dobio priliku da širom planete krene sa dobročinstvima i uzdigne civilizaciju na do sada nedostignuti nivo. Slaveći sopstveni uspeh Evropa i Amerika tada kao da padaju u poguban dremež, koji jedva narušavaju ratovi u Golfskom zalivu i sukobi na tlu bivše Jugoslavije.
Razočaranje je bilo trenutno: ne samo da tržišna ekonomija nije održala svoja obećanja, ostavljajući kraj puta stotine miliona ljudi, već ona postaje obična mašina za proizvodnju materijalnih dobara s jedinim ciljem da iznova proizvodi sve više. Kada kapitalizam omane, mi smo revoltirani nesrećama koje izaziva ili produžava. Kada postigne uspeh, mi se ježimo od izobilja bofla i kiča. Nagomilavaju se suvišni proizvodi kao da je potrošačka groznica postala ultimativni ideal zapadne civilizacije. Logična posledica ovoga su pojedinci okrenuti samo sebi, nezainteresovani za ostatak sveta i za koje politika predstavlja samo još jednog saradnika velikih francuskih, nemačkih, italijanskih, španskih i drugih firmi. Dvostruki su aršini: zameramo prosperitetu zato što je sam sebi cilj, tj. da je trivijalan, ali zameramo mu i kada nas zaobiđe. Plodovi napretka ne samo da nisu ravnopravno raspoređeni, već su i otrovni, štetni, jer za posledicu imaju rasipništvo i zagađenje životne sredine. Skoro 13 godina posle propasti »sovjetizma« i pošto je pretnja u vidu totalitarnog monstruma prevaziđena, kapitalizam postaje duboko ambivalentan: on sada predstavlja vazduh koji svi dišemo, ali njegove rezultate, njegova odstupanja pratimo sa većom zabrinutošću no ikada. Kapitalizam istovremeno i pasivno podnosimo i u njemu učestvujemo, ne obazirući se pri tom na slabiće koje on na svom putu gazi.

Nikada u stvari razlike nisu bile toliko velike i zasnovane na tako spektakularnom bogaćenju. Poznati su nam i precizni podaci u vidu brojeva sa svojom zastrašujućom monotonijom (iako ih mnogi mogu osporavati): uprkos velikom privrednom rastu u zemljama u razvoju, 20% od 6 milijardi stanovnika zemljine kugle uspeva da preživi sa manje od jednog dolara dnevno, a jedno od četvoro dece na južnoj hemisferi ostaje neuhranjeno. I, ako su tehnička dostignuća omogućila da se pobedi glad, obuzdaju najveće bolesti, produži životni vek, ako je »siromaštvo u svetu tokom poslednjih 50 godina XX veka potisnuto kao tokom prethodnih 500 ili čak 5000 godina«, činjenica je da je prosečna zarada po glavi stanovnika u Africi opala od 60-ih godina XX veka do danas. Prema podacima Svetske banke, 600 miliona stanovnika nema krov nad glavom. I ako se do 2010. ništa ne promeni, više od 1,4 milijarde stanovnika će živeti bez vodovoda i kanalizacije. Na kraju i podatak da je 1998. godine 350 najbogatijih stanovnika planete imalo viši godišnji prihod od polovine celokupnog čovečanstva.
Konstatujemo jednake disproporcije i u razvijenim zemljama: još 1969. je Raymond Aron preuzeo i izrekao predviđanja američkog ekonomiste austrijskog porekla Josepha

Schumpetera da će, u roku od 50 godina, ekonomski rast sam po sebi eliminisati siromaštvo kod 20–30% stanovništva na dnu socijalne lestvice. Međutim, iako je od početka 90-ih PIB (porez na društvene prihode) porastao za više od 20% u zemlji kao što je Velika Britanija, istovremeno je broj siromašnih stanovnika, koji je u direktnom odnosu sa životnim standardom, uvećan za milion. Krajem 80-ih godina prošlog veka američki radnici su izgubili sve ono što su sticali tokom 30 godina razvoja: »Njihova kupovna moć se vratila no nivo iz 60-ih godina XX veka« (Daniel Cohen). I već 1998. godine 2,7 miliona najbogatijih Amerikanaca posedovalo je imovinu koliko i 100 miliona najsiromašnijih. Ako bismo i poželeli eventualne promene, one
		Albreht Direr, detalj slike Oltar Paumgatner: Poklonjenje pastira

bi bile skoro nemoguće. Čak je putem interneta moguće izračunati, kroz video-igru, koliko vekova bi morao da živi neko sa najnižom platom ne bi li dostigao direktorovu platu! Pre nekoliko godina »guru menadžmenta« Peter Drucker je procenio da se tolerisana razlika između zarada nalazi na maksimalnoj lestvici od 1 do 20. Danas je mnogo realnije situirati je negde na lestvicu od 1 do 150 u nekim firmama. Preuzimajući rizik, kako to vole da kažu neki hrišćanski autori, da tako razbijemo osećanje ljudskog jedinstva i odvojimo tržište od njegove društvene osnove – srednje klase – koja se, s vremena na vreme, uplaši »one strane Atlantika« i njihovog siromašenja, i onda, ispunjena strahom, zamišlja totalnu propast.
Danas smo svesni da nova nadmoć finansijskih tržišta, tehnološka revolucija, predstavlja prelaz sa ličnog na nasleđeni kapitalizam, u kojem akcionari donose zakone štetne po zaposlene. Odatle potiče stagnacija prihoda, raskid ugovora sklopljenih posle 1945, koji su svima garantovali kako radno mesto tako i zaštitu od strane državne moći. Deluje kao da je neko jednostavno, gumicom, obrisao sva dostignuća Drugog svetskog rata i to u korist jednog društva koje se mnogo surovije i bezobzirnije odnosi prema slabijima. Kao da treba sve početi iz početka, tj. ponovo započeti neku novu borbu za pristojan život i ljudsko dostojanstvo. Dakle, treba da se opet okupljaju sindikalni i radnički pokreti, ali ovog puta su iluzije nekadašnjih boraca i agitatora zauvek nestale. To ujedno predstavlja povratak jednog surovog kapitalizma, nemilosrdnog prema onima koji ne ostvaruju profit; u kojem se množe slabo plaćeni poslovi za nekvalifikovane. Sistem koji postaje još suroviji zbog činjenice da neka svetlija perspektiva više ne postoji. Baš kao i u XIX veku, razlike u primanjima bogatih i siromašnih se kvazimetafizički uvećavaju, kao da se umešala neka neumoljiva teologija koja omogućava spasenje za jedne, dok druge potpuno odbacuje... I dok savremeno društvo u principu nikoga ne etiketira, proglašavajući nepostojećim i nepoželjnim bilo kakve klasne, polne, rasne barijere, pa čak i teritorijalne granice, novac je taj koji ponovo i neizbežno društvo deli na kaste. Strogost i skromnost za zaposlene, tolerancija i smanjenje poreza za najbogatije: upravo je George W. Bush, republikanski kandidat za predsednika Amerike, novembra 2000. izabran (i to posle osam godina vladavine demokratske administracije) na osnovu ovakvog programa koji je obećavao poreske olakšice od 1.350 milijardi dolara u sledećih 10 godina, od čega bi 40% iskoristio onaj 1% najbogatijih Amerikanaca.