su kule na galijama koje su čuvale grad sa vode? Gde su kula Mlinara, Šahin kula, Karamustafina kula, Sahat kula?
Gde su moje kapije? Gde je Sahat kapija, Rospi kapija, Savska kapija, Sukapija, Zindankapija? Gde su nestale, u šta su ugrađene?
Gde su moje crkve koje su rušili Turci da bi od njihovog kamenja gradili džamije? Gde je velika Saborna Mitropolitska crkva koju je podigao srpski kralj Dragutin da bi se u njoj čuvala ikona Bogorodice, slikana rukom apostola Luke? Gde su franjevačka crkva u donjem gradu i sveta Magdalena van Zidina? Gde su hram svetog Arhanđela Mihajla i crkva »Uspenija svete Bogorodice«? Gde su one tri hrišćanske crkve čiji je kamen ugrađen u Karavan saraj Mehmed Paše Sokolovića »sličan katedrali«? Gde je sad taj karavan saraj?
Gde su moje džamije koje su rušili Nemci, Ugari i Srbi da bi od njihovog kamena gradili crkve? Gde je sto pedeset stepenika visoka džamija Sulejmana Veličanstvenog, čiji je kamen veliki Sinan rezao kao drvo i koja je iznutra bila »skladna i ugodna kao ogledalo«? Gde su Ibrahim begova džamija, Imaret džamija, Bajram begova džamija, hadži Mehmedova džamija, Durgut pašina, Halil efendijina? Gde je Sultanov dvor podignut usred »Vodene Varoši«? Gde je palata Velikog vezira? Gde je dvadeset usnulih hanova, deset ćelavih amama, dvadeset sedam raspevanih česmi iz vremena kad je Beograd bio Bagdad?
Gde je onaj grad prepun tornjeva prikazan na grafikama iz baroknih ratova, na kojima topovska đulad skaču kao buve? Šta je ostalo od utvrđenja Italijana Kornara sa kraja 17. veka i od utvrđenja Švajcarca Nikole Doksata de Moreza s početka 18. veka? Gde je esplanada sa 18. vekovnim jednospratnicama pokraj Dunava iz austrijskog Beograda? Gde su crkva i manastir na Studentskom trgu? Gde su isusovački manastir i škola, varoška bolnica, posvećena svetom Jovanu? Gde je katedralna crkva? Gde je prinčevska palata na Dorćolu? Gde su ulice koje su se zvale Erdeljska, Trgovačka, Ribarska... Nestali, nestali u vremenu kao suza u kiši.
Ja samo izgledam kao čvrst beli grad. Međutim, ja sam grad od voska i nevidljivi plamen vremena me oduvek oblizuje i pretapa. U meni su se, vekovima, katolici vraćali u pravoslavlje i pravoslavni u katoličanstvo »onako kao što se diže ugažena trava«. Jedni Beograđani su kamen mojih crkava koristili kao građevinski materijal za džamije. Drugi Beograđani su kamen mojih džamija koristili da sagrade crkve. Jedni mudraci kažu da je to loše jer »račvast kolac u zemlju ne ide«. Drugi mudraci kažu da je to dobro jer bogovi žive na mestima između svetova.
Gledali ste ubrzane snimke koji za par sekundi prikažu cvetanje i precvetavanje cveta? Zamislite takav ubrzani snimak promena Beograda. Zamislite da za dvadeset minuta možete videti dve hiljade godina moje istorije. Na tom filmu plamen odnosi krovove i vetar svira u kule kao u panove frule. Na tom filmu mač seče rodoslove i ratovi brišu sve postignuto. Na tom filmu zgrade se uzdižu i venu kao cvetovi. Na tom filmu, ja, Beograd pokazujem crkve i džamije, samo da bi ih u sledećem trenutku povukao u zemlju, kao što puž pušta i uvlači rogove.

Kad sam ga ponovo usnuo, činilo mi se da sam, posle dugih godina, izronio i uhvatio dah.
Usnuo sam grad.
Usnuo sam bogomolje i palate. Usnuo sam teatre oko trga na kome su recitovali pesnici. Usnuo sam krepke i lepo obučene stare ljude i žene u parkovima. Na klupama su ljubavnici dahom opijali jedno drugo. Usnuo sam skulpture na trgovima i fasadama. Usnuo sam hiljadu gostionica, gde su se služila jela hiljadu naroda. Usnuo sam vinarije uređene kao biblioteke. Usnuo sam grad čije su sve brige večito odvlačile dve reke i ostavljale ga bezbrižnog.
Usnuo sam knjižare i čajdžinice u kojima bi čovek poželeo da ostari. Usnuo sam varoš u kojoj je zadovoljstvo pratiti smenjivanje godišnjih doba. Usnuo sam mesto koje me je zavodilo detaljima i držalo me zaljubljenim u celini. Usnuo sam Grad.
Smešio sam se gradu u snu. To je bio grad večitog podneva, bez sutona i senke. Ulicama su šetali anđeli i žene su s prozora na njih istresale jastučnice pune konfeta. Bele ruke su mi mahale sa terasa. Kad sam otvorio oči, nada mnom je stajao anđeo. On je upro prstom ka steni nad vodama i rekao:
– Vidi!
Pogledao sam niz anđelov kažiprst i – sve je bilo tu.
Na steni se nalazio grad. Zidovi, belji od sipine kosti, bleštali su na suncu. Arhitektonske mase nadrastale su jedne druge u ljupkom neredu. Anđeli su mahali sa zidina. Među

svetom poslu Osnivanja Grada. Hteo sam da cičim. Hteo sam da vrištim. Hteo sam da sakrijem glavu pod krilo. Hteo sam da se podsmehnem onome što najviše želim.
Ujeo sam se za usnu i upozorio sebe: sad hrabro! Zar nisam milion puta stajao pred ogledalom pripremajući se da sebe uzmem ozbiljno i da se nastanim u svom snu? Nesigurnim nogama napravio sam korak prema Beogradu, pa drugi, pa treći. – Je li ovo kraj mog beskućništva? – promucao sam na jeziku koji ne poznajem. Mom sopstvenom jeziku! Sad znam da neću okrenuti leđa svom snu. Za mnom neće vrištati anđeli sa bedema od krede. Opipao sam kapiju Beograda kao slepac. Stomak mi je bio pun leptirova, prsti su igrali od uzbuđenja. O, hoće li u novom Milenijumu moj san konačno postati moj dom?