Upravo u vreme održavanja međunarodne konferencije »Kolaps neoliberalizma i socijalizam danas« u Zagrebu (3–8. maj) izdavačka kuća »Fraktura«, koja je vrlo agilna u publikovanju literature levičarskog usmerenja, objavila je knjigu pod gornjim naslovom dvojice istaknutih hrvatskih levičara Srećka Horvata i Igora Štiksa. Knjiga tematski referira na poznati studentski bunt u Zagrebu i širom Hrvatske s proleća 2009, kao i na pridruživanje seljaka i radnika tom protestu. Naime, studenti su svojom upornom borbom izborili besplatno školovanje za sve one koji redovno polažu ispite i daju godinu za godinom. S druge strane, hrvatskoj javnosti je protest seljaka u Slavoniji pokazao svu ozbiljnost krize, kao i to koliko su vladine mere u poljoprivredi neefikasne. Oštra represija režima i batinanje protestanata razbuktali su pobunu i pretili eskalacijom nasilja. U međuvremenu, tokom 2009. i 2010. godine, štrajkovali su radnici mnogih preduzeća tražeći svoja osnovna ljudska prava zagarantovana ustavom: pravo na život i pravo na rad.
Ovi događaji su mesecima potresali Hrvatsku i na neki način probudili javnost dugo godina uljuljkanu u javni retorički diskurs »boljeg života za sve« čim se uđe u NATO i EU.
Ove događaje autori knjige su stavili u širi kontekst prava na građanski otpor, što je u Hrvatskoj prethodne dve decenije bilo skoro nezamislivo. Građani su isprva nakon završetka rata bivali medijski indoktrinirani nacionalizmom i strahom od obnove Jugoslavije, a docnije su medijsko-ideološke mantre postale slobodno tržište, privatizacija i tranzicija u kapitalizam. Govoriti o socijalnoj državi, o radničkim pravima ili o negativnim stranama tranzicionog procesa bilo je ne samo izvan bilo kakve medijske pažnje, nego su oni koji bi to govorili bili proglašavani »komunistima«, jugonostalgičarima« pa i »neprijateljima Hrvatske« koja »nezadrživo stremi ka evroatlantskim integracijama«. Neoliberalni model društva je postao nova ideologija i svako suprotstavljanje u najmanju ruku je izvrgavano podsmehu.
Ali posle ovih združenih protesta radnika, seljaka i studenata i posle izvojevane studentske pobede nad vladom koja je, suočena s opasnošću gubitka vlasti, bila prinuđena da prihvati najvažniji zahtev studenata za besplatno obrazovanje, situacija u hrvatskom društvu je postala znatno relaksiranija; tome su, naravno, pored ovog, doprineli i drugi faktori, poput velike svetske finansijske krize i protesta građana u drugim evropskim i vanevropskim zemljama. Svet neoliberalizma, koji se činio čvrstim i postojanim, počeo je naglo da se ruši.
Događaje iz 2009. i 2010. godine S. Horvat i I. Štiks stavljaju u ravan svetske borbe za bolji i solidarniji svet suprotstavljajući se svemoći nj. v. kapitala koji ima za osnovu samo jedan sebični cilj: maksimiranje profita. Ostale ljudske vrednosti poput humanizma,

blokove pa ih tako i fizički isključuje iz društva. Pobune pariskih imigranata iz juna 2005. samo su vrh ledenog brega jer potencijalno »opasnih imigranata« ima u svim zapadnim zemljama. Zato je teško osporiti tim jadnim i siromašnim, eksploatisanim i društveno isključenim ljudima pravo na pobunu.
Vraćajući se na domaću scenu i na problem obrazovanja kao ključno pitanje daljeg razvoja hrvatskog društva, autori zaključuju da je obrazovanje zajedničko dobro (»commons«) svih članova društva i da neoliberalni koncept sistemom obaveznog plaćanja školovanja zapravo unosi nejednakost među građane favorizujući bogate na račun siromašnih. Mit o tobožnjoj »nevidljivoj ruci tržišta« koja nepogrešivo vrednuje dobro i kažnjava loše, i ovde je prisutan.
Zašto bi sin bogatog industrijalca bio »pametniji« i »bolji« od npr. radničkog sina? Samo zbog posedovanja velike sume novca? Autori naravno daju odrečan odgovor pozivajući se na Hegelovo shvatanje o »konkretnoj univerzalnosti« kada je reč o sticanju obrazovanja.
Pored ovoga, autori navode da je iskustvo organizovanja brojnih radničkih, ali i seljačkog i studentskog protesta u velikoj meri doprinelo razvitku specifičnog oblika samoorganizovanja protestanata. Plenumi su bila jedina demokratska institucija u ovim protestima, mesto gde se odlučivalo i donosile se najvažnije odluke i stavovi koji su kasnije saopštavani predstavnicima hrvatske vlade. Ta vrsta iskustva je nezamenljiva; ona je tekovina koja se neće lako izgubiti u neposrednoj budućnosti. Građani Hrvatske su sada makar za nijansu malo samosvesniji, kritičniji i samopouzdaniji u odbrani svojih građanskih prava. Sada više ne moraju da strahuju od preduzimanja koraka prema režimu u formi građanske neposlušnosti. Odbrana zagrebačke Varšavske ulice proletos, i borba za odbranu te znamenite ulice danas upravo dok pišem ove redove, to jasno pokazuje. Vlast će morati da ustukne pred opravdanim nezadovoljstvom građana što se »investicijama« lokalnih tajkuna uz blagoslov gradske vlade ruži lepo lice ove kratke ulice i njezin arhitektonski sklad.
Ovo je polemička knjiga koja otvoreno govori o slabostima ponajpre hrvatskog društva, ali i zapadnog sveta sa kapitalističkim ustrojstvom, kao celini. Njena osnovna poruka, nakon analitičke procene nedavnih zbivanja, mogla bi biti ta da je kod građana konačno razbijen strah od suprotstavljanja državnom aparatu prisile, baš kao i da je pobuna protiv društvenih nepravdi kao integralni deo osnovnih ljudskih prava i sloboda ne samo moguća nego i efektivna.