Kako preživeti Aušvic?

Na pitanje iz našeg naslova, na osnovu iskustva proživljenog u svom ranom detinjstvu (od četvrte do dvanaeste godine), odgovorio je Tomas Burgental, sudija Međunarodnog suda pravde Ujedinjenih nacija, u knjizi Dete sreće, koja se ovih dana pojavila na srpskom jeziku, u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava, u prevodu Vojina Dimitrijevića i Jelene Radojković. Kao što je cela knjiga jezgrovita i jasna, takav je i Burgentalov odgovor: mali Tomi, ili Tomek, kako su ga zvali kao dete, jednostavno je imao sreće u nesreći. Ta sreća, koja ga je pratila u užasnim nevoljama koje je pretrpeo u vreme holokausta, nije bilo kakva sreća. Reč je o sreći da se preživi pakao holokausta.
Tomas Burgental imao je sreće da se rodi u mestu Lubočna, u Čehoslovačkoj, 11. maja 1934. godine, u koje su se njegovi roditelji, nemački Jevreji, otac Mundek iz Berlina i majka Gerda iz Getingena, koju je od milja zvao Muti, nastanili 1933. godine, odmah nakon što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. Fašistička stranka koja je tada zavladala u Slovačkoj oduzela im je hotel u kojem su stanovali i ostavila ih bez doma, a po okupaciji Čehoslovačke i bez domovine, pa su teškom mukom prebegli u Poljsku, stigavši najpre u Katovice, stecište nemačkih Jevreja u izbeglištvu. U Katovicama je neka proročica rekla Tomijevoj majci da je njen sin »dete sreće« i da će proći »bez ožiljaka« u teškim danima koji su ih čekali.
Baš na taj »srećan dan« Hitler je upao u Poljsku, pa su Burgentalovi, umesto da otputuju u Englesku, za koju su bili dobili vize, ostali u Poljskoj, u jevrejskom getu u mestu Kjelce, sumornom industrijskom gradu sa dva radna logora. Tu su im se pridružili i Tomijevi deda i baba po majci – takođe izbeglice, ali ne zadugo, jer su po zatvaranju geta 1942. odvedeni u Treblinku i tamo ubijeni. Burgentalovi su ostali u Kjelcu do kraja jula 1944, radeći u radnom logoru, posle čijeg zatvaranja bivaju transportovani u Aušvic. I tu je mali Tomi imao sreće, jer kao nedorastao za rad nije ubijen u samom Kjelcu, a u Aušvicu je izbegao takozvanu selekciju na one koji su odmah odvajani za gasnu komoru i one koji su bili sposobni za rad, pa je, nakon odvajanja od majke, ostao s ocem u istoj logorskoj baraci.
Međutim, pri jednoj od vanrednih selekcija Tomija su ipak odvojili od oca i više se nikada nisu videli. Tek kada je objavio prvo izdanje svoje knjige (2007. godine), Tomas je saznao istinu da mu je otac umro 15. januara 1945. u Buhenvaldu. U Aušvicu je Tomi imao sreće da je bio relativno dobrog zdravlja i da nije obavljao previše teške poslove.
Pred najezdom sovjetskih trupa, u januaru 1945. Nemci su ispraznili Aušvic, a preživele

logoraše, po snegu i ledu, poslali na ubistveni višednevni »marš i transport smrti«, koji je mali Tomi izdržao, ali je dobio teške promrzline na stopalima, zbog čega su mu u logorskoj bolnici u Zaksenhauzenu amputirali dva prsta i lečili ga od promrzlina sve dok taj logor nisu oslobodili sovjetski vojnici. Pridruživši se nekim poljskim vojnicima Tomi je dospeo u jevrejsko sirotište u Otvocku, u kojem ga je 1946. godine, kada je već imao 12 godina, zateklo majčino pismo s pozivom da joj se pridruži u njenom rodnom Getingenu. Tu mu je majka našla privatnog učitelja koji ga je za kratko vreme naučio školskom gradivu koje se savladava za šest godina, nakon čega je upisao i završio gimnaziju, a onda, godine 1951, odlučio da ode kod ujaka i ujne u Njujork, gde je i ostao, završio pravni fakultet, oženio se, dobio dva sina i unuke, i ostvario zavidnu profesionalnu karijeru u oblasti međunarodnog prava.
		Albreht Direr, Melanholija I

Majka je ostala u Evropi, jedno vreme u Nemačkoj, da bi se, nakon svoje treće udaje, s poslednjim mužem preselila u Italiju i tamo dočekala prirodnu smrt.
Tomasovoj sreći, svako na svoj način, doprineli su i prijatelji koje je sticao u vreme preživljavanja holokausta: Ucek i Zarenka, njegovi drugovi u Kjelcu; Mihael i Janek, sapatnici iz Aušvica i »marša smrti«, Odo Nansen iz logorske bolnice u Zaksenhauzenu, Lola, službenica sirotišta u Otvocku, Freda Koen, saputnica iz voza na putu do Getingena, Oto Biderman, njegov prvi učitelj i drugi.
Tomas Burgental se dugo nosio mišlju da napiše ovu knjigu sećanja, ali su ga odvraćale »obrazovne, profesionalne i porodične odgovornosti«, koje su mu ostavljale malo vremena za prebiranje po prošlosti. Kada je, konačno, pristupio poslu, imao je iza sebe pozamašnu istorijsku distancu koja mu je pomogla da knjigu očisti od mnogih viškova, pre svega od viška emocija i viška činjenica. To knjigu čini potpuno zrelom, misaono zaokruženom, stilski odmerenom, uprkos činjenici da je pisana iz ugla dečaka koji beleži svoju tragikomičnu životnu svakodnevicu. Na odluku da napiše ovu knjigu navela ga je želja da svojim potomcima ispriča celu priču o svom sretno-nesretnom detinjstvu, ali i uverenje da se »holokaust ne može u potpunosti razumeti ako se ne pogleda očima onih koji su ga preživeli«.
Govoriti o holokaustu samo u smislu brojki znači »trivijalizovati duboku ljudsku tragediju kakva je holokaust bio«, jer brojke nemaju dušu, dok svaka žrtva može da ispriča priču »vrednu pripovedanja«.
Iskustvo iz detinjstva i lična životna priča imali su nesumnjivog uticaja na profesionalni izbor Tomasa Burgentala. O tome on otvoreno svedoči: »Možda je očigledno što me je prošlost privukla ljudskim pravima i međunarodnom pravu, bio ja toga svestan ili ne. U svakom slučaju, ovo mi je omogućilo da postanem bolji stručnjak za ljudska prava, ako ni zbog čega a ono zato što sam shvatio, ne samo intelektualno nego i emocionalno, šta znači biti žrtva kršenja ljudskih prava. Konačno, mogao sam to da osetim u kostima«. Burgental je dugo gajio nadu da međunarodno pravo ljudskih prava »može poštedeti buduće generacije strašnih ljudskih tragedija kakve je u svetu prouzrokovala nacistička Nemačka«. On je uveren da bi mnogi ljudski životi bili spašeni i mnogi zločini osujećeni da su tridesetih godina prošlog veka postojali međunarodni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava i odgovarajuće pravne norme. Međunarodno pravo tog vremena, prema njegovom mišljenju, »dozvoljavalo je vladama skoro nesputanu slobodu da ugnjetavaju sopstvene građane. Nemešanje u unutrašnje stvari bilo je pravilo« – zaključuje Tomas Burgental.

	Ljubiša Vujošević